Arhiep.Natanail Lvov: Šta je sreća?
Ljudi jedni drugima žele sreću u raznim prilikama, za Novu Godinu naprimer, ali šta je sreća? Kako je neko može definisati?
Pojam sreće savremenog čoveka se nije mnogo promenio od prastarih vremena, t.j. sreća je kada ja posedujem više materijalnih stvari od drugih, a nesreća je kada mi drugi oduzmu imovinu.
Čak i ako ostavimo po strani, moralnost ovog shvatanja, i dalje je nedovoljan u svojoj suštini, jer bez obzira koliko imovine, moći, javnih priznanja i zadovoljstava nagomilamo, to nam neće doneti sreću. Materijalni predmeti nam ne mogu doneti istinsku sreću, samo taedium vitae, nakon čega je osoba savladana još većom depresijom nego pre.
Interesantno je da se reč „sreća“, – „tikhi“, na drevnom grčkom, pojavljuje vrlo retko u Svetom Pismu, a ni jednom u Novom Zavetu. Pojam je preširok i neprecizan. Sam po sebi nema smisla. Umesto njega, Sveto Pismo koristi jasniji i određeniji termin, „radost“ (“khara”, na drevnom grčkom), koja je jedna od sastavnih delova sreće.
Hristos govori sledeće o sreći: „… da radost Moja ostane u vama, i radost vaša se ispuni.“ On takođe nagoveštava odakle dolazi ova radost: „Ako zapovesti moje uzdržite ostaćete u ljubavi mojoj, kao što Ja održah zapovesti Oca Svog i ostajem u ljubavi Njegovoj.“(Jovan 15:10-11)
Ovde imamo odgovor na vekovima staro pitanje. Prava sreća, prava radost je ljubav Božija, biti sa Njim. Ovo je u potpunosti potvrđeno Svetim Apostolom Pavlom kada govori: „Jer Carstvo Božije nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu“ (Rim. 14:17). Jovan dodaje ovo: „… i vašu radost niko neće uzeti od vas“ (Jovan 16:22).
Ovo znači niko i ništa – ni patnje, ni lišavanja, ni progoni, čak ni sama smrt.
Ovo je dobro shvaćeno od onih koji su za sebe rešili vekovima star problem ljudskog roda i koji su našli sreću: od Hrišćanskih Svetitelja i onih koji su ugodili Bogu, prošlih i sadašnjih. Ipak njihovo ponašanje je zbunjivalo druge. Drevni Rimljani nisu mogli da shvate zašto su Hrišćani bili toliko radosni. Savremeni pagani, od kojih većina nominalno misli o sebi kao Hrišćanima, postavlja isto pitanje.
Postoji široko rasprostranjeno, romantično, Zapadnoevropsko mišljenje, koje se često nudi kao odgovor na ovo pitanje, a koje glasi otprilike ovako: to je zato jer su ljudi drevnog sveta imali malo razumevanja o tome šta se dešava posle smrti, ljudi su se bojali smrti, a Hrišćani su se zalagali za umirujuću ideju da će ljudi živeti posle smrti, da je Hristos spasio sve i svima obećao večni život i nebesko blaženstvo, i to je razlog zašto su Hrišćani toliko radosni. Ovo mišljenje u jednom ili drugom obliku je vrlo uobičajeno, ali je potpuno netačno.
Ustvari, Hristos uopšte nije obećao nebeska blaženstva. Često Hristos daje zastrašujuća upozorenja: „onde će biti plač i škrgut zuba.“ (Mat. 24:51); „… idite od Mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim.“ (Mat. 25:41); „i ovi će otići u muku večnu…“ (Mat. 25:46). Dalje, Sveti Apostol Petar govoreći o užasnoj opasnosti večnih patnji koja visi nad nama, podseća nas, da se čak i pravedni jedva spasavaju a da se neverni i grešni skoro nikad (1. Pet. 4:18).
Još jedno mišljenje rođeno u Protestantizmu, koje je poprilično uobičajeno među slobodno nastrojenim Hrišćanima, je da je to sumorno načelo posmrtnog života i teškoća spasenja proizvod kasnijih razdoblja, „sumornih, tužnih podvižnika/monaha“; i da je u drevnom Hrišćanstvu preovladavalo „svetlo raspoloženje i shvatanje da nečije spasenje, potiče samo od nečije vere u Hrista.“ Oni koji veruju ovo izmišljaju sopstvenu verziju Hrišćanstva, bez ikakvih osnova ili potvrda u Jevanđeljima, Poslanicama ili drevnoj Hrišćanskoj istoriji.
Naprimer, čitajući Jermu, pisca prvog veka i videćete kako su zahtevni bili rani Hrišćani po pitanju spasenja i kako su jasno shvatali da i najmanji nagoveštaj nemoralnosti postavlja čoveka u opasnost večne smrti. Ova knjiga je pisana uz zastrašujuće reči crkvene pesme – „patnje grešnih su bezgranične.“ Ovo je bilo još više izraženo u pitanjima čistote vere i odanosti Crkvi.
Prema tome, Hrišćanski pogled može da izgleda mnogo manje veseliji od paganskog. Pagani imaju posmrtni život „carstva senki“, nejasno određen, od koga neko može razviti najrazličitije ideje. Na jednoj granici neko ima „Jelisejska Polja“, carstva sreće, u koje je vrlo lako ući. Na sumornom kraju spektruma, neko ima pojam ništavila, potpunog uništenja nakon smrti. Da navedemo Sokrata, „Pošto nisam patio pre pojavljivanja na ovoj zemlji, sledi da neću patiti kada je napustim.“
Ako uporedite ovo, sa užasnom slikom večnih patnji i pakla, videćete da je površni pogled o razlozima radovanja prvih Hrišćana, u suštini pogrešan. A pored svega toga, ta Hrišćanska radost je postojala i postoji. Jasno sija u svakom redu Žitija Mučenika i Podvižnika i sija i dalje u životima monaha i u Hrišćanskim porodicama. Ustvari to samo zaslužuje taj termin. I što je osoba više duhovna, jasnija je i savršenija njena radost. Ova radost, ovaj svetli pogled na svet, nikada nije napuštao rane Hrišćane, čak i tokom patnji i na vratima smrti.
Šta je onda razlog ove radosti? Odgovor je naravno, Vera. Ali ne na način na koji je Protestanti shvataju. To nije formalna, beživotna vera, bez ikakvog herojsko duhovnog napora (podviga) – (nakon svega, čak i „demoni veruju i drhte“) pre je to životvorna, aktivna vera koja živi u čistom srcu i koja je zagrejana milošću Božijom, veri koja gori ljubavlju prema Bogu i jača nadu na Njega. Kao što je jedan savremeni Hrišćanski pisac napisao vrlo dobro, „Nije dovoljno verovati u Boga, neko mora takođe i da Mu veruje.“
Molitve sa službi: „Sami sebe i jedni druge i sav život svoj, Hristu Bogu predajmo“, na pravi način opisuju pravu Hrišćansku veru. To je puno poverenja, dečije predavanje sebe u Ruke Božije. Ovo je ono, što je kao i uvek, otvaralo vrata istinskoj radosti, istinskoj sreći.
Ako Hrišćanin veruje Bogu, onda je on pripremljen da prihvati sve od Njega: Raj ili pakao, patnju ili blaženstvo, jer zna da je Bog beskonačno dobar. Kada nas On kažnjava, to je za naše dobro. On nas toliko voli, da će pokrenuti nebo i zemlju da nas spasi. On nas neće izdati, čak ni iz najboljih razloga i sigurno će nas spasiti, ako ima i najmanje šanse. Kao što i Sveti Avgustin kaže, „Jedini beg od gneva Božijeg, je Milost Božija.“
Sa ovim razumevanjem, radost i lakoća čvrsto se useljavaju u srca Hrišćana i tu nema mesta za turobnost. Svet, beskonačni svemir pripada mom Bogu. Ni jedan događaj, od najmanjeg do najvećeg, ne može da se dogodi bez volje Božije, a On me beskonačno voli. Čak i ovde na zemlji, On mi dozvoljava da uđem u Njegovo Carstvo, Njegovu Svetu Crkvu. On me nikada neće izgnati iz Njegovog Carstva, dok god sam Mu veran. Štaviše, ako padnem, On će me podići čim shvatim svoj greh i ponudim suze pokajanja. Zato ja poveravam svoje spasenje i spasenje ne samo mojih bližnjih, već i celog sveta u Božije Ruke.
Smrt nije zastrašujuća, ona je pobeđena Hristom. Pakao i večne patnje čekaju one, koji se svesno i svojom slobodnom voljom, okreću od Boga, koji više vole sumornost greha, od svetlosti Njegove ljubavi.
Radost i večna blaženstva čekaju verne. „Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji Ga ljube.“ (1.Kor. 2:9)
Neka nam uvek-milostivi Bog pomogne da zadobijemo puno poverenje u Njega.
Gospode, spasi nas, koji Ti se molimo.
Autor: Arhiepiskop Natanail Lvov
