Arhimandrit Rafail (Karelin): Razgovor ubijenog deteta sa svojim ubicom
Ja sam čovek lišen čovekovog imena. Ja sam dete koje nema roditelje. Mene je smrt ugrabila pre no što sam se rodio. Iz tame sam prešao u tamu ne videvši svetlost. No ipak ti se obraćam rečju majka, tebi koja si me nosila u svojoj utrobi, a zatim me bacila u koščate ruke smrti. Kao da si prelazila reku pa me usput bacila usred bujice. Hoću da ti kažem da sam te voleo još pre svog rođenja za koje se ispostavilo da je moja smrt. U trenutku kad su se metalni nokti približili mom telu, bezglasno sam uzviknuo: „Majko, spasi me!“. Kad su se upili u moje telo kao zubi grabljivice, povikao sam: „Majko, ne ubijaj me, poštedi me!“. Ali sve je bilo uzalud i majčina utroba je za mene postala mesto pogubljenja.
Majko, zašto si me ubila? Verovatno nisi znala koliko sam te voleo dok sam bio jedno telo s tobom. Hteo sam da te zagrlim, ali mi je dželat odsekao ruke. Hteo sam srcem da se privijem uz tvoje grudi, ali ga je probolo železo. Želeo sam da me nosiš na svojim rukama, ali si me bacila u hladnoću noćne tame. Decu stavljaju u kolevku, a moje su telo isekli i bacili na smetlište, među zavoje natopljene krvlju. Niko nije plakao nad mojim telom i niko ga nije položio u sanduk. Našao sam svoj grob u zubima pacova.
Majka čita molitvu nad svojim usnulim detetom, a ko će mene ovde naći i prigrliti? Ja se čak bojim da izgovorim reč majka kad se setim noktiju koji su kidali moje telo i kad je u tom času majčino telo za mene postalo telo hladne zmije.
Postoje dve svete reči: Bog i majka. Bog me po Svojoj milosti nije ostavio, ali Ga moje oči ne vide jer nisam prosvećen krštenjem. Drugu svetu reč sam izgubio jer ti se moja ljubav pokazala nepotrebnom.
Dete u trenucima opasnosti viče: „Mama!“. Sve dok je majka živa, čovek nije usamljen, nije napušten i zna da se majčino srce neće odvratiti od njega, pa makar i ceo svet ustao na njega, i da će ga majka ugrejati svojom ljubavlju. Ja sam siroče pored žive majke. Ona me je bacila u noć večnosti, a da me čak nije ni pogledala u lice. Ona me je bez krivice osudila na kaznu i bez suda me predala smrti. Ali ona je nesrećnija od mene. Dok je ubica sekao moje telo, ona je izgubila svoje srce a da to i ne zna. Ne samo da si me lišila zemnog života, nego si me lišila i Crkve. Nalazim se u njenoj ogradi, ali ne u njoj. Vidim svetlost koja se izliva iz nje, ali ne mogu ući u nju. Zato si ti postala ubica ne samo moga tela, nego i moje duše. Zapamti da se ubistvom nevinog ponavlja sud nad Hristom. Juda je prodao Nevinu Dušu za 30 srebrnika, a ti si mene prodala za pravo da budeš slobodna od svog deteta. Još si i platila za moju smrt. Ti si postupila kao Juda. Kajafa je osudio Nevinog. Rekao je da je bolje da pogine jedan čovek, nego li ceo narod, a ti si rekla da je bolje da umre tvoje nevino dete, tobože zarad dobrobiti cele porodice. Kao da ja nisam tvoje dete. Hrista su raspeli na Krstu, a ti si mene osudila na raspeće. Iako ne vidim Lice Božije, ipak znam da On za sve želi spasenje.
Nisi me čula kad sam u tvojoj utrobi od užasa vikao: „Majko, poštedi me!“, i zato makar sada čuj druge reči: „Majko, poštedi sebe, poštedi svoju dušu i operi je suzama pokajanja!“. Ako budeš imala drugo dete, daj mu onu ljubav koju si meni bila dužna i neka bar ono oseti toplinu majčinih ruku i čuje molitvu nad svojom kolevkom. Prosvetli ga krštenjem kako ne bi otišlo na onaj svet slepo kao ja i da, ako umre u ranom detinjstvu, čuje nad svojim sandukom pojanje Crkve, a na nebu pojanje anđela, ono čega si mene lišila. Ipak, u ovom životu nisam lišen odbleska Hristove svetlosti, pa makar ona i izdaleka dopirala. U zracima te svetlosti ja te volim, nesrećna moja majko.
Autor: Arhimandrit Rafail (Karelin)
Izvor: https://www.manastirklisina.com/razgovor-ubijenog-deteta-sa-svojim-ubicom/
