Арх. Рафаил Карелин: Шта је горе: шала или грдња

Два греха, гледајући споља, супротни један другоме – засмејавање и псовање – имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи.

Два греха, гледајући споља супротни један другоме – засмејавање и псовање – имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи.

Шале и псовке чине карикатуру од човека. У свакој шали је исмејавање над људском личношћу, њено понижавање, тежња да се замени његово лице наказним лицем, као у кривим огледалима, које су показивали у циркуским шатрама. У шали ишчезава човеков лик као слика Божија. А заједно са неуважавање пропада љубав. Ако за време плача, човечје срце омекшава, онда за време шале оно постаје тврдо као камен.

За време шале и смеха човечији ум се замрачује, он не може да мисли о нечем високом и светом, он тражи наказност у другима. Шала је радовање о томе што је човек, лик Божији, обучен у одећу обрнуту наопачке. Први лакрдијаш је био Хам, који се насмејао над наготом оца, а још раније демон, који се насмејао над падом првостворених људи. Не називају узалуд демона лакрдијашем и често га сликају у одећи кловна. Шала је кратак приступ хистеричном нападу, код кога се човек ослобађа некакве енергије која се накупила у човековој души. Он као да је избацује ван у лице другога, као плеву. Тиме он као да снима противрјечности које су се накупиле у његовој души. То избацивање енергије које је повезано са помраченим спознањем доноси варљиво олакшање, али у суштини, то је олакшање исте природе као и непристојне речи, то јест на рачун понижавања другога, код човека се јавља илузија свога властитог достојанства.

Кажу да се од шале побољшава расположење, то је лажно. Послије дуготрајних шала и смеха човек осећа опустошеност. Примећено је да се карикатуристи и кловнови у своме личном животу одликују суморним и раздражљивим карактером, а често и нападима црне меланхолије, тако да су шале и смех главни понори душе у којима се гаси свјетлост ума и ишчезавају духовне силе. Када човек саслушавши туце анегдота и духовно се исмијавши над њима, нађе на молитви, онда ће јасно увидети безобличје своје душе. Постоји психолошки комплекс шаљивџије, који свуд и увек тражи неодговарајуће и ружноћу; за њега је читав живот -стални парадокс. Кад се не шали у току једног часа, онда осећа некакво унутарње незадовољство, као пијаница лишен алкохола или наркоман који је остао без наркотика, као да му некакве силе раздиру душу изнутра. Њему, у пуном значењу те речи, постаје лоше. Почиње да се шали са таквом ревношћу са каквом гладан наваљује на храну. Човек се толико навикне на шалу да му је збијање шала готово махинално. У његовој подсвести врши се траже се шале. Он се шали чак неочекивано са самим собом. Када такав човек почиње да се шали, шала се код њега временом претвара у свемогуће. Навика га гони да тражи накарадне асоцијативне ликове, као неку од опонашајућих молитвених речи.

Ђаво воли и цени шале. То је невидљиви регистар оне кловнијаде која се догађа у човековом уму. Најстрашнија посљедица греха је у томе што он удаљава од душе благодат Светога Духа. Нигде на иконама нису представљени свети који се смију, јер смех лишава човека самосазнања, а шале – покајања. Зато се ђаво често слика са искеженима зубима. У време паганских прогањања Цркве лакрдијаши и кловнови су представљали антихришћанску силу; за групу имали су онакав исти значај у својим уличним парадама на хришћанство, као пагански философи на античку интелигенцију. Чак и више: од тога лишити човека страхопоштовања – значи одузети му Бога. Понекад су пагански владари узајмљивали лакрдијаше и глумце, да би ови парадирали и исмевали мучење хришћана за време казне. Подлост се увек труди да велико претвори у смешно. Господ је рекао: „Тешко вама који се смејете“ (Лк 6, 25) – тешко зато што се исмавају над човеком – обличјем и подобијем Божијим, тешко зато што они губе драгоцено време; тешко зато што лишавају себе покајања и молитвене чистоте.

Ми смо назвали демона шаљивџијом, тачније сетили се његовог старог надимак. Трагедија људске историје представља за демона светску комедију. Гурајући људе у грех и злочин, он се послије смије њиховом лаковјерју и глупости. За демона је историја стално засмијавање људи. Примећено је да су тирани и револуционарне вође велике шаљивџије.

Човекова реч носи у себи одређену енергију. Она спаја човека са космичким силама добра или зла, са анђелима или демонима. Виша манифестација човечије речи је молитва. Чак место где се обавља молитва има своју посебну духовну атмосферу. Управо зато улазећи у манастирску ограду, људи осећају некакву посебну чистоту, осећај је готово физички, они хоће да дишу овај ваздух пуним грудима. Једанпут је једној болесној калуђерици дошла лекарка. Ушавши у собу, она је најпре бојажљиво погледала на иконе, затим саслушавши болесницу, села је поред ње на табуе и послије неколико минута рекла: „Какав умирујући стан! Доћи ћу вам још.“

Постоје речи, али имају и друге, црне речи које носе у себи невидљиву, ми бисмо рекли, метафизичку прљавштину – то су грдње које се чују свуда око нас. Ми сматрамо да је таква навика у метафизичком смислу одрицање од Бога и молитва сатани. Покушајмо схватити мистички смисао појединих увредљивих речи и видећемо да оне нијесу скроз не увредљиве како се обично сматра.

Узмимо реч „избацити“. Она означава отпатке који се скупљају, свлаче у гомилу и затим избацују преко ограде пребивалишта. За хришћанина, духовна кућа је храм, а вечна кућа – Царство Небеско. Зато реч „свући“ изражава жељу да човек буде лишен своје куће, отпуштен из вечног боравишта као отпад и смеће, као у јеванђељској причи кад господар наређује својим слугама да избаце недоличног госта из куће у ноћну таму. Дакле, у мистичком значењу „избачен“ означава: недостојног спасења, избаченог, изгнаног.

Узећемо сљедећу реч коју чујемо врло често – „мрзитељ“. Ова реч значи смрзнут, који се замрзео хладан, беживотан. Свети Оци су говорили да је Бог ватра која загрева срце, а сатана вечити лед, који залеђује душу. „Мрзитељ“ је човек у коме нема Бога, који је изгубио љубав. У телу змије нема топлоте, зато је „Мрзитељ“ то исто што и демон и гад који су изгубили љубав, који пужу по земљи. Овде се жели да човек изгуби Бога и Љубав и постане сличан демону, који је хладан, бездушан и окрутан.

Реч „стрвина“ означава цркотину, месо које се распада. Хришћанство је учење о васкрсењу мртвих. Реч „стрвина“, у мистичком смислу, означава „остатке труљења, који неће бити васкрснути“.

Реч „неваљалац“, која је ушла у свакодневни лексикон, означава неприкладан, неупотребљив, неодговарајући својој намени, покварен. Назначење човека је вечни живот. Свети Василије Велики је рекао: „Човек је твар која је добила заповест да постане Бог“. Духовни живот у овом смисли је аскеза – то је рад над сваким да би постао подобан за Царство Небеско. Реч „покварен“ у мистичком плану означава: „Нека се не испуни циљ његова живота, нека он буде неспособан да прими оно за што је створен човек, за божанску благодат“. Овде је „покварењак“ синоним речи „избачен“.

Реч „будала“ означава буран, немиран, бесан. Реч „мир“ био је поздраву Старом и Новом Завету: Мир вама остављам (Јн. 14, 27), говори Господ; присутност Божанства доноси души мир, чак умрлима желимо вечни мир. Демон – то је узнемирени дух, он је у сталном узбуђењу и смутњи; будући да је дух зла, он не осећа мира ни за тренутак. Зато реч „будала – лудак“ означава: бити лишен мира у овом и оном животу.

Реч „подлац“ означава низак, пузећи, који се налази под ногама; то је лик демона у паклу, под свима, и лик змаја који је “ допузао“ нашим праоцима. Овде је мистичко обраћање правилу и проклетство: „Буди сличан змају, буди под ногама демон, упадни у дубину пакла, која је испод свега“.

Реч „шугав“ означава човека која болује од болести од које отпада коса на глави и појављује се красте на телу. Шугаву овцу одвајају од других оваца, да их не би заразила. Шуга је грех који као заразу лако шири око себе несавестан и развратан човек. Шугаву овцу је немогуће излечити, њено се месо не смије јести, њу једноставно штапом изгоне из стада. А Господ је Својим Стадом назвао хришћане (Лк. 12, 32). У мистичком смислу реч „шуга“ значи да човека напусте његови пријатељи како би био одвојен од својих најближих, а главно, да умро неокајан од грехова, као неизлечен од духовне шуге и био изгнан заувек из Христовог стада.

Из погрдног лексикона ми смо одабрали само најјаче „неувредљиве“ речи, које не баш нарочито парају уши, а за неке људе су већ сасвим ушле у навику. Али оне, ове речи, чине савршено обраћање сатани. Зато псовач и осећа неко олакшање послије псовке. То је такође мамац сатане који шапће грешнику у ухо: „Опсуј још једанпут и добићеш снагу од моје снаге и гуцнућеш напитак из ове чаше коју држим у својим рукама“.

Овде се нијесмо дотицали најпрљавијих речи; њихов демонизам је још јаснији. У сатанским оргијама богохулство и најчешће псовање улазе у ритуал: да би се ђаво јавио првогрешницима, они морају, оскрнавивши место где су скупљени, упоредно ти са другим њиховим гресима и псовањем. Псовач личи на одузетога: изгледа да такав човек има здраво црево, и изгубивши свој правац приведен је према грлу са свим последицама које проистичу. Напади раздражљивости, које псовач савршено не може да суздржи, личе на нападе дизентерије речи које се понављају.

Речи се не губе без трага, зато стан где се стално чује грдња и псовка у буквалном погледу постаје сличан јавном клозету који се никада не чисти. Али најстрашније је то што адаптација на смрад чини своје, а за псовача грдња звучи као бучна музика.

Архимандрит Рафаил Карелин

Извор: Пријатељ Божији

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!