Arh. Averkije Džordanvilski: Značaj Vaseljenskih sabora
Sedam Vaseljenskih sabora su, posle Evanđelja Hristovog, osnov i potvrda naše Pravoslavno-hrišćanske vere, jer naša vera nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti Apostoli, učenici Samoga Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni prejemnici Svetih Apostola. Duh Sveti, koji je sišao na Svete Apostole u dan Pedesetnice, koji ih je prosvetio i umudrio, počivao je i na Svetim Bogonosnim Ocima, prosvećujući i umudrujući i njih.
Osim toga, u našoj Pravoslavnoj Crkvi nema bozbožnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila u Vaseljenskim Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu (51. god.) – prototipa za sve buduće Sabore: jer ugodno bi Svetome Duhu i nama. (Dap. 15,28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki Sabor nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrđuje vaseljensku svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski.
Iako su u spornim pitanjima na Saborima ponekad pristupali glasanju – da bi bila ustanovljena “većina glasova“ koja treba da “prevlada“ – demokratski princip “većine glasova“ nikada u Crkvi nije imao apsolutan značaj. Nama je poznato mnoštvo slučajeva kada istina nije bila na strani većine, nego naprotiv – na strani manjine, pa čak i da se usredotočavala na samo jedno lice. S druge strane, u istoriji Crkve bilo je Sabora sa velikim brojem učesnika koji su pretendovali na naziv “vaseljenski“, ali su ipak od strane vaseljenske svesti Crkve bili odbačeni. Jedan od njih dobio je čak slikovit i izražajan naziv “razbojnički“ (449. godine).
Šta je to što za nas predstavlja merilo nesumnjive, nepogrešive istine? Odgovor na ovo pitanje od prvorazredne važnosti nalazimo u učenju koje uživa velik ugled i prihvaćeno je u našoj svetoj Crkvi, a koje pripada svetom Vikentiju Lirinskom, avvi Lirinskog manastira na jugu Galije, jednom od najznamenitijih Otaca Zapadne Crkve iz V veka (upokojio se oko 450. godine).
Sveti Vikentije se u istoriji bogoslovlja naročito proslavio svojim “zlatnim“ dogmatsko – apologetskim delom, poznatim pod zajedničkim naslovom “Commonitorium“ ili “Podsetnik“. Ovo delo, koje se smatra jednim od najvažnijih starih crkvenih spomenika, sv. Vikentije je napisao oko 443. godine, tri godine posle Trećeg Vaseljenskog Sabora održanog u Efesu, u monaškoj usamljenosti, u manastiru Svetog Gonorata, arhiepiskopa Arilatskog, gde se sve do upokojenja podvizavao zajedno sa svojim bratom Lupom, episkopom Trojskim.
O tome delu uvek su se veoma pohvalno izražavali kako zapadni (rimo-katolički, čak i protestantski) tako i pravoslavni bogoslovi. Primetno je kako u celoj hrišćanskoj starini teško da ima takvog svetootačkog dela koje bi više od ovoga zasluživalo sve moguće pohvale.
Dogmatsko – istorijski značaj toga dela sastoji se u divnom zaključivanju i duboko nadahnutom tumačenju celokupnog pravoslavnog hrišćanskog učenja o izvorima i osnovama hrišćanskog otkrivenja i vere. Ono ne predstavlja izlaganje dogmata vere, već teoriju: kojim načelima treba da se rukovodi bogoslov – dogmatičar pri izražavanju, iznošenju i dokazivanju istina hrišćanske vere. Ovu teoriju odlikuje autorov strogo crkveni, jasan i precizan pogled na predmet, i karakteristično sugestivan načina na koji je on postavio stvar.
Glavni zadatak koji je pred sebe postavio sv. Vikentije u ovom delu, jeste – kako sa što većom tačnošću odrediti pravi, naučan i razumljiv metod uz pomoć koga bi bilo lako sa nesumnjivošću razlikovati istinu vaseljenske pravoslavno-hrišćanske vere od lažljivosti jeretičkih zabluda.
Radi toga sv. Vikentije, pre svega, ustanovljava gnoseološki metod koji predtavlja nekakav probni kamen pri određenju izvorne istine Hristovog i apostolskog učenja. Evo kako rasuđuje taj veliki i nadahnuti Otac Crkve: “Često sam se vrlo revnosno i sa nejvećom pažnjom obraćao mnogim ljudima ukrašenim svetošću i darom poučavanja: sa pitanjem na koji način je najlakše meni, koji idem ispravnim, carskim putem, da razlikujem istinu vaseljenske vere od lažljivosti jeretičkih učenja, i uvek su mi svi davali od reči do reči ovakav odgovor: ako neko – ja, ili drugi, ili bilo ko – hoće da izbegne jeretičku laž i da zdrav i nepovređen prebiva u zdravoj veri, onda treba, uz pomoć Božiju, dvostruko da ogradi svoju veru – kao prvo, autoritetom Svetog Pisma, a kao drugo, Predanjem Vaseljenske Katoličanske Crkve. No – pitaće možda neko – ako je pisana Rač Božija sveta, svesavršena i, kada se uporede jedna njena mesta sa drugima, uvek u potpunosti razumljiva, zašto je potrebno da joj se doda još i autoritet njenog crkvenog shvatanja? Potrebno je jer Sveto Pismo usled njegove uzvišenosti ne shvataju svi na isti način, nego jedan tumači njegove izreke ovako, a drugi onako; tako se iz njega može izvući gotovo onoliko značenja koliko je onih koji ga tumače. Zato je neophodno da se nit tumačenja proročkih i apostolskih dela u takvom mnoštvu bezbrojnih različitih skretanja u zablude usmeri po normi njihovog crkvenog i vaseljenskog razumevanja. U samoj vaseljenskoj Crkvi svim sredstvima valja se držati onoga u šta su verovali svuda, u šta su verovali uvek, u šta su verovali svi: jer vaseljensko je, kao što pokazuje i samo značenje te reči, stvarno i naročito samo ono što, koliko je god to moguće, obuhvata sve uopšte. A toga pravila ćemo se držati samo onda ako budemo sledili sveopštost (Universitas), starinu (Antiquitas), saglasnost (Consesio). Slediti sveopštost – znači priznavati za istinitu samo onu veru koju ispoveda cela Crkva širom sveta; slediti starinu – znači ni u kom slučaju ne odstupati od onog učenja koga su se držali naši Sveti Oci i preci; i na kraju, slediti saglasnost – znači iz starine prihvatiti samo ona određenja vere i tumačenja kojih su se držali svi, ili, u krajnjoj liniji, gotovo svi pastiri i učitelji.
O Timoteje – veli Apostol – predanje čuvaj (1.Tim. 60,20).
Šta je to predanje?
Predanje je ono, što je tebi povereno, a ne ono što si pronašao; ono što si primio, a ne ono što si izmislio; predanje je stvar učenja, a ne umovanja; ono se daje svemu narodu, a nije parcijalni posed; to je stvar koja je došla do tebe, a ne koju si ti otkrio; prema njemu treba da se odnosiš ne kao onaj koji je to pronašao, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao sledbenik, ne kao vođa, nego kao vođeni.
Predanje čuvaj – to znači talanat vere vaseljenske zaštiti tako da ostane ceo i nepovređen. Što ti je povereno, to neka i ostane kod tebe, to i ti predaj. Dobio si zlato – zlato i daj. Neću da mi podmećeš nešto drugo; neću da umesto zlata bezobrazno podmećeš olovo, ili obmanu – bronzu; neću prividno, nego pravo zlato.
O Timoteje – pastiru, pišče, učitelju! Ako te je dar Božiji učinio sposobnim po umu, obrazovanju, učenosti, onda budi Veseleil duhovne skinije: glačaj dragoceno kamenje božanskog dogmata, postavljaj ga tačno, raspoređuj mudro, dajući mu sjaj, lepotu, zanosnost. Trudi se da zbog tvog što jasnijeg izlaganja, jasnije razumeju ono ušta su pre verovali ne tako jasno. Trudi se da potomstvo sa svešću proslavlja ono što je starina ranije poštovala ne shvatajući. Poučavaj onome čemu su tebe naučili, i, govoreći novo, ne reci ništa što bi bilo novo! Dakle – reći će možda neko – u Crkvi Hristovoj ne treba da bude nikakvog napretka u usvajanju vere? Svakako da treba – i to najvećeg. Ko je tako zavidljiv prema ljudima i prožet mržnjom prema Bogu, da bi odlučio ovo da odbaci? Samo, napredak treba da bude zaista napredak, a ne izmena vere. Napredak se sastoji u tome da se neki predmet usavršava onakav kakav jeste; a izdaja je kada nešto prestaje da bude ono što jeste i pretvara se u drugo. Dakle, neka se tokom godina i vekova razvija i neka u najvećoj meri napreduje pimanje, razumevanje, mudrost, kako svakog pojedinačnog hrišćanina, tako i svih zajedno – kako jednog čoveka, tako i cele Crkve, ali samo na taj način, tj. u jednom istom dogmatu, u jednom istom smislu, u jednom istom predmetu saznanja. Neka se vera, kao stvar duše, u tom pogledu ugleda na tela. Sa dolaskom leta, tela se otkrivaju i oslobađaju svoje udove, no ipak ostaju ono što su bila i pre. Cvetajuće doba detinjstva i zreli uzrast starosti međusobno se veoma razlikuju: ipak, oni koji su ranije bili deca, sada postaju starci; zapravo menjaju se uzrast i spoljašnji izgled jednog istog čoveka, ali time se ne menja njegova priroda, njegova ličnost ostaje jedna ista. Takav zakon napredovanja nužno treba da sledi i dogmatsko učenje hrišćanske vere. Neka ono sa godinama jača, neka se vremenom širi a vekovima uzvisuje, ali neka ostaje neoborivo i nepovređeno, celo i savršeno u svim svojim delovima, u svim, da tako kažemo, čulima i udovima svojim, dakle bez i najmanje izmene preko toga, bez ikakvog gubitka u svome sadržaju, bez ikakvog menjanja svojih odredaba. Tako drevne dogmate nebeske filosofije vremenom valja ojačavati, glačati, čistiti; ali ne treba ih menjati, odsecati, kvariti. Neka dobijaju očiglednost, sjaj, jasnoću – to može; ali njihova punoća i celovitost, njihova svojstva, moraju da budu zadržani – to je neophodno. Crkva Hristova, brižljiva i oprezna čuvarka dogmata koji su joj povereni na čuvanje, nikada u njima ništa ne menja, ne umanjuje niti dodaje – ono što je potrebno ne odbacuje, ono što je suvišno ne dodaje. Sa potpunom predanošću, rasuđujući ispravno i mudro, ona se stara samo o tome da, ako je u starini nešto prednacrtano i utemeljeno – to dopuni i dovrši, ako je nešto već pojašnjeno i protumačeno – da to ojača i potvrdi, ako je nešto već potvrđeno i određeno – da to čuva. Treba uostalom primetiti da smo mi obavezni da sa najvećom usrdnošću istražujemo saglasna mišljenja drevnih Svetih Otaca, i da ih sledimo ne kada su u pitanju svakojaka manje važna pitanja vezana za Sveto Pismo, nego, pre svega, kada se radi o pravilu vere. S druge strane, ne treba uvek i ne treba sve jeresi razobličavati na taj način, nego samo nove i nedavne, tj. one koje su se prvi put pojavile. Što se tiče davnih i zastarelih jeresi ili raskola, nema ni najmanje potrebe da im prilazimo tim putem. Koliko god da su stare bestidnosti takvih jeresi i rakola, mi treba, kada je potrebno, da ih pobeđujemo nikako drugačije nego autoritetom Svetog Pisma, ili pak da bez kolebanja bežimo od njih, kao od davno poraženih i osuđenih na Vaseljenskim saborima pravoslavnih pastira Crkve“.
“To su rukovodeća načela koja su, prema shvatanju sv. Vikentija, svakom pravoslavnom bogoslovu bezuslovno neophodna prilikom utvrđivanja i dokazivanja istina hrišćanske vere“ (Ep. Silvestar, Dogm. Bog. t.I, str. 112).
Ova načela, koja je ako jasno i naduhnoto saopštio sveti Vikentije, i koja njesumnjivo izražavaju vaseljensku svest Crkve, nadahnjivala su i Svete Bogonosne Oce, učesnike Vaseljenskih sabora, predstavljajući osnov za sva rešenja i odredbe tih Sabora.
Kao što vidimo, nema i ne miže biti mesta za “demokratiju“, toliko modernu u naše vreme. Suština stvari nije u demokratiji, nije u slučajno dobijenoj “većini glasova“, nego u istini, koja u krajnjem ishodu uvek pobeđuje, iako je na nekim veoma mnogoljudnim saborima privremeno bila gažena i odbacivana.
Odatle prirodno proizilazi zaključak da ni jedan novi sabor nema pravo i ne može da uvede ništa novo, ništa što bi protivrečilo odlukama sedam Vaseljenskih sabora, ma koliko to želeli modernisti koji nameravaju da sazovu osmi Vaseljenski sabor radi nekakvih obnovljenskih “reformi“, u Crkvi. Svaki takav sabor, koji bi se drznuo da dirne u odluke sedam Vaseljenskih sabora, da ih stavi van snage ili preinači u saglasnosti sa “duhom vremena“ biće ne “vaseljenski“, nego novi “razbojnički sabor“, koji neće obavezivati ni jednog pravoslavnog hrišćanina.
Ovo se ne odnosi samo na dogmatska određenja vere Vaseljenskih sabora, nego u određenoj meri i na kanonska pravila ustanovljena na saborima, ili, u krajnjoj liniji, na ona od njih koja nemaju prolazni, čisto formalni značaj, već se tiču samih osnova administrativnog ustrojstva Crkve i njene uprave, kao i versko-moralnog života sveštenoslužetelja i vernih.
Osim dogmatskih određenja vere, gotovo svi Vaseljenski sabori ostavili su iza sebe tzv. kanone, ili kanonska pravila po kojima je obavezna da se rukovodi kako sva crkvena jerarhija, tako i pojedinačni verni u svom ličnom i crkvenom životu…
…Vaseljenski sabori su za večna vremena obavili ogroman posao za celu Crkvu Hristovu. I dogmatska određenja vere tih sabora i njihove kanonske odredbe koje regulišu celokupno administrativno ustrojstvo Crkve i propise za lični život sveštenoslužitelja i vernih hrišćana treba da ostaju postojana i nenarušiva u Crkvi, o čemu moraju da se staraju njeni čuvari – episkopi, koji zbog toga na svojoj hirotoniji i daju strašnu zakletvu – svečano obećanje: “obećavam da ću čuvati i poštovati kanone svetih Apostola, sedam Vaseljenskih sabora, Blagočestivih Pomesnih sabora i pravila svetih Otaca: sve što su oni primili, primam i ja; i sve koje su oni odbacili, odbacujem i ja“.
Samo po sebi je jasno da dogmatska određenja vere uopšte ne mogu da budu podvrgnuta nekakvim izmenama, dok od kanonskih pravila mogu da budu izmenjena samo ona koja su bila izdata s obzirom na neke spoljašnje okolnosti ondašnjeg života, i kao takva nemaju nikakav apsolutan značaj. Sve što proističe iz zahteva versko-moralnog učenja Evanđelja i asketskog ustrojstva života hrišćana iz prvih vekova hrišćanstva nikako ne može da bude zamenjeno. Ono što su ustanovili Vaseljenski sabori, to je – glas samog Duha Svetog Koji živi u Crkvi, po obećanju Gospoda Isusa Hrista koje je dao učenicima Svojim na Tajnoj Večeri: Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja da prebiva sa vama vavek (Jn. 14,16).
Eto u čemu je velik značaj Vaseljenskih sabora za nas, hrišćane, ako nismo izgubili osećanje svoje pripadnosti Crkvi – tom mistično-blagodatnom Telu Hristovom!
Arhiepiskop Averkije Džordanvilski
Izvor: Pravoslavna porodica – Arhiepiskop Averkije Džordanvilski, Sveta revnost, Pravoslavna misionarska škola pri hramu sv.Aleksandra Nevskog, Beograd, 1998.god., str. 52-57, i 62,63.
