Аутошовинизам: Прича из Вуковара

Национализам је према социолошким дефиницијама овако приказан:
– „Љубав према сопственој традицији, култури, наслеђу, писму, језику…“

Уопште посматрајући, национализам је љубав према отаџбини и роду.

С друге стране шовинизам је дегенеративни (болесни) облик национализма, који представља све оно супротно од национализма… заслепљеност вредностима и тековинама свога рода и домовине, а заправо мржња према другим културама, народима и сл.

Аутошовинизам, једна од најбољих речи коју сам чуо последњих десетак година. Реч је управо о појму када неко, нека особа или група људи мрзи све оно што је део његове културе и традиције… када мрзи свој род и отаџбину. Звучи вам познато?

Веровали или не, тај аутошовинизам је изузетно распрострањен у Србији, врло мало у некој другој земљи. Зашто то кажем? Зато што је у Србији већ деценијама распрострањено сиромаштво, неимаштина буја као гљива после кише, ерозија морала је константна, а све то је предуслов за аутошовинизам који у таквим околностима добија снагу квасца. Самим тиме за шаку дуката можете очекивати велико зло од наивних и злих људи.

Пре пет година за наш портал zlocininadsrbima.com написао сам један чланак Десет прећутаних ствари које деца неће научити у Вуковару… у коме сам у десет простих чињеница срушио мит о Вуковару, као месту „великосрпске агресије“ коју је 1991. године наредио Слободан Милошевић, а извршила „југо-комунистичка“ војска односно ЈНА, потпомогнута Аркановцима, Шешељевцима и сл.

Чланак се односио на децу и омладину са територије авнојевске Хрватске која су долазила организовано (пројекат осмишљен од Министарства просвете Републике Хрватске) у Вуковар, где су сваке године средином новембра месеца посећивали спомен-дом „Овчара“, гробље хрватских бојовника итд.

У том моменту, када сам написао тај чланак она реч „деца“ односило се на хрватску децу… није ми пало на памет да ће пет година касније, тачније септембра месеца 2019. године „Радио Слободна Европа“ покренути акцију да деца из Србије (постоји снимак на њиховом Јутјуб каналу), овај пут из Новог Сада дођу у Вуковар и да ће ту учити само део новије хрватске историје. Зашто кажем само део?

Зато што службена хрватска историја, али и јавно мијење што се вуковарске трагедије тиче рачунају да су проблеми настали крајем августа 1991. године када су јединице савезне војске Југославенске Народне Армије послате из Београда дошле да „руше“ град Вуковар и изврше „великосрпску агресију“… а пре тога, више од годину дана је све фантастично штимало и било красно и бајно, као у бајкама Браће Грим.

Проблеми су почели месецима и месецима пре тог августа 1991… још у априлу 1990. године када су одржани први вишестраначки избори у СР Хрватској, где је на локалним изборима водећа странка ХДЗ Фрање Туђмана убедљиво поражена, а Савез Комуниста Ивице Рачана победио, за кога су највећим делом гласали наивни Срби.

Међутим, та странка се сама од себе распала и ХДЗ насилно преузео власт, не желећи да ту своју власт легализује на новим изборима. Знали су они врло добро да им народ опет неће дати поврење, јер је општински одбор ХДЗ за Вуковар водио низ пробисвета: Томислав Мерчеп, Благо Задро и др.

Иначе, хрватске власти су 12. октобра 1990. године отпочели илегално увозити велике количине наоружања, прво из Мађарске и Аустрије, а после и из прекоморских земаља. Све то је подељено члановима ХДЗ-а… у вуковарској општини то је учинио лично Мерчеп са сарадницима у селу Богдановци 10. марта 1991. године. Тако су формиране паравојне формације са циљем обрачуна са ЈНА и Србима у авнојевској Хрватској, све онако како је Мартин Шпегељ, бивши генерал ЈНА и потоњи министар одбране Владе Републике Хрватске причао на снимку који је објављен на ТВ Београд 27. јануара 1991. године што је три месеца раније снимила Контра-обавештајна служба ЈНА… а крајем маја 1992. године на Тргу Бана Јелачића, потврдио и сам Фрањо Туђман својом чувеном реченицом:

– „Рата у Хрватској не би било
да га Хрватска није жељела…“.

До почетка првих ватрених окршаја у Вуковару 1991. године између ЈНА и хрватских паравојних формација (ЗНГ) десетине Срба цивила је било убијено без суда, једноставно „појео их мрак“ или су их однеле дунавске обале. Тек када је почео рат мерчеповци су чистили Вуковар и Борово Насеље, где нису имали милости ни према деци.

Може ли ико замислити да дете од годину и по дана бива агресор? Тешко… али у Вуковару дечак Горан Чечавац од 1.5 година живота бива убијен хладним оружјем 16. новембра 1991. године у својој породичној кући, улица Николе Демоње бр. 74. у Борову Насељу заједно са својим оцем Мирославом Чечавац (26) и мајком Слађаном Чечавац (19), обоје су били ненаоружани цивили.

Поред тога и пре ратних дешавања било је убистава Срба, а жмурење медија, тужилаштва и полиције, који су већ били под контролом ХДЗ-а… на пример убиство српског цивила Јована Јаковљевића (трећа српска жртва), на прагу родне куће у граду Вуковару увече 29. јуна 1991. године. Иако је полиција изашла дан после злочина и направила увиђај оптужница никада није покренута од јавног тужиоца, а камоли да је донета пресуда, иако је прошло већ 28 година, веровали или не.

Ово сам навео само два примера вуковарског ужаса из 1991. године, а нажалост таквих је много… поред људи, мерчеповци су минирали и куће, локале чији су власници били Срби… ни православне цркве им нису биле свете, иако нас уче како верујемо у једног Христа Бога.

Мали би био један сајт који би могао да све то евидентира…

Слободни Европљани (спонзорисани из посебних фондова кухиње која ради за крупан светски капитал) су снимили српску децу у спомен-дому „Овчара“, поред њих, ту су била и деца из Осијека. Њихов пројекат је званично осмишљен тако да се деца из Србије упознају са историјом какву нису имали прилике протеклих деценија учити у школи. Истовремено то је прилика да ето српска и хрватска деца забораве на рат, да се друже и да буде све у фазону „важна је европска будућност“.

Незванично тај глобалистички пројекат кроз посету одређеним местима створи аутошовинистичку свест односно истину коју би они даље требали ширити међу својим вршњацима и околином причајући им те термине које су тамо у Вуковару научили као папагаји.

Морбидно, зар не?

Само је једна млада девојка Биљана Митровић из Новог Сада изашла пред камере и причала своје утиске. Од хрватске омладине их је више причало испред камере: Саша Милаковић и Карла Генералић, обоје из Осијека.

Поред њих активиста Центра за мир, ненасиље и људска права Веселинка Кастратовић је била једина искрена у смислу што је рекла шта је табу тема у хрватској јавности, како сама каже: „убиства Срба у рано љето ’91. у Вуковару и Осијеку… да су то и данас болне теме и да сте и данас на разини да будете непријатељ, ако јавно проговорите о томе…“.

Јефтино је што се данас истина купује, али зато ми је драго што смо бесплатно, волонтерски покренули овај сајт zlocininadsrbima.com и направили једну вредну архиву о страдањима, мучеништву, злочинима над Србима како у Вуковару, тако и у осталим местима не само бившег југославенског простора већ и много даље…

Куда ће све ово одвести можете и сами да претпоставите, без да вам ја било шта сугеришем или наводим… што би славни Његош казивао са врха Ловћена:

„Не бојим се вражијега кота
Нека га је к’о у гори листа
Већ се бојим од зла домаћега“

Аутор: Томислав Б. Ковач
Извор: zlocininadsrbima.com