Архиепископ Аверкије Таушев: Зашто Божић не може да се слави по новом календару?
…У туђини и у неповољним условима ми треба да будемо исповедници своје вере и више него што је то био случај у Русији, уместо да се прилагођавамо средини која нас окружује, што је сасвим недостојно звања истинског хришћанина. Иначе, штаће бити са нама, ако нам свима наметну нову, заједничку веру за све, коју сада тако интензивно пропагирају? Прихватање једне новотарије, неизбежно за собом повлачи прихватање и других новотарија, па тако постепено сви ослонци вере слабе. То и јесте пут одступништва, који увек почиње тобоже од „малог“ и наизглед безначајног, а затим постепено напредује, прелази у све веће и веће, да би се на крају изгубила и сама суштина вере: њен дух се развејава и „со – по речима Спаситељевим – обљутави“…
Питање (Зашто Божић не може да се слави по новом календару?): Тачан дан Рођења Христовог не може се утврдити услед недостатка чињеница. Зато сматрам да празник Рођења Христовог може и треба да се пренесе на нови календар. Ово стога што сви Американци за Божић иду у своје храмове, а наша омладина, која је ступила у мешовите бракове (већина је таквих), такође одлази тамо. Када би у нашим храмовима тог дана било божићног богослужења, они би пошли у наш храм. Присталице старог календара кажу да би се тако „нарушила дужина Божићног поста“, међутим већина њих дочекује Нову годину по новом календару, уз мрсну трпезу. Из личног искуства знам да ако Божић падне у току радне седмице, на послу се не може увек добити слободан дан. Осим тога, ако лица која примају америчко држављанство не прихватају америчке традиције, она изазивају подозрење Американаца и оправдано питање: „Зашто су онда примили држављанство?“ Код нас се и тако дванаест празника, као и храмовне славе, по нахођењу настојатеља, преносе на друге дане, па и на Божић по новом календару, што није предвиђено Типиком, али је изазвано практичним потребама, како би верујући могли да се помоле у част својих празника.
Одговор: Заиста, услед недостатка чињеница, тачан дан Рождества Христовог не може се установити. Али то не значи да Рождество Христово можемо да празнујемо кад нам се прохте: Божић треба да празнујемо онда, када је то одредила наша света Православна Црква – 25. децембра по нашем, православном календару. Читав богослужбени поредак наше свете Православне Цркве представља строгу, складну целину, у којој све има своје одређено место, и не може бити самовоље, јер би она унела пометњу и неред, и нарушила ту строгу усклађеност. Божић је нарочито тесно повезан са четрдесетодневним постом који му претходи, са посебним празницима и успоменама у читавом низу дана који му претходе, са данима такозваног „претпразништва“ Божића и томе слично. Све ово би се нарушило када би било уведено празновање Божића по новом календару: уместо складног поретка настао би недопустиви хаос.
Прави православни хришћани неће дочекивати Нову годину по новом календару, па још и „уз мрсну трпезу“, али то се не може забранити онима који су по духу отуђени од своје свете православне вере и не поштују њене традиције и установе.
Примање америчког држављанства нас не обавезује да се одрекнемо своје свете православне вере, њених обичаја и традиција. И муслимани, пагани, а посебно Јевреји овде уживају потпуну слободу и право да исповедају своју веру и славе њене празнике у складу са својим обичајима и традицијама, па их нико не прекорева због некакве „нелојалности“ према Америци. Стога је више него чудно приморавати православне хришћане да прихвате обичаје и традиције иноверних Американаца. Нама је познато да разборити амерички послодавци чак врло радо пуштају своје запослене у цркву поводом већих празника, у складу са вером коју исповедају. Наравно, изузеци су увек могући.
То да се код нас велики празници и храмовне славе тобоже „преносе на друге дане по нахођењу настојатеља“ – апсолутно не одговара стварности: и дванаест празника и храмовне славе празнују се у своје време, када је то црквеним Типиком одређено. А поред тога неки оци настојатељи у најближи недељни дан приређују још и нарочито свенародно празновање храмовне славе, како би већем броју верних пружили могућност да у томе учествују, будући да нису могли да дођу у храм на сам дан празника. Ово се неправилно назива преношењем празника, јер се он не може пренети, нити се преноси.
У туђини и у неповољним условима ми треба да будемо исповедници своје вере и више него што је то био случај у Русији, уместо да се прилагођавамо средини која нас окружује, што је сасвим недостојно звања истинског хришћанина. Иначе, штаће бити са нама, ако нам свима наметну нову, заједничку веру за све, коју сада тако интензивно пропагирају? Прихватање једне новотарије, неизбежно за собом повлачи прихватање и других новотарија, па тако постепено сви ослонци вере слабе. То и јесте пут одступништва, који увек почиње тобоже од „малог“ и наизглед безначајног, а затим постепено напредује, прелази у све веће и веће, да би се на крају изгубила и сама суштина вере: њен дух се развејава и „со – по речима Спаситељевим – обљутави“.
Наше спасење је у томе да се чврсто држимо свога. И то неће изазвати подозрење код странаца. Напротив, они ће нас управо због тога уважавати.
Текст се објављује са дозволом издавача.
Издање: Архиепископ Аверкије Сиракуски и Тројицки (Таушев): Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: Питања и одговори о црквеној побожности и бризи за душу, Бибилиотека Образ Светачки, Београд, 2007.
