Aрхиеп. Аверкије (Таушев): Умишљена хришћанска љубав и свепраштање 

Фото: Немања Панчић

Разобличавање није осуђивање. Разобличавање је скидање маске са грешника, не осуђујући га… Руски човек под хитно треба да научи да прави разлику између осуде и борбе са непријатељима Христовим, Русије и Цркве… Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање. Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености…

Једнa од најбитнијих и најважнијих последица великог дела искупљења човечанства, које је учинио тродневно васкрсли из гроба Христос Животодавац, била је управо опроштај или отпуштање грехова.
Ето зашто је, јавивши се својим ученицима, који су били скупа, првог дана после Свог васкрсења, Васкрсли Господ, дајући им мир свој, дунуо и рекао:

’’Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.’’(Јн. 20:22-23)
А даље, из књиге Дела апостолских, видимо да су св. Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах после реченог позивали своје слушаоце на покајање и примање светога крштења ради опроштаја грехова. ’’Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.’’ тако је вапио св. Апостол Петар хиљадама људи који су га слушали на дан Педесетнице (Дап. 2:38).

„Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од гријехова својих,“, позивао је људе окупљене око њега и св. Апостол Јован после чудесног излечења човека хромога од рођења (Дап 3:19). „Сад заповиједа свима људима свуда да се покају; Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди“ (Д.Ап 17: 30-31).

Ово „опраштање’’или „отпуштење грехова“ није нам дато безусловно, већ условно – управо под условом покајања (наравно, искреног). Зато Господ, дајући својим ученицима власт да Духом Светим опраштају грехе, истовремено им је, као што видимо, дао и моћ да не опраштају грехе – очигледно онима који се искрено не кају: „коме оставите, на томе ће и остати“- дакле, неће им се опростити. 

Како је то очигледно и логично, и потпуно супротно од јасног и прецизног, чистог еванђелског учења – сада тако модерно заговарање некакве умишљене хришћанске љубави и безусловног свепраштања, превише свеобухватног, које се простире чак и на непријатеље Христове вере, па и на оне који се боре против Свете Цркве и вере у Бога, који су несумњиво слуге долазећег антихриста!

Такви лажни проповедници модерног, умишљеног „хришћанства“, ради утврђивања својих климавих ставова веома воле да злоупотребљавају познату Господњу изреку: „Не судите, да вам се не суди“(Мт. 7:1) – посебно омиљену им фразу, која их, међутим, ни најмање не спречава да најоштрије осуде све оне који се не слажу са њиховим лажним учењем, а која је веома лукаво искривљено јеванђелско учење – фалсификат, којом скрећу са исправног пута и смућују многе.

Да бисмо правилно разумели ову Господњу изреку, морамо се сетити да је тај исти Господ Исус Христос, рекавши: „Не судите, да вам се не суди“, непосредно после овога, учио и: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.’’ (Мт. 7:6)

Ко су у ствари ти ’’пси’’ и те ’’свиње?
Под овим „псима“и „свињама“ Господ је подразумевао морално изопачене људе, неспособне да прихвате јеванђелску Истину, људе којима је све свето и духовно – туђе и чак одвратно, јер не могу да разумеју његову вредност. То су људи морално пали, нечастиви и зли, који се често само ругају Јеванђелској истини, газе је и могу се јаросно обрушити на њене проповеднике, узрокујући им разне невоље, па чак и смрт.

Зар из овога није јасно, да речима: „Не судите, да вам се не суди“, Господ уопште не забрањује давање моралне оцене људима – тврђење разлике између добрих и злих људи? И не само да не забрањује већ, као што ћемо даље видети, чак и прописује да се то чини. Дакле, Господ директно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио: „Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега.“(Мт. 18:15).

И не само то! При таквом разборитом и хришћанском суду над грешним братом не само да је дозвољено, већ је чак наложено и укључивање друге браће: „Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч.“(Мт. 18:16).

Али ни то није све. Ако брат и даље истрајава у злу које чини, онда је о томе потребно „рећи“ Цркви, односно црквеној власти, која је од самог Господа добила благодаћу испуњено право да „веже и раздрешава“: „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:17).Ове последње речи су најстрашније и потпуно неприхватљиве за изопачену псеудохришћанску идеологију савремених проповедника либералног, помодног ново-хришћанства, јер су потпуно супротне са њиховим основним ставовима. Свиђају ли се оне или не свиђају било коме, њих је из Јеванђеља немогуће избацити: уосталом, ово су речи самог Господа нашега Исуса Христа. Како је могуће не слагати се са њима?

Али савремени новохришћани, међу којима су сада и учени богослови и многи високопостављени јерарси, уопште се не слажу са истинским Христовим Јеванђељем, већ произвољно измишљају своје сопствено „јеванђеље“, као што је то у своје време учинио и њихов идејни претходник, мрачног спомена, Лав Толстој.

Авај! За многе савремене „хришћане“ који су врло неутврђени у истинској хришћанској вери, ово је велико искушење, саблазан која их у потпуности одводи са правог пута. „Не судите да вам се не суди!“ Колико се то чини привлачним у новохришћанском, погрешном тумачењу: „Нећу ти сметати да грешиш; и стога ни ти мени не сметај да грешим!“ Ето, у каквом застрашујућем, изопаченом, преступном тумачењу нам се представља овај свети текст у наше време!

А ми смо, у ствари, обавезни да знамо и памтимо да се осуде разликују међусобно: да постоје различите врсте осуде. Једна осуда је грешна, док друга, као што смо већ видели, не само да није грешна, већ је прописана самим Јеванђељем. И то је сасвим разумљиво: јер ако никада никога не осуђујемо, ни под којим условима, ускоро ћемо изгубити сваку способност разликовања добра и зла и сами лако можемо скренути на пут зла.

Највећи од оних рођених од жена, чију је светост и беспрекорну моралну висину засведочио сам Христос Спаситељ, свети Претеча Господњи Јован, видевши како му долазе фарисеји и садукеји, рекао им је: „Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?“ (Мт. 3:7). Шта је то, грешно осуђивање?

Сам Господ наш Исус Христос, који је позвао своје следбенике да следе Његов пример, говорећи: „Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29), ипак је више пута, за грешнике укорењене у злу, који нису желели да послушају Његово Божанско учење, користио исти израз: „Породи аспидини!“ и често се обраћао људима око себе, посебно њижевницима и фарисејима, са врло оштрим и осуђујућим речима: „Род зли и прељуботворни“. (Мт. 12:39), „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? „(Мт. 17:17).

Књижевнике и фарисеје стално је називао: „лицемјерима“, „безумницима и слепима“, „змијама“ (Мт. 15:7; 23:17; 16:6-12; цела 23. глава), цара Ирода је једном приликом назвао „лисицом“(Лк. 13:32) И не само то! Из Јеванђеља знамо да је кротки и смерни Господ, који се касније молио за оне који су га распели: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк. 23:34), не само употребљавао оштре речи осуде, већ је понекад прибегавао врло снажним и одлучним мерама физичког деловања: тако је Он два пута – на самом почетку свог јавног служења – и опет – на самом његовом крају, недуго пре његовог страдања на Крсту, истерао трговце из храма.

Свети јеванђелисти нам живо и сликовито говоре о тим догађајима. Не могавши да поднесе безочну трговину, коју су организовали Јудеји у Јерусалимском храму под покровитељством самих свештеника, па чак и уз учешће првосвештеника, који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос „начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:14-17). И после Његовог свечаног уласка у Јерусалим пре страдања, Он поново ушавши у храм, „изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: написано је: Дом мој – дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.“ (Мт. 21:12-13); Мк. 11:15-17; Лк. 19:45-46).

Шта је то?
А колико је то далеко од оне псеудохришћанске „љубави“ и свеопштег „праштања“ које проповедају модерни либерали – „новохришћани“! И неће ли они, преиспуњени љубављу већом од Господње, такве речи и поступке Безгрешног Господа прогласити грешним и неприхватљивим, противуречним Његовом учењу: неће ли их обележити својим тако омиљеним изразима „мрачњаштво“, „црностотинаштво“, „мрачно средњевековље“, „ретрограданост“, „инквизиција“ и слично?

Али можемо ли ми да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божији, који је дошао на земљу ради спасења нас људи, и да би нас поучио Божанској Истини и животу у складу с њом – противречио Самоме Себи у било чему – поступао супротно Његовом властитом учењу?

По узору на самог Господа, Његови Свети ученици и апостоли нису се плашили да, када је то потребно, „осуде“ људе који су се тврдоглаво противили Јеванђељској истини коју су они проповедали, а понекад и прибегну најодлучнијим мерема како би сузбили и пресекли зло. Морамо добро да знамо и запамтимо да је потпуно туђе истинскоме хришћанству учење Лава Толстоја о „несупротстављању злу„ (успут да кажемо, које је уништило нашу несрећну мајчицу-Русију и гурнуло је у страшне крваве страхоте бољшевизма!): Сваки прави хришћанин је непомирљив са злом, ма где и ма у коме би га срео.

Примеру самог Господа Исуса Христа и Његових светих апостола потом су кроз историју Цркве следовали сви истински хришћани, који су увек осуђивали зло и борили се против њега, чак и ако их је то коштало свих врста тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се свети мученици борили против зла мрачног паганства и идолопоклонства, не само пасивно умирући за Име Христово, већ и врло одлучно осуђујући, понекад врло оштрим речима и изразима, па чак и поступцима, заблуде и безбожност идолопоклоника.

Свети Оци Цркве су се одлучно и бескомпромисноборили против јеретичких учитеља, нипошто их не сматрајући „инакомислећима“ (као што је у наше време постало модерно да их називају!), према којима треба показати „толеранцију“, којима треба „приступити са разумевањем“ већ су их третирали као „љуте вукове који не штеде стада“, како их је назвало Слово Божије, и најоштрије их осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, непрестано упозоравајући правоверне да их се клоне и анатемишући их.

Шта је то? Греховно осуђивање или одсуство љубави? Не! Ово није ништа друго до потпуно легитимна примена у животу речи светог апостола: „Какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? „(2. Кор. 6:14-15). А наши свети оци и мајке – хришћански подвижници и подвижнице осуђивали су овај свет, који у злу лежи, самом чињеницом свог одласка из њега.

И сада, у страшно време циничног и отвореног љутог безбожја, које сада проживљавамо, ми као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој Истинитој Цркви, не можемо а да не осудимо свом одлучношћу атеисте и хулитеље, жестоке богоборце, који стреме да по целом свету искорене веру Христову и разруше Свету Цркву – оне који су оскрнавили нашу Отаџбину и који су изругивали руглу наше Светиње. Не можемо а да не осудимо све оне који са њима сарађују, који их подржавају и помажу у јачању њихове власти, помажући им тако у њиховим пакленим намерама.

Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самог Антихриста. Да ли је све ово грешно осуђивање забрањено Јеванђељем, у шта покушавају да нас убеде паметњаковићи – новохришћани, испуњени неком необичном „надљубављу“ и свеобухватним „свеопраштањем“?

Нека не лажу против Господа и Његовог Светог Јеванђеља! Нека у својој фарисејској гордости и самозаваравању себи не приписују љубав већу од оне коју је имала сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!

А како треба правилно разумети Господње речи: „Не судите, да вам се не суди“- то савршено објашњава велики Отац Цркве, св. Јован Златоусти: „Овде Спаситељ не заповеда да се уопште осуђују сви греси и не забрањује се свима без изузетка да то чине, већ само онима који су испуњени безбројним гресима, а осуђују друге за некакве неважне ситнице. Христос овде указује на Јевреје, који су, будући зли тужиоци својих ближњих за неке неважне и безначајне поступке, сами бесрамно чинили велике грехе“.

Из овога следи да се не забрањује процењивање поступака ближњега и осуђивање његових злих дела само по себи, већ се забрањује злоба у души према ближњем од стране онога који суди и који, такође, можда греши и више, а ни не помишља на сопствено исправљање.

Не забрањује се објективно расуђивање о ближњем, нити непристрасна осуда његовог лошег понашања, већ зла оговарања, клевете, које настају, као што је чест случај, због неких себичних и нечистих побуда – због гордости и сујете, зависти или увређености.

Другим речима, забрањена је свака злоба на личној основи, и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, чисто идејна, принципијелна, непристрасна оцена његових поступака и понашања, која не само да није у супротности са Јеванђељем, нити се забрањује, већ напротив – чак је и неопходна, како ми, на крају крајева, не бисмо почели да се односимо истоветно према добру и злу, и како зло због тога не би завладало светом.

Стога велики злочин чине они савремени пастири, које би било боље назвати лажним пастирима, који под наизглед добрим изговором умишљене хришћанске „љубави“ и „свепраштања“, свесно или несвесно, своје стадо уче толстојевском „не супротстављању злу “.

Каква је ово ужасна, прикривена лукавост! Какво је то право фарисејско лицемерје!

„Не осуђивати никога и ни за шта“ – такво настројење у савременом хришћанском друштву само и желе да наметну слуге долазећег Антихриста, због тога да би лако и без препрека могли да делују, припремајући повољне услове за скоро зацарење њиховог владара.

Да ли заиста може у наше време, да сваком искреном и савесном хришћанину, још увек не буде јасно да је безусловно „свепраштање“ потребно само Христовом непријатељу – Антихристу, тако да људи коначно изгубе осећај да разликују добро од зла, помире се са злом, добровољно га прихвате, а потом – и самог Антихриста, не помишљајући на борбу против њега?

Одлучно се борећи против свих па и најмањих манифестација зла и греха у сопственој души, немојмо се бојати разоткривања и разобличавања зла свуда где се оно у савременом животу пројављује – не због гордости и самољубља, већ искључиво из љубави према Истини.

Наш главни задатак у овом лукавом времену лажљиве бестидности је да одржимо потпуну верност и преданост истинској Јеванђелској истини и Владару нашег спасења – Васкрсломе после три дана Христу Животодавцу, Победнику пакла и смрти.

И нека не мисле да ја тврдим да сваки мир треба брижљиво чувати. Јер ја знам да постоји прекрасно неслагање и најразорније једномислије. А ми морамо имати добар мир, са добрим циљем, који нас сједињује са Богом.

Акт Св.-Троицкой Духовной Семинарии 7–20 июня 1965 года в неделю 1-ю по Пятидесятнице – Всех Святых. Из книги: Истинное православие и современный мир

Извор: Православна породица (https://3rm.info/publications/65010-oblichenie-ne-osuzhdenie.html)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!