Arhimandrit Nikolaj: Zbog “gliba” u dušama našim, ušli su glib i voda i u domove naše
Povodom ponovnih poplava širom Srbije, posebno na jugu i KiM, podsećamo na opominjajuću besedu arh.Nikolaja Crnorečkog, današnjeg vladike, koju je izgovovorio 2014. godine kada su Srbiju pogodile nezapamćene poplave.
Uredništvo Borba za istinu
Prvi put objavljeno: 18. 5. 2014.
U današnjoj besedi u manastiru Sv. Nikolaja u Loznici, arhimandrit Nikolaj je besedio na današnje jevanđelje sa posebnim osvrtom na poslednje upozorenje nama Srbima kroz katastrofalne poplave, koje nikako nisu svojstvene i apsolutna su retkost za ovaj geografski prostor. Ne treba nikoga osuđivati i smatrati većim grešnikom od sebe, reče otac Nikolaj i u tome nalaziti razloge za ovu nevolju, nego da se svako potrudi da živi u duhu istine i saobrazno zakonu Božijem. Da li su duše naše i domovi naši ispunjeni ljubavlju i vrlinom ili su domovi naši ispunjeni bezblagodatnom “vodom i muljem greha”? Tako je Gospod pokazao ovih dana čime su naši domovi ispunjeni i to je opomena nama svima.
Transkript:
Beseda u nedelju Samarjanke
…Samarjani…bili su neznabožci, idolopoklonici i služili su Satani. Svesni ili nesvesni toga, ali tako je bilo.
Sveto Jevanđelje počinje ovako: Gospod Isus Hristos dođe u grad samarijski, Sihar, blizu Josifovog sela. Selo Josifovo, naime, ima tu parče zemlje, sa izvorom, sa studencom, sa bunarom, darovao praotac Jakov svome sinu Josifu, i pošto je Josif bio veoma čuven, onda je i to selo bilo čuveno od tog grada Sihara, pa se zato kaže: „grad Sihar, blizu sela Josifovog“. Čudesno, ali istinito. I tu je bio studenac, bunar Jakovljev, a bilo je podne i žega velika. Učenici, apostoli Gospoda Isusa Hrista, otišli su u grad da kupe hrane, da nabave hrane, a Gospod je umoran i žedan sedeo kod studenca. Utom, dođe žena Samarjanka da zahvati vode iz bunara Jakovljevog, iz studenca Jakovljevog, donese sudove, a Gospod joj se obrati: „Daj mi da pijem!“ – a ona poznavši po izgledu i po odelu da to nije Samarjanin, nego da je to Jevrejin, da je to Judej, upita Ga: „Kako Ti, kada si Jevrejin, Judej, tražiš od mene, žene Samarjanke da piješ, a znaš dobro da se Judeji ne mešaju sa Samarjanima“. Naime, Jevreji – Judeji, verovali su u to vreme, jedini narod koji je imao veru u Živog Boga, u Istinitoga Boga, imali su pravu veru, imali su i blagodat Duha Svetoga, imali su silu Božiju. Živa vera u živoga Boga. Kako su je oni držali, to znamo i to piše u Svetom Pismu. Uglavnom, tako je bilo, i nisu se mešali sa neznabošcima, čuvali su se. Čuvali su se neznabožaca i gnušali su se, ne toliko njih kao ljudi – možda je neko, dosta je bilo njih koji su ih se gnušali i kao ljudi – ali gnušali su se toga neznabožačkog idolopoklonstva, toga služenja Satani, i nisu hteli da se mešaju sa njima, i mnogi od Jevreja su i prezirali Samarjane. Zato ova žena Samarjanka upita Gospoda kako to da On uopšte traži vode, tako mirno i lepo traži vode od nje da pije, kad je On Jevrejin a ona Samarjanka, a Gospod reče: „O, kad bi ti znala dar Božiji, ko je Taj koji ti kaže: „Daj mi da pijem!“ ti bi tražila od Njega, i On bi ti dao vodu živu od koje ne bi ožednela vavek, nikada. Jer, ko pije od ove vode iz studenca on će opet ožedneti, a vodu koju ja dajem ljudima…u ljudima i u čoveku obrazuje izvor vode žive, vode koja teče u život večni, koja vodi u život večni. Da, da, blagodatna voda i životvorna voda Duha Svetoga i sila Duha Svetoga – to je ona živa voda koju Gospod nudi svima nama i daje svima nama. Kako se mi odazivamo? I kako mi verujemo, i kako živimo? I kako primamo, i da li smo dostojni da primimo tu vodu, životvornu vodu Duha Svetoga – to je već veliko pitanje. Gospod je porazgovarao sa Samarjankom, i porazgovarao je sa svim ljudima od Adama do današnjeg dana, i do kraja sveta. Reči upućene Samarjanki upućene su i nama. I nama, rodu srpskome, pravoslavnome. Upućene i nama. Naime, Gospod kroz razgovor sa Samarjankom naveo ju je na to da ona od onog čulnog i telesnog razumevanja, i razuma i rasuđivanja počne malo da razmišlja o nebeskom, besmrtnom i neprolaznom. Jer, kada je Gospod to rekao, da ima vodu živu, ona je poverovala i kazala: „Daj mi te vode, da pijem i da ponesem, i da više ne dolazim ovde, da se ne mučim, žega je velika“. Mnogo je muke trebalo narodu da donese vodu kući sa izvora, da donosi vodu, i zato Ga je zamolila da joj da tu vodu živu, i da ne žedni više ni ona, ni njen narod, nego da ima tu vodu živu pa da i ona deli. A Gospod onda: „Dovedi amo muža svoga, i dođite“. A ona kaže: „Ja nemam muža“. Gospod reče: „Dobro si kazala. Istinu si kazala, iskrena si bila. Nemaš muža, pet si muževa imala, a i sada, koji ti je s tobom, nije ti muž“. Žena, kao gromom pogođena, ali se nekako prisabra, i prosto se obradova što je srela takvoga čoveka, što je srela takvoga proroka, i upita Gospoda: „Pa, kako, zar si Ti veći od oca našega Jakova, koji iskopa ovaj studenac i ostavi sinovima svojim, i pijaše on iz njega, i sinovi njegovi, i stoka njegova?“ A Gospod je onda odgovorio kad bi znala ona dar i koji je Onaj koji govori sa njom, i tako dalje. Zato ona sada poverova da je On prorok zbog ovih reči koje je On rekao. Prozreo ju je, Gospod je video sve što je ona učinila, i kazao joj. To je pogodilo nju kao grom, ali i probudilo je da razmišlja. Onaj duhovni razum polako, polako se budi i nadvladava čulni i ona počinje da pita o nebeskim stvarima, o veri, o veri u Boga, mnogo važnoj i najvažnijoj stvari za nas ljude – kako verujemo, kako živimo, kako sve to ispovedamo, kako verujemo? I ona kaže: „Oci naši klanjaše se Bogu, slušaše Boga na ovoj gori ovde, na ovoj Gori samarijskoj, a Vi kažete da se treba klanjati Bogu u Jerusalimu?“ A Gospod kaže da dolazi čas i već je nastao da Bogu Ocu neće se klanjati ljudi ni u Jerusalimu, ni na Gori samarijskoj, nego da je Bog duh, i koji mu se klanjaju treba u Duhu i Istini da Mu se klanjaju, duhom i istinom da Mu se klanjaju i da Mu služe. Bog je duh i traži od nas da mu se u duhu i istini klanjamo i da Mu služimo. Tako Gospod reče Samarjanki, i Bog Otac potrebuje takvih bogomoljaca. Takvih, iskrenih, koji Gospodu služe u duhu i istini, sa strahom Božijim, u strahu i trepetu, i koji ljube Boga više nego sebe same. Koji ljube Boga i klanjaju se Bogu u duhu i istini, u strahu Božijem, takve bogomoljce hoće Gospod, takve vernike, i tada, i kroz svu istoriju roda ljudskoga i hrišćanske Crkve do sada, i od nas traži da Mu se klanjamo u duhu i istini.
O, Bože, kako mi služimo Tebi? Za druge i ne znamo, ali mi sami, narod srpski, kako Ti služimo? Da li u duhu i istini, ili licemerno i lukavo? Čime su ispunjena srca naša? Šta se događa u domovima našim? Koliko su ispunjeni duhovnoga mulja i mutne vodurine, bezblagodatne? Mutne vodurine greha, smrdljivoga smrada, bluda, užasa, oholosti, neposlušanja, drskosti, droge, razvrata, pijanstva… o, užasno je! Tako je Gospod Bog kazao ovih dana – čime su ispunjeni domovi! Treba da se ustrašimo, sa strahom Božijim da sve to slušamo! I naši su domovi ispunjeni tim istim, kao i oni potopljeni domovi što su tamo. Ispunjeni glibom, i smradom, i mutnom vodurinom. I kao oni ljudi što su se uplašili. Nisu oni najgrešniji! Nisu jedino grešni i najgrešniji oni na koje je pala Kula siloamska, nego Gospod je rekao: „Ako se ne pokajete, i ne poverujete, svi ćete tako izginuti!“ To je nama opomena. Domovi naši, i domovi onih koji su sada puni gliba i vodurine, a srca ljudska straha. I bespomoćno se osećamo, iako vapijemo, iako znamo mi hrišćani da je Gospod gospodar neba i zemlje, i da Njega slušaju vetrovi i more. Znali smo to i pre svega ovoga. Znamo i sada, zato se stidimo! Zato se stidimo. U domovima našim – šta? Kakvi programi televizijski, satanski? Kakva muzika? Razvratna, satanska, koja navodi na blud. Kakvi kompjuteri, internet, Fejsbuk i ostalo. Porobljeni su i stari i mladi time. Sve poruke, telefoni, gubitak vremena, gubitak duše. Da li se sećamo duša svojih? Da li se sećamo Boga Stvoritelja svoga? Retko, i malo. Samo kada nam je krsna slava, samo tako, eto, kad je neko crveno slovo, kad čujemo od drugih. Kratko se setimo, i veoma se kratko pomolimo. Ne u duhu i istini, ne sa žarom i sa plamenom ljubavlju prema Bogu, nego onako mlako, nemarno, hladno. Nemarno i hladno i mutno, kao što je mutna ova voda što je potopila domove srpske, srpskih gradova i srpskih sela i raznela užasni mulj, užasno đubre, da pokaže koliko je u duhovnom smislu bilo đubreta u našim domovima, u našim gradovima, u našim stanovima i u našim srcima. I u svima nama! Da se postidimo! Da se pokajemo! Da se pokajemo, da se postidimo, da se razgnevimo na staroga čoveka, na staroga čoveka koji još živi u nama, i koji se stalno vampiri u nama. Taj stari čovek, ti gresi, te navike, zle navike i zle misli, i to nepokajanje, i ta drskost, i taj život – takav kakav je da li se može nazvati životom hrišćanskim? – da li se mi i malo stidimo što nosimo ime hrišćansko? Mi, deca svetog Save? Ne poznaje nas sveti Sava! Ne poznaje nas, i ne bi nas poznao. On se moli pred prestolom Božijim, a mi stalno živimo u grehu, u gresima i nepokajanju. I u drskosti, i u neposlušnosti prema Bogu. I neposlušnosti dece prema roditeljima, i žena prema svojim muževima, i nemarnom odnosu muževa prema Bogu i Božijem zakonu. I nemaran odnos, i bahat odnos prema porodici svojoj, prema suprugama svojim, prema deci svojoj. Na Boga smo zaboravili, na pokajanje smo zaboravili. Samo gresi, samo smrad greha na sve strane. Sada, ta mutna vodurina i taj mulj koji se razliva i po njivama, i po livadama, i po šumama, pokazuje nam ko smo i šta smo. Ustaćemo. Ustaćemo, i potrudićemo se i pozvaćemo svakoga onoga koji može imalo da radi i da ponese jednu granu, ili jednu praznu konzervu, ili bar jednu šaku blata da skloni i da ukloni. Da pokažemo da smo deca svetosavska. Da ne bude to samo prazno. Praznoslovlje, i priča o tome. Da se ne završi sve na nekoj priči, na nekom kukanju, i na traženju pomoći od Evrope, od Evropske Zajednice i ostalih tih lažova i jeretika koji se raduju, koji se raduju što nas je ovo snašlo, i koji doprinose svemu ovome. Da ne tražimo hleba na njivama gladi, kao što reče sveti vladika Nikolaj. Nego od svetoga Save, od svetih apostola, svetih ugodnika Božijih, od Presvete Bogorodice! Da tražimo pomoć od brzih pomoćnika, svetog Georgija, svetog Nikolaja Mirlikijskoga Čudotvorca, od svete Petke! Od njih da tražimo pomoć, a od Boga milost! Da ne bude kao po onim rečima, da su najgrešniji sada koji su potopljeni. I mi smo potopljeni drugim jednim potopom. Jednom nemarnošću, počev od obućara do cara, i do vladara koji vladaju u ovoj zemlji. Do episkopa naših koji su nemarni, i koji su krivi za ovu vodurinu koja nas potapa. Jer nas vode u propast, vode nas ka jeresi. Odriču se svetog Save. Naređuju da se iznose ikone i ikonostasi iz crkava Božijih, ruše Božije oltare. Ismejavaju Gospoda Isusa Hrista. Ne kaju se, i rđav nam primer daju. Ne treba da ih slušamo, ne treba za njima da idemo. I ne treba da ih se plašimo. Bog je gospodar neba i zemlje, Bog. Bog, i Dobri Pastir, Gospod Isus Hristos a mi, ovce paše Njegove. Paše zelene Njegove, i tihe vode životvorne, životvorne vode Duha Svetoga, Koji nas poji, i Koji obitava u Crkvi našoj, a treba da obitava i u nama. Blagodatni dar Duha Svetoga, voda živa koja vodi u život večni. Neka tako bude! Amin, Bože daj!
Izvor: http://srbinaokup.info/?p=37954
