Апсолутизам власти или „држава – то сам ЈА“
Људи здраворазумски и логички константују да апсолутна власт мора бити праћена апсолутном одговорношћу. Нажалост, ово је очекивање које се може најсликовитије описати као јурење сопственог репа у кругу без краја.
Апсолутизам подразумева неограничену и ничим контролисану, ни са ким подељену власт. Србија није апсолутистичка монархија Луја XIV, нити смо ми то одабрали, нити је нама та опција понуђена. Србија је република са парламентарном поделом власти. Другим речима, извршна власт (Влада) треба да има суштинску власт, док је институција председника републике протоколарна у држави и представничка у иностранству.
Све што лице које код нас врши функцију председника парламентарне републике ради свакога дана јесте флагрантно и некажњено кршење целокупног уставног поретка ове државе, узурпацијом извршне и судске власти, које постоје само на папиру. А то, захваљујући низу бескичмених, слузавих глодара, прерушених у људска обличја.
Овде апсолутизма не сме бити. А има га. Живимо га, као таоци које, чини се, талачка улога узбуђује на неки патолошки начин. Чим се неко усуди да у парламентарном систему власти постане апсолутни владалац, то је непогрешиви показатељ да неуставни апсолутиста нема у свом карактерно-вредносном коду апсолутно ништа морално и савесно. Да има, не би себи допустио апсолутизам.
Чим нема, очекивати икакву, а камоли апсолутну одговорност од узурпатора власти и киднапера уставног поретка, једнако је као и очекивати од камена да се заустави на пола пута котрљања у бездан и врати се узбрдо, на литицу.
Апсолутна власт би морала да значи и апсолутну одговорност. Међутим, свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно. Аналогни закључак: апсолутизам = нељудскост, нечовечност и неодговорност.
Ово смо, нажалост, све редом и таксативно допустили ми – народ, таоци. Искључиво је на нама, таоцима, да се дозовемо памети и организујемо у једну огромну и масовну заједницу, са племенитим циљем ослобођења уставног поретка сопствене државе. У супротном… Паде ми напамет једна радијска емисија, коју слушах у колима, у којој је једна Енглескиња, која је по сопственом признању изузетно подбацила као родитељ, написала књигу „Како васпитати дете да не испадне као моје“.
Тако се и нама може лако десити да неко од наше деце, које буде претекло из овог златног доба, на згаришту ове лепе земље, напише књигу „Како уредити државу да не испадне као наша“.
Аутор: Сашка Љубичић
