Arhimandrit Spiridon – Suze jače od smrti
– Xriste! Hriste! Zar si mi oprostio? O, Bože! Zar si meni, takvom strašnom ubici i razbojniku oprostio? Pa ja sam kao grčki sunđer sav natopljen ljudskom krvlju; ja sam stotine nevinih duša pogubio. Koliko sam puta pustošio crkve! O, Gospode! I Ti si mi oprostio?! O, milosrdni Gospode!
S tim sam se čovekom sreo u sledećim okolnostima. U jednoj od tamnica Njerčinske robijašnice izbila je pobuna među zatvorenicima. Zatvorenici su se podelili među sobom na dva tabora i vrlo se svirepo sukobili. Bio sam određen da brzo odem u robijašnicu, upravo u tu tamnicu.
Tako sam i uradio. Zatvor je bio opkoljen vojnicima. Zatvorenici, podeljeni na dve strane, stajali su u dvorištu zatvora. Kada sam ušao u dvorište i obratio se zatvorenicima, deo njih, okruživši me, sa pažnjom poče da sluša moju propoved. Kad videh da su došli u stanje ganutosti – pozvah i drugu grupu zatvorenika, koja je bila neprijateljski raspoložena prema prvoj, da i ona posluša reč Božiju, te da među sobom prekrate svako neprijateljstvo i da se pomire. Na to mi vođa druge grupe, Sahalinac, uzvrati groznom ruskom psovkom i pripreti pesnicom. A ja tada siđoh sa mesta s kog sam propovedao i pođoh pravo k njemu, i sa svim svojim svešteničkim odjejaniem pripadoh k njegovim nogama i tako klečeći pred njim rekoh mu:
– Sine moj, mili! Na kolenima klečim pred tobom i molim te, poslušaj me, ispuni moju suznu molbu, izmeni svoj život, postani drugi čovek! O, kada bi ovoga časa ovoga trena, videla tebe tvoja mila majka, da klečim pred tobom na kolenima, i ona bi pala na kolena; a ako je već umrla, ona bi se od strašne žalosti za tvojom dušom nekoliko puta prevrnula u grobu!
Tako umolivši zatvorenika, ja postigoh svoj cilj i on me podiže sa kolena te nas dvojica, praćeni mnogima koji su stajali kraj njega, krenusmo ka mestu sa koga sam im svima i počeo da propovedam. Posle propovedi taj isti zatvorenik sam mi dade čvrstu zatvoreničku reč da više neće biti vođa ni u kakvoj pobuni.
Posle svega, iste večeri pošto održasmo opelo za nekoliko zatvorenika, započesmo svenoćno bogosluženje. Za vreme službe još dvaput propovedah. Po svršetku bogosluženja zatvorenici su poželeli da se ispovede i da se na sutrašnji dan pričeste Sv. Tajnama. I onaj zatvorenik požele isto. Idućeg dana u devet časova ujutru uđoh u crkvu, kad, gle, baš sretoh Sahalinca. On, ugledavši me, priđe mi i prošaputa:
– Baćuška, ja ne mogu da se ispovedim i da se pričestim, stidim se od zatvorenika.
– Brate moj, mili, poslušaj me danas kao što si me poslušao juče. Zašto menjaš Hrista za lažni strah? Poslušaj me, radosti moja, ispovedi se i pričesti se.
On obori oči i nekako nehotično odgovori:
– Ispuniću vašu molbu, ja se trideset i sedam godina nisam ispovedio. Još od gimnazijskih dana kada sam se poslednji put i pričestio.
Istog sam ga časa poveo u oltar i tamo ga ispovedio. Ispovest je bila potresna! Treba još reći da je taj zatvorenik dobio više obrazovanje, da je prvi put dopao zatvora potpuno bez krivice, gde je proveo tri meseca i odakle je izašao tako ozlobljen da za njega više nije postojalo ništa sveto. Ranije je bio poslan na Sahalin zbog ubistva. Posle nekog vremena je pobegao odande. Sedam ili osam puta je bežao iz zatvora. Svi su ti begovi bili ljudskom krvlju zaliveni. Nije štedeo ni stare ni mlade. U mnogim je zatvorima bio „Ivan Grozni“, tj. zatvorski car. Njemu su se bespogovorno pokoravali svi zatvorenici u zatvorima gde se nalazio. Na Sahalinu je svojom sopstvenom rukom zadavio mnoge zatvorenike kao muve. Svi su ga se bojali i poštovali su ga kao svoga neograničenoga vladara. U jednom sahalinskom zatvoru, on je lično izrekao smrtnu presudu šestorici zatvorenika koji su u tačno određeni čas izvršili samoubistvo. Kada sam, posle njega, ispovedio opštom ispovešću još nekoliko zatočenika, i (koji se sinoć nisu javili na ispovest a koje sam poznavao odranije iz mnogobrojnih ispovesti) počeo sam da služim Svetu Liturgiju. Posle čitanja Svetog Jevanđelja držao sam propoved o svepraštajućoj ljubavi Hristovoj prema grešnicima koji se kaju, pocle pričasna, kad izađox sa Čašom Gospodnjom, na dverima održah desetominutnu propoved. Počeh da pričešćujem zatvorenike, na red dođe i onaj Sahalinac. On otvori usta. Kad sam mu u njih stavio kašičicu sa Svetim Darovima on se najednom zanjiha, oči mu se ispuniše suzama, i istoga časa potrese se svim svojim bićem. Samo što se udalji od Čaše Hristove i pogleda na ikonu Spasitelja, on podiže u vazduh svoje džinovske ruke i gromko, da svi čuju, povika:
– Xriste! Hriste! Zar si mi oprostio? O, Bože! Zar si meni, takvom strašnom ubici i razbojniku oprostio? Pa ja sam kao grčki sunđer sav natopljen ljudskom krvlju; ja sam stotine nevinih duša pogubio. Koliko sam puta pustošio crkve! O, Gospode! I Ti si mi oprostio?! O, milosrdni Gospode! Ja sam silovao svoju majku, sestru, decu, ja sam se predavao skotološtvu! O, ko se sa mnom može porediti po gresima – i Ti, i Ti si, Gospode, meni oprostio ?! Čuješ li, Gospode, pa ja sam čitav svoj život hulio na Tebe, proklinjao Te, i Ti si, Hriste, meni sve, baš sve oprostio? O, kolika je Tvoja ljubav prema meni, Gospode? Ja je ne mogu podneti, neću je moći podneti, ja neću današnji dan preživeti, umreću, ona će me pogubiti!
Pri ovakvoj nebivaloj sceni ja nisam mogao dalje da pričešćujem, ušao sam u oltar i tamo, naslonivši glavu na Svetu Trpezu, gorko zaplakah. Zatočenici počeše tako da ridaju i jecaju, da mi se učinilo da se čitav hram potresao plačem koji se pretvorio u nepodnošljivi huk što je razdirao svako srce. Tamo su stajali i neki časni bogomoljci, i od njih je nekoliko palo u zanos.
Služba se završila, i ja čuh u dvorištu zatvora nekakvo čudno komešanje. Kada priđoh prozoru, imao sam šta da vidim. Onaj isti Sahalinac je na kolenima puzio pred drugim zatočenicima i molio ih za oproštaj. Oko njega se okupilo mnoštvo zatvorenika tako da je čitavo dvorište izgledalo kao neka gusta živa masa ljudi koji su se, kao laste oko gnezda, tiskali oko klečećega. Neki su ga ljubili, drugi, i sami zaraženi njegovim pokajanjem, kajali se za svoje grehe i proklinjali svoj prestupnički život, a neki su, pak podizali svoje oči ka nebesima i molili Boga da im oprosti grehe.
Dok bejah na ručku kod načelnika robijašnice ovaj se zatvorenik javi načelniku i zamoli za dozvolu da neko vreme provede sam u samici. Ovaj mi je zatvorenik pisao mnoga pisma, a u poslednjem je napisao da će, čim okonča robiju, otići u Valaamsku obitelj.
Arhimandrit Spiridon
Izvor: https://www.manastirklisina.com/suze-jace-od-smrti/
