Arhimandrit Rafail (Karelin): Smisao života
Svi ljudi žude za srećom, ali je svako shvata na svoj način: većinom – u spoljašnjem i prolaznom, u mrtvoj materiji – tamo gde je nema. Zato su ljudi nesrećni, a istorija čovečanstva tragična. Ali, potraga za srećom je u isto vreme i potraga za smislom života. Otuda i pitanje: u čemu je smisao života?
Čovek zaboravlja na glavno – na samog sebe. Stalno mu nedostaje vreme da se na kraju zamisli nad tim ko je on, zbog čega je na zemlji? On liči na kuglu bačenu na zeleno polje bilijarskog stola koja se od nevidljivih udaraca kotrlja, kao da jurca s jedne strane na drugu. U ovoj stalnoj ispraznosti, u ovom kovitlacu poslova smrt ga zatiče neočekivano. On liči na trkača koji iznenada pada spotakavši se o kamen. Sve za šta je bio vezan, sve što je stekao, topi se i nestaje. Večni život i duhovni svet su za takvog čoveka neprijatna, strašna neočekivanost.
Čovek oseća nezadovoljstvo, oseća potmulu čežnju u dubinama svog srca i teži ka tome da ga nasiti nasladom. Ali su one poput morske vode: što je čovek više pije, tim je žeđ mučnija, što se više prepušta nasladama i strastima tim više pozleđuje rane svoje duše, tim bolnije one krvare. Strast uvek laže, uvek obećava, ali nikad ne daje obećano. Zadovoljenje strasti nikoga nije učinilo srećnim, nije donelo duši mir i radost, tu postoje samo dve faze: opijenost i razočarenje. Nasuprot tome, pobeda nad strastima čoveku daje osećanje svetle radosti. Naslada je surogat sreće, demonski falsifikat koji je pozvan da podmetne sebe umesto duhovne radosti.
Ona se završava teškim osećanjem unutrašnje opustošenosti i pritom što je intenzivnija bila sama naslada tim snažniji će biti i kasniji osećaj gubitka. Glavna i univerzalna strast je samoljublje koje se ispoljava kao gordost. Gordost rađa egoizam i egocentrizam – izopačenu ljubav čoveka prema sebi samome.
Zatim slede tri strasti: srebroljublje – vezanost za novac i stvari. Slastoljublje – žeđ za nasladom, slast na čijem dnu je gorčina, iluzija. Slavoljublje je laž duše, koja pretvara čoveka u glumca koji igra na životnoj sceni radi odobrenja i aplauza one gomile, koju isti ovaj čovek u dubini svog srca prezire.
Ove strasti zaslepljujući čoveka rađaju druge: nerazumnost – kad čovek umesto istinskog potura lažno za glavni cilj svog života. Neznanje – kad čovek isključuje sebe iz unutrašnjeg, duhovnog života koji daje istinsko znanje i mudrost i prebacuje se isključivo na izučavanje spoljašnjeg, što ga čini duhovno slepim. Zaborav – zaboravljanje smrti i lekcija koje mu život daje. Čovek stalno pada na istom mestu. Hristos je došao na zemlju da bi razrušio iluziju života i dao istinski život. Konačan cilj i smisao ljudskog života jeste Bogoopštenje.
Zemaljski život je čoveku dat zbog slobode izbora. U slobodi volje je početak čovekovog večnog spasenja, ali u slobodi volje je i mogućnost večne pogibli. To je veliki i strašan dar, veličina čoveka i ujedno ogromna odgovornost, koje većina ljudi nije svesna. Ovde, na zemlji, u dubinama ljudskog srca se rešava sudbinsko pitanje: “S Bogom ili bez Boga?”
Susret sa Bogom se može desiti samo u srcu čoveka, očišćenog od greha, zato je Hrišćanstvo – iskustvo borbe sa sobom. Sav ovaj život je borba i njeno glavno poprište je ljudsko srce. Ako bi se mogli spustiti u svoje srce, tamo bi mogli videti samo tamu. U našem srcu je – greh i haos strasti; samo blagodat Božija, koja saučestvuje volji čoveka, može da očisti i prosveti njegovo srce. Ali za to je neophodan napor, pred kojim odstupa većina ljudi.
Sveti govore da spasenje počinje sa viđenjem svojih grehova. Prvo dejstvo blagodati jeste zrak, koji je usmeren u dubinu duše, u kome čovek vidi sebe, pokrivenog krastama greha, kao prokaženi sa čirevima. Pred njim se otkrivaju strasti, kao čudovište koje obitava u srcu. Da bi čovek poželeo da dostigne raj treba prvo ugledati pakao u svojoj duši kako bi se izbavio od njega. Ovaj put se naziva pokajanje. Jedini put od zemlje ka Nebu, jedini put ljudske duše ka Bogu. Bez viđenja sopstvenih grehova pokajanje nije moguće.
Ne spoznavši duboko svoje grehove, svoju krivicu, svoj unutrašnji razvrat, čovek ne može da se promeni, ne može da se pokaje i da primi blagodat Božiju, ne može da stupi u nove odnose s ljudima i s Bogom. Svaki greh mora biti očišćen pokajanjem.
Najstrašnije stanje nastupa kad čovek prestaje da vidi svoj greh, kad više nije svestan dubine svog pada i kad se trudi da opravda sebe. Ovakav čovek više nije bolestan, ovakav čovek je duhovno mrtav.
Postoji nešto što je potrebno svakom čoveku, čak i ako on to otvoreno ne priznaje, čak i ako je to tajna njegovog srca. Ono što je svakom čoveku potrebno jeste ljubav. To je ono osećanje u čijoj toplini želi da se ogreje duša svakog čoveka, čak i zločinca.
Apostol Jovan Bogoslov u Jevanđelju otkriva svetu novo ime Boga: to ime je – Ljubav. Sveti Jovan Zlatousti govori: „Gospod čoveka voli više nego sav vidljivi svet“. Čitav svet pred Bogom je ništavan u poređenju sa jednom ljudskom dušom. Posle reči „sloboda”, verovatno nijedna reč nije podvrgnuta takvim izopačenjima kao reč „ljubav”. Strast i ljubav su suprotne pojave iako se strast često naziva ljubavlju. Naprotiv, samo pobeda nad strastima može ljudsko srce da otvori za pravu ljubav. Najviši oblik ljubavi je duhovna ljubav – sačuvana u učenju i životu Crkve.
Hrišćanska ljubav jeste poštovanje ljudske ličnosti kao pojave večnosti, kao besmrtnog duha, odevenog u telo. Samo kroz dug put očišćenja duše od greha budi se ljudski duh i srce oseća ljubav kao novi život, kao osećanje koje se ni sa čim drugim ne može uporediti. Ova ljubav je lišena potresnih emocija, ona je tiha, duboka.
Ljubav je ona tajanstvena sila koja čoveku omogućava da doživljava drugog čoveka kao sebe samog, kao da živi u drugom čoveku, da se raduje njegovim radostima, da tuguje zbog njegove tuge, da boluje zbog njegove boli. Ljubav patnje drugih želi da preuzme na sebe, a svoju radost da podeli sa svima.
Prepodobni Agaton je govorio: „Želeo bih da uzmem telo gubavca i da mu zauzvrat dam svoje telo.“ Strast i čulnost naprotiv čine čoveka egoističnim i surovim. Mržnja i egoizam su duhovna smrt. Sveti Oci kažu: „Ljubav je život.“ Što čovek više voli, tim je njegov život dublji i srećniji. Kriterijumom naše vere javlja se ljubav. Mi smo Hrišćani onoliko koliko u srcu imamo duhovne ljubavi. Sveti Apostol Jovan Bogoslov je na kraju svog zemnog života ponavljao reči: „Deco, ljubite jedan drugoga – u tome je sve.” Istinski život je večni život. Večni život je večno približavanje Bogu.
Raj jesu zraci ljubavi od svakog Sveca prema svima i od svih ljudi prema svakom, to je pravi svetlosni okean ljubavi. Ono što je (Sveti Apostol Pavle) tamo doživeo nije moguće izraziti ljudskim rečima, zato je Apostol mogao samo da kaže: „Video sam ono što oko nije videlo, čuo sam ono što uho nije čulo i osećao sam ono što na srce čoveku nije dolazilo.“
Istinska mudrost je smatrati jedinim blagom Boga i jedinim zlom – greh. Duša mora da dođe do zaključka o tome da zdravlje i bolest, duboka starost ili rana smrt, ispunjenje ili neispunjenje planova i želja nisu dobro i zlo, već samo određene okolnosti i situacije i da je jedino i istinsko dobro – Bog, a jedino zlo ono što stoji kao prepreka između duše i Boga. Veliko je ljudsko srce! U njemu počinje raj ili pakao već ovde, na zemlji.
Arhimandrit Rafail (Karelin)
Izvor: Prijatelj Božiji
