Мишљења

АУТОШОВИНИЗАМ: Део професора универзитета подржава укидање српског националног идентитета

Фото: Getty © Fishman/ullstein bild

Универзитетска конверзија

Појам аутошовинизма, који је инсталирао Зоран Ћирјаковић, зборник најотровнијих србофобних исказа, који је приредио Зоран Петровић Пироћанац (Хоћеш ли и даље да будеш Србин?), те опсежна и документована истраживања Слободана Антонића (о компадорској, „мисионарској“ интелигенцији и вокабулару србофоба) и Зорана Аврамовића (књига Родомрсци), довољни су да свакоме ко има храбрости да користи здрав разум, докажу да се и данас систематски ради на уништавању српског националног идентитета.

Наш идентитет се дакле, стигматизује и представља као цивилизацијски „инфериоран“ и политички немоћан, а на том послу раде, у три смене, групе за притисак састављене од различитих људи, који у највећем броју случајева нису привилеговани талентом, али јесу статусом и још по нечем.

Разлог зашто се то чини, такође је веома прост – држава у којој је сузбијен национални идентитет, може да буде само мирна колонија на којој обитава затечено становништво, подређено колонијалној управи и њеним интересима.

Пошто у конкретном, српском случају, тај национални идентитет појачава цивилизацијске везе са Руском Федерацијом, против које Мегалополис води рат, онда је јасно да је то додатни разлог зашто тај идентитет треба укинути, као што је потребно укинути и неке друге националне идентитете – немачки, француски, амерички. (Ерозија америчког националног идентитета, која је карактеристична за доба Мегалополиса, врло се лепо може пратити од Побуна елита и издаја демократије, Кристофера Лаша из 1994. године, до Хантигтонове забринуте књиге Амерички идентитет – у оригиналу Who we are – из 2004. године. Референтна књига за укидање западноевропских националних идентета, јесте Презирање сопственог, Франка Лисона.)

Када се недавно један од припадника групе за сузбијање српског националног идентитета нашао под „лупом јавности“ – рецимо то тако – нисам био превише изненађен његовим цитираним антисрпским испадом, будући да је тај исказ сасвим на линији његових досадашњих иступања у којима стигматизује српски национални идентитет.

Моју пажњу су, међутим, привукли различити гестови подршке значајног броја академских радника/радница са различитих српских универзитета. Добар део њих је за ширу јавност потпуно анониман, јер до тог тренутка нису на било који начин учествовали у јавном животу, примера ради, ауторским текстом или самосталним јавним иступом који би се тицао неког друштвеног или политичког проблема.

Судећи по њиховим именима и презименима, многи од њих су моји сународници (мада је питање да ли се осећају тако), а већина, верујем, располаже и основним когнитивним способностима. Из тог разлога претпостављам да је свакоме од њих морало да буде јасно да, подржавајући „слободу говора“ овог припадника групе за притисак, они заправо подржавају укидање српског националног идентитета, пошто је том задатку посвећено 99% онога што та особа говори.

Подржавајући овај процес, они се, дакле, својевољно одвајају од својих сународника, поручујући им отприлике ово: ми са вама „шиљоглавим“, „крезубим“, „геноцидним“, „клеро-фашистоидним“ итд, Србима и Српкињама, немамо никакве везе.

На тај начин, ови људи су de facto, зашли у сферу расизма, будући да је приписивање апсолутно негативних особина једном народу у целини, врло слично расизму Европљана, који су током своје колонијалне владавине неевропским просторима описивали тамошње „затечено становништво“ сличним атрибутима, представљајући их као цивилизацијски инфериорне, дакле, неспособне да буду слободни, али зато способне да буду робови.

А са робовима се поступа онако како су, примера ради, „цивилизовани“ и „негеноцидни“ Белгијанци поступали у Конгу: најпре су основали Интернационално друштво за истраживање и цивилизовање Конга а затим су, у наредним годинама „научног истраживања“ и „цивилизовања“, на овај или онај начин, побили неколико милиона припадника тамошњег „затеченог становништва“, разуме се, цивилизацијски „инфериорног“, како су „научна истраживања“ показала.

Присуствујемо дакле, универзитетском конвертитству, у коме један број универзитетских радника/радница напушта свој идентитет и преузима такозвани каријерни идентитет. Шта је смисао тог идентитета? Пре свега, основно својство каријерног идентитета је покорност Мегалополису, а то значи спремност да се занемари Истина и Правда (намерно их пишем великим словом!) па чак и базични принципи академског живота у корист интереса Мегалополиса (који је теоријски, преко Фукоовог појма дискурса, те концепта „пост-истине“, желео да олакша ову идентитетску конверзију некадашњих научника).

Никола Милошевић је показао да истину, ако баш не убијају, оно бар деформишу, идеолошке и психолошке предрасуде научника. То је тачно. Међутим, пошто је тога свестан, научник који покушава да открије истину, тежи да своје предрасуде ограничи. Пут ка истини води преко одрицања, а то се види и у језику научника који се клони радикалних формулација, посебно ако се односе на живе људе. Супротно томе, каријерни идентитет не деформише истину – он је убија за рачун Мегалополиса.

Историја убијања истине у име моћи, веома је дуга. Енглески филозоф Томас Хобс (1588 – 1679) примера ради, пише, без икаквих илузија: „Не сумњам да би учење да три угла неког троугла требају бити једнака двама угловима квадрата, било или оспорено или забрањено спаљивањем свих књига из геометрије, само кад би то било противно нечијем праву на власт…“

Или преведно на српски: расизам није расизам, ако је откривање тог расизма противно ономе ко има моћ.

Крајем четрдесетих година прошлог века, са освртом на Хитлерову Немачку, Јингер у свом роману Хелиополис овај каријерни идентитет на Универзитету описује овако: „Наука се бирократизује, преузима на себе функцију више полицијске инстанце. Професоре уче апортовању“, односно „Намесник је, међутим, настојао да научнике сроза на положај намештеника, техничара, па чак и фалсификатора – његова воља свакодневно им се све више мешала у рад. На универзитетима је већ било људи који су не само признавали првенство власти, већ су и интензивно радили на логичном образложењу тог првенства.“

Покорно-каријерни универзитетски радници и раднице, дакле, нису заинтересовани ни за Истину, ни за Правду – односно за универзалне хуманистичке вредности – ни за то да своја научна истраживања контекстуализују националним интересима.

Исто тако, они нису спремни да се било чега одрекну за истину. Зато каријерни идентитет једног броја академског особља нема више никакве везе са научном елитом Краљевине Србије која је свој научни рад видела у контексту националног опстанка: тако су поступали, примера ради, људи попут Љубомира Љубе Стојановића или Јована Цвијића или пак Милутина Миланковића који се одрекао комфорног живота у Бечу, да би 1909. године дошао у Србију, за професора на Универзитету и мању плату, након што је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, годину дана раније.

Даћу и једну важну напомену: национална самосвест ових научника није негативно утицала на научност њихових опуса – они нису постајали пропагандисти, већ су остали научници, али је национална самосвест додатно мотивисала њихов научно-истраживачки рад.

Каријерни идентитет универзитетских радника и радница, сасвим супротно овим примерима, бежи од било какве националне контекстуализације, односно од везе са егзистенцијом народа и државе, сада и овде. Ако они откривање истине да расизам јесте расизам, без обзира на кога се односи, замењују покорношћу, онда је јасно да и њихови радови морају да буду гестови покорности.

У хуманистици и тзв. друштвеним наукама, научни радови данас врло често понављају постулате на којима почива олигархијски, антинационални Мегалополис или пак, немају никакве везе са конкретном духовном-историјском ситуацијом у којој настају. Зато већина академских радника и радница уопште не читају једни друге, што је и разумљиво, јер тамо где не постоји порив за истином или свест о заједничком националном или државном контексту истраживања, тамо има места само за властиту каријеру.

Последица: смисао угледа у академским круговима се променио. Некада је тај углед настајао на темељима квалитета научног опуса, то јест, вештине и талента научника (без обзира на пол) да открије нешто скривено, односно научног инегритета који се испољавао као храбрости научника да не пристане да слепо служи моћницима. Дакле, вредност неког научника могли сте да утврдите непосредно, читајући његове радове или пратећи његове поступке у академском животу или јавности.

Данас, када се у центру каријеристичког идентитета налази покорност, јасно је да углед „научника“ мора бити изведен из те покорности. Зато о вредности неког „научника“ више не говоре, пре свега, његови текстови – што би  имало смисла, ако би наука била заинтересована за истину – већ квантификативни критеријуми: број бодова које је прикупио штампајући текстове, број одлазака на међународне скупове или број студијских боравака у иностранству.

Ове критеријуме свакако треба узимати у обзир, али проблем настаје онда када се они преувеличавају и постају главни и једини критеријуми вредности неког научника, премда је очигледно да њихово испуњавање у неким случајевима (премда не и увек), више зависи од степена покорности, а мање од талента научника и његовог научног интегритета.

Укратко: све више се ближимо стању у коме ће се научни углед у овој земљи само испољавати, док ће се одређивати негде „напољу“. То јест, у Мегалополису. Последично томе, научник из сфере друштвених наука и хуманистике који жели да остане веран својој држави или позиву који има везе са националним идентитетом, може врло лако да буде проглашен неугледним и безвредним, без обзира на квалитет његових радова или написаних књига. Тачније речено, што му књиге и радови више вреде, тим ће пре бити омаловажен и понижен, да би подмладак видео како пролазе непокорни.

Тако долазимо и до функције универзитета у коме доминира каријеристички идентитет: тај универзитет неће више студентима преносити знање (односно наук о слободи научног мишљења), нити ће их васпитати у духу научног односно личног интегритета (способности да се у име Правде и Истине супротставе моћницима), већ ће, пре свега, учити студенте да буду покорни каријеристи. За то им неће бити потребно никакво знање, јер знање дарује моћ, а моћ се може употребити и за стицање слободе.

Уместо стицања знања, студенте ће у већини случајева чекати банална индоктринација, како би се бруцоши, који још увек желе да открију истину света и верују да човек не мора да постане крпа, у даљем току школовања конвертовали у циничне каријеристе који се подсмевају истини и правди, и који су спремни да пристану на то да 2 + 2 није 4, ако од тога могу да направе каријеру.

Када је 12. октобра 1936. године у амфитеатру универзитета у Саламанки, фашистички генерал Астрај пред окупљеним фашистима, казао да су Каталонци и Баски „рак на телу нације“ све очи су биле упрте у једног човека, несумњивог угледа и интегритета. Био је то ректор Универзитета, Мигел де Унамуно, који је и сам био Баск, али и велики, шпански патриота, о чему сведоче и његова тумачења Дон Кихота. Унамуно је генералу и његовим бројним симпатизерима између осталог, казао и ово:

„Овај универзитет је храм интелигенције, а ја сам њен главни свештеник. Ви скрнавите њене свете зидине. Ви ћете победити, јер имате више бруталне силе, али нећете убедити никога.“ После тога је настао дуг тајац, а Унамуно је завршио у кућном притвору, а после неколико месеци је умро.

Данас, на српским универзитетима има људи који Србе представљају као рак на кожи тзв. „Европе“. Иза њих стоји једна реална моћ. Сваки професор, на сваком универзитету, без обзира на пол, мораће да донесе одлуку да ли ће да аплаудира таквом ставу, правећи се да је то само безазлано испољавање „слободе говора“, или ће се понети као Унамуно.

Одлука је на свакоме од нас, појединачно, колико сада толико и у будућности.

Аутор: Слободан Владушић

Извор: РТ Балкан

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!