Апотеке су претворене у обичне продавнице фармакомафије
Некада су у Србији апотеке биле самосталне установе, основане искључиво због здравља људи. У њима су грађани, по једноставној процедури, добијали лекове и лековита средства за лечење својих болести и здравствених поремећаја. Сврха њиховог постојања била је да човеку понуде оно што је најбоље за његово здравље. Тако је било све док, у времену турбулентних друштвених промена вишедеценијског трајања и радикалног урушавања система вредности, профит није стављен изнад здравља људи.
Прво је фаркамомафија, чији је циљ увећање профита и смањење људске популације ушла у болнице преко лекара који су погазили Хипократову заклетву. Данас огромна већина лекара, уместо да ради у корист пацијента и да га лечи на најбољи начин, они тај осетљиви и високо одговоран посао обављају по протоколима лечења које им доставља фармакомафија. Агенти фармацеутски кућа потпуно легално долазе у болнице и склапају јавне или тајне договоре о продаји или промоцији њихових производа, без обзира на последице по здравље пацијента.
Упоредо са стављањем већине лекара под своју контролу, фармакомафија отвара ланац приватних апотека и истовремено „из сенке“ подстичу и контролишу процес системског урушавања државних (народних) апотека. Коначан ударац народним апотекама, после којег су оне почеле да се масовно затварају, задат је омогућавањем приватним апотекама да издају лекове на рецепт. То је била прекретница којом је у Србији фармакомафија ставила апотекарство под своју потпуну контролу. Апотеке су претворене у специјализоване продавнице за продају лекова.
Како су уништене народне (државне) апотеке најбоље илуструје пример града који је први добио народну апотеку у Србији, и који је први остао без ње (2017. г.). У питању је град кога су звали Мали Париз, Шабац. Први пут апотека се у Шапцу помиње 1826. године, а писани извори казују да је њу установио, за време владавине кнеза Милоша Обреновића његов брат, Јеврем Обреновић. На жалост, дуга традиција апотекарства и веома добро искуство Шапчана са народним апотекама нису представљали препреку транзиционим ловцима у мутном да, преко корумпираних носилаца власти и функција у установама од јавног значаја, издејствују гашење народних апотека у Шапцу. Не оспоравајући потребу постојања и добре стране приватних апотека, искусни стручњаци из области фармацеутике истичу следеће предности народних (државних) апотека:
-магистрална израда лекова и препарата за сваког пацијента (индивидуална терапија), према прописима из званичне фармацеутске литературе, од природних састојака и без конзерванаса и штетних компоненти, доказаног квалитета у погледу садржаја лековите супстанце, прилагођених различитим категоријама становништва,
– строга контрола издавања лекова на рецепт (посебно за седативе, опојне дроге, антибиотике, тубер кулостатике),
– свака апотека је морала да има тачно дефинисан број просторија одређене намене: строго одвојене лабораторије, магацински простор и др. (док садашње апотеке то немају),
– постојање лабораторија за израду стерилних апарата – капи за очи, масти, дестилована вода, уз строгу контролу специјалиста фармацеутске технологије, као и контролу квалитета улазних сировина и готових препарата од стране специјалне комисије за контролу квалитета (врло је дискутабилно каква је контрола при изради препарата у приватним апотекама),
– вршење сталног инспекцијског надзора (бар 2 пута годишње), уз стално усаглашавање са захтевиме добре апотекарске праксе.
По њиховом мишљењу, суноврат апотекарства у Србији почиње у време када је приватним апотекама дозвољено издавање лекова на рецепт. Здрава конкуренција је увек добра, али то је учињено непосредно пре увођења тзв. тендера за набавку лекова које су вршиле само државне апотеке. Највећи проблем је представљало то што су, уз гомилу прописа и законске регулативе која је требало испунити, запослени у државним апотекама морали да поручују лекове тачно одређених произвођача, у одређеној количини, за тачно утврђен период (2-3 месеца –што је непредвидиво, јер лекари стално мењају терапију пацијентима). Лекове који су остајали неиздати није било могуће вратити добављачима. Такође, били су условљени набавком од конкретних добављача – ако у планираном периоду набавке ти добављачи немају одређени лек, апотека је била у дефициту. То је доводило до ситуације да се на испоруку лекова чека и преко месец дана, што је узроковало вишемесечне несташице појединих лекова у апотекама и, генерално, неизвесност у погледу њихове набавке. У тако дугом периоду лекари би пацијентима мењали терапије, јер се стање на тржишту лекова мењало брже него што је то био случај у минулим временима – динамика појављивања нових лекова била је већа. За то време, приватне апотеке су несметано поручивале лекове, чак у истом дану (брзом поштом), јер за њих нису важила ова ограничења.
По оној народној „Невоља никада не долази сама“, док се то дешавало, од стране надлежне инспекције вршен је притисак да се затвори лабораторија у Првој Народној апотеци, јер наводно не испуњава све услове за рад. Такође, постављана су и ограничења у раду те установе типа прављења малих серија препарата за једну апотеку. После пар година појавио се дефицит у пословању, иако је Општина/Град као оснивач на сваком Управном одбору имала увид у финансијско стање (што значи да су надлежни о том проблему ћутали када је то било опортуно).
Епилог таквог хаотичног стања у делу фармацеутског сектора у Шапцу који је одржавао традицију народних апотека било је гашење или пренамена појединих апотека из састава Апотеке „Шабац“. Прва Народна – Ранковићева апотека, која је поклоњена граду искључиво за обављање фармацеутске делатности и грађена је у ту сврху, сада је постала администрација Предшколске установе и Туристичке организације Шапца. Апотека “Слобода“, својевремено реновирана од апотекарског новца и урађена по најсавременијим стандардима, издата је или продата банкарима. Апотека “Коста Николић“ – дежурна апотека, издата је приватној апотеци “Флос“ на 10 година (није могла бити продата јер је њена градња финансирана од средстава Апотеке „Шабац“). Остале апотеке су дате на располагање приватним власницима, с тим што и даље постоји в.д. директора Апотеке “Шабац“, чији персонални избор зависи од политичког утицаја, и који уредно прима плату, док су бивши запослени те установе били приморани да потпишу споразумни раскид радног односа.
Апотека “Шабац“ престала је са радом октобра 2017. године, иако званично још увек постоји. Стечајни поступак није могао да се спроведе, јер се ради о здраственој установи.
Утицај великих фармацеутских система, пре свега страних, али и приватних фарм. кућа, на Министарство здравља и Фармацеустку комору био је пресудан за покретање процеса урушававања система државних апотека.
Свака фармацеутска компанија (домаћа или страна) у Србији има сопствени ланац приватних апотека, са минималном или никаквом контролом од стране државе. Тако су апотеке претворене у продајне објекте на крајњим тачкама логистичко-дистрибутивне мреже фармакомафије, посредством које она остварује профит и даје велики допринос реализацији планова глобалистичке-сатанистичке елите за смањене људске полулације.
Уредништво Борба за истину
