Архим. Варнава: Једно Божије чудо са владиком Артемијем

Једна мала исповест

На Литургији владика је поменуо, један овако трагичан случај, о покушају једне сестре да учини добро дело, и кренула је и нажалост, на пола је стала. Она је продала своју некретнину и донела у епархију. Владика је рекао да је она после тражила да врати новац. Стицајем околности био сам уз владику и мало знам детаљније ту причу и све време сам размишљао да ли да се јавим да још мало развијем ту причу, да кажем, оћу-нећу и због моје неодлучности решио сам да кажем. Међутим видите, ви сте се сада јавили покренули поменули владику и замолили владику Наума и он је мени дао реч да нешто кажем. Ја ћу се баш базирати на тај догађај.

Поука је, да Господ не дозвољава, никада, да праведник буде посрамљен. Никада! Сећате су у житију Светог Нектарије када је остао без новца, када је требало да се плате дажбине за штампање књига, његов сарадник уносио немир, бригу, он је онако сталожено рекао: ”побринуће се Господ”.

Наставак ове приче: значи сестра је продала некретнину и донела новац у епархију. Тих година је епархија била у експанзији изградње да се скућимо, тај новац је отишао у изградњу. Видите и сами посећујете наше катакомбе, много се гради, и није од оног новца за који је рекао један сада покојни епископ митрополит, да је то новац заклане деце са Косова и Метохије. То је највећа рана Владике Артемија у егзилу са којом је отишао у гроб. Највећа рана која није могла да зацели, с којом је отишао да је чуо из уста свога брата са којим је делио келију 7 година у Атини, да је владика ово што је створио и ово овде и на другим местима да је то од новца заклане деце. То је све јавно. То је нама познато и новац је одмах отишао у изградњу.

После неког времена та сестра долази и саопштава (њена верзија) : да њен син врши велики притисак на њу, да је то његов новац, и да тражи да мајка њему врати новац, у противном, скупиће новинаре Блица и на конференцији за штампу рећи ће да је владика Артемије отео новац од његове мајке за потребе његове епархије. То је саопштено владици. Заиста врло непријатна ситуација. Владика је саслушао ту поруку и мени је само насамо прокоментарисао: “само ми још то треба да се развлачи по новинама, али ако је то воља Божија нека буде. Немоћан сам, немам новца да вратим, Бог је сведок у шта сам новац уложио”. И тако је остало. Значи то је био један једини коментар владичин. Нисмо ништа даље коментарисали. Време је пролазило. Она није рекла за колико ће времена њен син то да уради.

После неког времена мене зове игуман једне наше катакомбе, каже: оче, да ли можеш да закажеш пријем мени, једном брату из моје катакомбе, да нас владика прими, брат је заинтересован да буде монах, да буде искушеник. Пренесем владици, владика каже- тог и тог дана у толико и толико сати да дођете. Није близу катакомба. Они су дошли, седи владика сади тај брат игуман, седи тај кандидат, седим ја. И онако како после послужења, владика њега пита: брате ко си, шта си, одакле си? Он све кратко каже његов живот и владика саопштава манастир у који ће да иде. Кад је он добио, што каже распоред, он тада из своје јакне вади коверту и каже: владико, ја сам раскрстио са светом, продао сам некретнину, изволите новац он је ваш ја идем у манастир. У коверти је било тачно онолико колико је требало тој жени да се врати. И тако је испуњено, владика је рекао одмах позовите ту сестру да дође. Она је дошла потписала је коверту. И то, врло је владика био снисходљив и рекао: враћамо позајмицу. Пазите владика је ублажио њен, како да кажем, да не кажем пад, ублажио. Ми смо наводно само од ње позајмили и дошло је време да јој вратимо. Тако је писало у признаници, она је потписала, владика је потписао, она је отишла са својим новцем. Више се никад није појавила. То искушење се тако завршило.

Ето то је овако, заиста мислим да је то једно велико чудо. У том тренутку није прошло, можда је прошло месец дана. Ја верујем да је тај младић био у стању да то уради. Знате како је, немаштина, мама тако учинила, он није решио своје питање. Мислим да би то урадио. Али ето то је овако, једно, ја сам га доживео као једно чудо. Господ није дозволио; довољно је било владици развлачења по новинама, гоњен од своје браће; није дозволио да ето једна жена која није одмерила своје духовне снаге да опет и она, што каже тако, и њу је Господ заштитио, знате, што то није ишло тако до краја како је замислила она и њен син. Господ је и њу заштитио и тако да ето владика, просто што каже и њој вратио, била задовољна и спречено је даље искушење, даље клевета.

Тако да  сматрам да је то управо то чудо да Господ не дозвољава да праведник буде од грешника посрамљен. Буде то тренутно, али на крају тријумфује правда и праведници. Ето опростите.

Архимандрит Варнава, Нова Никеја у Лелићу

Транскрипт беседе за Борбу за истину урадио Хаџи Милан Перковић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!