Црква

Апокалиптичка религија екуменизма

Савремене присталице јединства са Латинима потпадају под осуду паламких сабора

Промене у свести хришћана последњег времена толико су масовне и невиђене да их, парадоксално, није лако приметити, а огромна већина их, по Светом писму, никада неће приметити до Судњег дана, јер када су рећи: Кад кажу: „Мир и сигурност!, онда ће изненада напасти на њих погибао, као бол на трудну жену, и неће утећи“. (1. Солуњанима 5:3). Ова несвесност о отпадништву некада хришћанског света од Христа говори о невероватној величини догађаја, јер не само најмањи, већ често и највећи измиче из вида. Управо овакав „мир и сигурност“ у виду „васељенског братства“ и „обнове јединства цркава“ тражи „православни екуменизам“.

Настављајући да подсећамо на разлоге уласка Москве и Цариграда у „теолошки дијалог са хетеродоксним хришћанима“, као још једну темељну одредбу ове идеологије, треба указати на „мораторијум“ који је овде наметнут на реч „јерес“ у односу са католицима, протестантима и нехалкидонцима, што значи, у ствари, порицање од стране нових теолога саме јереси ових конфесија. Све чешће и упорније чујемо изјаве да су неправославни „управо исти хришћани као и ми“; да је „раздвајање цркава“ било чисто „историјске“ (људски „грешне“), а не доктринарне природе, те је стога „обнављање јединства хришћана“ неизбежно, као сутрашњи излазак сунца.

Незапажено у гностичким духовним установама и академијама, подигнута је нова генерација професора и епископа да једногласно гласају за екуменске документе у највишим теолошким комисијама и на гностичким саветима, на чије се злочиначке одлуке нема где друго жалити, осим можда Самом Господу Богу. Православље и неправославље су сада само различите историјске традиције исте вере; Бројне хришћанске деноминације (и, у будућности, све монотеистичке религије) су теолошки легитимне варијанте обожавања Тројичног Бога по принципу „јединства у различитости“. Испоставило се да је хетеродоксија другачија форма самог православља, називањем је „јереси“ је несрећни средњовековни реликт, вулгарна ксенофобија и густи фундаментализам, једном речју, теолошки лоши манири.

„Током периода Васељенских сабора… као резултат христолошких спорова и подела изазваних њима, несторијанци, монофизити и монотелити (маронити) су се одвојили од источне (византијске) царске цркве и формирали своје националне цркве. У формирању ових одвојених Цркава главну улогу нису имали теолошки, већ политички, национални и културно-етнички фактори”. „Сукоб између Рима и Цариграда окончан је коначним прекидом односа, комуникације и анатеме 1054. године. У историји је уобичајено да се овај догађај условно назива „коначном поделом Цркава“, иако је Црква Христова увек била и јесте Једна Света Католичка и Апостолска Црква, и врата пакла је неће надвладати, јер са њом и у њој је Христос у све дане до свршетка века.

У ствари и канонски, 1054. године дошло је само до прекида односа, прекида комуникације (и анатеме) између кардинала Хумберта, легата папе Лава IX (до тада већ мртвог и без наследника) и патријарха Михаила Керуларија без учешћа. осталих источних патријараха. Ипак, због националне мржње између Латина и Грка у 11.-13. веку, овај прекид комуникације са обе стране (и источне и западне) доживљавали су као чињеницу стварног живота, који траје до данас. Иако су „анатеме“ већ „скинуте“ споразумом патријарха Атинагоре и папом Павлом VI и обе стране (Рим и Цариград), „нису импутиране као претходне“. Раскид заједништва и подела између источне и западне цркве довели су до тешких и опасних последица за обе стране.

Другим речима, у тим најважнијим теолошким споровима за историју Цркве није било исправног и неправог, оних који су стајали у истини и оних који су залутали, оних који су чували апостолску веру и оних који су уносили зло. А постојале су само националне и културне особености тумачења или грешне страсти својствене свима, које су довеле до „тешких последица за обе стране“. И тако до данашњег дана (упркос сталном јединству Цркве „на духовном нивоу”) „нас деле разлике наслеђене од наших претходника у разумевању и објашњавању наше вере у Бога… јединство свих Његових ученика…. одлучни да учинимо све што је потребно да се превазиђу поделе које смо историјски наследили…“

Али ако православна свест престане да доживљава класичне јереси као јереси, може ли онда бити ишта теолошки револуционарније од овога? И да ли се таква свест може назвати православном? – Наравно да не. Сваки Васељенски Сабор почињао је понављањем анатема свих претходних Васељенских Сабора, на сваком од којих су, пак, осуђени не само сами јересиарси, већ и они који су хтели да се уздрже, покушавали да задрже неутралност, одбијали да поновљају, заједно са целом Црквом, речи изопштења „неправославних“… Дакле, као што гностички догмат о „греху хришћанске поделе“ јасно сведочи о одрицању од „православног екуменизма“ од Светог Писма и Предање, сама идеја „неправославља“ (као „другог хришћанског света“, историјски „условног“, пролазног, непринципијелног „разлика у схватању вере“) јесте чињеница одрицања „православног екуменизма“ од догматског учења православне цркве, исповедање неке друге (гностичке, квазихришћанске, апокалиптичке) религије.

За имагинарно разрешење очигледне противречности свог двосмисленог односа према „неправославнима“ са традиционалним односом према њему у православљу (дакле, као јерес, са којим је немогуће црквено општење), религија „православног екуменизма“ користи следећи софизам.

„У свакодневној психологији обичних верника појам „јерес“ и „јеретик“ (о којима читају у житијима светих и у списима Древне Цркве и слушају од Цркве и свештенства током служби и проповеди ) лако се преносио на све неправославне (католике и протестанте) и невернике са Запада. Наша Црква и наши богослови остали су верни дефиницијама Васељенских Сабора и онима које је усвојила Црква Помесних Сабора, да су „јеретици“ само носиоци и разносиоци лажног учења, које су као „јереси“ осуђени од Васељенски сабори и изопштени из Цркве. Католици су отпали од општења са православном црквом, али нису на сабору осуђени као јеретици, иако је њихова еклисиологија (и филиокве) погрешна, са наше тачке гледишта.

За оповргавање овог софизма не треба се чак ни обраћати Светом Предању (у коме има више него довољно дефиниција латинизма као јереси), довољни су званични документи самог „православног екуменизма“. „Резолуције сабора из 1341, 1347. године треба признати као сличне по ауторитету Васељенским саборима. о дејствима Божијим, о благодати и Божанској Светлости и Исповедању вере Св. Григорија Паламе на сабору 1351”. У међувремену, дефиниције ових сабора биле су уперене не само и не толико против Варлаамита, колико против латинизма (тачније, против Варлаамита као „латинизирања”), односно против сличне доктрине благодати католицизма, где се преселио (или, највероватније, вратио) анатемисан од Цариграда Варлаама Каламбријског и чак тамо постао епископ.

Штавише, главни мотив Варлаамовог „проповедања“ на Истоку (или његове тајне мисије) била је управо теолошка припрема уније са папизмом, чему се, пре свега, противио Палама, који је иницирао доношење одговарајућих саборских одлука. „Године 1334-1335. дискусије су настављене са латинским теолозима о црквеној унији. У пролеће 1335. године, убрзо после преговора са папским легатима, Варлаам је саставио своју, тзв. „Грчкој“, која говори – „О пристанку“ (De concordia) и „Савету“ (Ad Synodum) … Реч „О пристанку“ Варлаам је одржао пред двојицом латинских епископа и имп. Ана Савојском у имп. палати. Неки Јосиф, један од пријатеља Григорија Паламе, стигавши на Атос, исприча му садржај овог говора. Затим, очигледно у другој половини 1335, Г.П. написао две аподиктичке расправе „Против Латина“, у којима је одбацио сваку могућност теолошког компромиса са Латинима… и бранио православно учење о исходу Светога Духа, сматрајући га сасвим доказивим“

Сходно томе, одобрење на Критском сабору 2016. црквеног доктринарног ауторитета самих „паламитских“ сабора пресеца грану „православно-католичког богословског дијалога“ у корену, јасно показујући нерешиве противречности „у свакодневној психологији“, „обичних верника“ и „православних екумениста“. Другим речима, у оквирима православног богословља, никакав „дијалог“ са католичанством у принципу није могућ, као са јереси осуђеном на саборима једнаким васељенским, а коју је (због своје карактеристичне непромишљености) прогласио сам екуменизам. . Дакле, „обнављање јединства“ овде подразумева одбацивање традиционалног богословља (божанских истина Светог Писма и Предања, догматског учења Цркве), односно отпадништва православне стране. Што, у ствари, објективно значи назначени „мораторијум“ и подразумева „дијалог“ са католичанством већ језиком неке врсте гностичке (псеудојеванђелске, псеудохришћанске) „теологије љубави“.

Остала унутрашња „неслагања“ религије екуменизма тичу се ко поседује првенство у увиду у њене „догматске истине“; ко је од њих раније кренуо овим „спасоносним за цео свет“ путем „отворености“; ко има више „одлучности да примени све што је потребно за ово“, једном речју, ко је од њих неопозиво спремнији да раскине са хришћанством, ко има више заслуга пред свејединством које се ствара и ко, дакле, треба да стоји више „на част“ у диптиху Гностичке пан-Цркве (зашто, заправо, још увек није било могуће „обновити јединство“, упркос већ читавом веку титанских напора; због чега је цео црквено-геополитички „Армагедон“ ” недавног времена, који се односи на сукобе критског сабора и касније успостављања паралелне цркве Украјине).

„Сверуски сабор је на свом последњем заседању 7/20 септембра 1918. одобрио резолуцију „Одељења за савез цркава“. У вези са одлукама Сабора, треба напоменути да је први пут у историји међуцрквених односа у 20. веку питање уједињења Цркава постављено на тако високом (највишем) нивоу као што је Сабор Цркве (у овом случају Руске Цркве), а у исто време годину дана раније од екуменске иницијативе Натана Седерблома (чувеног шведског архиепископа, оснивача екуменског покрета „Живот и дело“), три године. раније од Цариградске енциклике из 1920. и 44 године раније од Другог ватиканског сабора (1962). Одлука Савета од 20. септембра 1918. био је последњи акт Савета пре његовог краја. Ово је била последња реч Сабора: благослов за све оне који раде на приближавању хришћанског јединства; благослов на ствар јединства. Ради овога, Сабор је наложио Светом Синоду да при њему створи стално тело; оно што се тада на Сабору звало „Одељење за заједницу цркава“, а Синод би требало да има „сталну комисију“ са огранцима у Русији и иностранству, сада се зове „Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије“

Могло би се рећи да их ово стално позивање идеолога „православног екуменизма” на Други Ватикан, као теолошку референтну тачку и ауторитет, чини новим варламитима (у смислу тајних агената латинизма, апологија унијатизма) и посредно на њих упућује дефиниције Цариградских сабора XIV века, у вези са овим последњим… Али чему тако сложени силогизми, ако их чак и директно анатемишу Васељенски Сабори а они се не срамоте и не заустављају…

Аутор: Александар Буздалов

На икони: Свети Григорије Палама, под чијим се руководством Црква одбранила од последње велике јереси – варлаамског учења о творевини Божанских енергија – догматске основе екуменизма.

Извор: Православље живот вечниhttps://amin.su/content/teoriya-bogoslovie/16/6440/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!