Antropolog Viktor Bejatović o Kragujevačkom krvavom oktobru: Zločin „prosvećene Evrope“ maskirane u naciste
Viktor Bejatović, rođen u Beogradu 1977, antropolog, autor knjige „Lepeza smrti“, o zločinu „prosvećene Evrope“, maskirane u naciste, godine 1941, oktobra 21, u Kragujevcu. Bavi se naučni-istraživačkim radom iz oblasti fizičke antropologije, antropologije religije i etnopsihologije i njihovom primenom na polju rešavanja problematike ratnih zločina. U svom radu, naglašava važnost umrežavanja metodologija različitih struka, koje nude dobre rezultate kako na osnovnim naučno-istraživačkim poljima, tako i forenzičkim uglovima posmatranja i rezultatima. Ozbiljan i temeljan istraživač, dao nam je na uvid niz dragocenih i novih saznanja o ovom zločinu koji nas, po svojoj krvoločnoj racionalnosti, i danas straši i upozorava. Razgovor s njim je dragoceno svedočenje da je, i posle osam decenija, moguće doći do punije istine o nedelu koje je, uprkos dosadašnjim istraživanjima, još uvek nedovoljno izučeno.
KAKO JE BILO
Gospodine Bejatoviću, krenimo redom. Šta se tačno desilo tog krvavog oktobra 1941. u Kragujevcu?
Trenutak u kome živimo nam je pokazao da čak i ključni događaji iz perioda Drugog svetskog rata nemaju konačnu sliku tj. postoji ogromna opasnost da trenutni geopolitički i ekonomski, samim tim i naučno-kulturološki odnosi, kao intelektualna perjanica, imaju „nove“ vizure i tumačenja kako u duhovnom, tako i u antropološkom, istoriografskom, i biološkom smislu. To se odnosi na različite oblasti, a ponajviše na vojnu i ratnu stvarnost. U ovom konkretnom slučaju su vezane za ratne zločine Vermahta tj. okupacionih jedinica na tlu tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Pored opštih činjenica okupacije ove teritorije, posebno bolan trenutak za tadašnje stanovništvo je sam početak rata i jesen 1941. Tada su okupacione snage usled oružanog otpora tada združenih snaga Jugoslovenske vojske u Otadžbini i partizanskih jedinica, donele odluku usled naređenja vrhovne komande i okupacionog generala Franca Bemea od 10.10.1941, a inspirisani nesprovodivim naređenjem generala Maksimilijana fon Vajhsa još od aprila 1941, o sprovođenju surovih odmazdi – streljanjem, prema srpskom stanovništvu u razmeri 100 : 1 i 50 : 1, tj. 100 ljudi za jednog poginulog nemačkog vojnika i 50 za jednog ranjenog. Odmazde su trajale tokom oktobra da bi po zameni komandnog kadra krajem godine razmeru smanjili na 50 : 1 i 25 : 1.
Ratna svakodnevica je bila paklena, i stradanje civilnog stanovništva je bilo zastrašujućeg karaktera. Ratni vihor 2 sv. rata je odneo 55 – 60 miliona života od kojih oko polovine stradalih pripada slovenskom kulturnom i biološkom krugu, što je čini mi se, bilo dosta zanemarivano, a naročito detalji sa jednog od sudskih procesa nacistima i oficirskom SS kadru, u okviru suđenja „Ba-Zilevski“ (Erich Julius Eberhard von dem Bach-Zelewski ), koje sadrži ključne detalje o planovima za fizičko uništavanje slovenskog stanovništva u matičnim državama. Elementarne činjenice u vezi biološke, etničke, kulturne i duhovne pripadnosti žrtava rata, daje odgovor na svako pitanje povodom zaključaka svake vrste na nedoumice ratnih dešavanja. Mislim da je jedan od vaših izuzetnih ljudi, general L. Rešetnjikov, čiji rad pratim, dao izuzetnu analizu na ovu temu, i napravio savršen presek ovih događaja, objasnivši da se mora udaljiti ideologija od tumačenja i shvatiti da je uništavanju okupacione vojske, doprinela dubina narodne duše i iskonska želja i potreba za slobodom, daleko drugačijeg mobilizacionog potencijala od ideološke vojske. Nažalost, svaka ideologija ima sklonost da zloupotrebi vojni genij i potencijal svojih kadrova, te ona posle epopeja postane bitnija od same najveće žrtve tj. života heroja, koja treba da trasira posleratnu stvarnost. Jer su oni odbranili otadžbinu u svakom sloju postojanja, i duhovnom i biološkom, i kulturno-naučnom, a ne teoretičare politike i ideja.
ČEMU SLUŽI ISTORIJA?
Šta nam, posle svega, znači istorija? Ljudi su izginuli, i nema ih.
Primeri iz prošlosti apsolutno moraju da posluže kao nauk za savremene trenutke, jer su ponovo dovedene u pitanje i same osnove poimanja i opstanka čoveka. Na mnogo dubljem nivou, ali sa istom pojavom suprotnosti suštine i anti-suštine. Ljudsko biće, sa svojim utkanim nasleđem u biološkom, duhovnom i porodičnom smislu i na drugoj strani kibernetičko-biomehanoidne pojave u nekom trenutku, bez biografskog identiteta. Dakle, novo biće, nov ibermenš (Übermensch) ponovo nasuprot starom, onakvom kakvo je stvoreno – antroposu (ἄνθρωπος). Upravo zato precizno sagledavanje i slojevito tumačenje složenih događaja iz prošlosti, i profilisanje zajednice i pojedinca koje pripada određenom kulturnom krugu sa svim vojnim, duhovnim, antropološkim, ekonomskim i političkim karakteristikama, sadrži ključ za umreženi metodološki rad sa dobrim rezultatima. Ovo upoređujem zato što nazirem sličnu matricu iz perioda o kome pričamo, sa sadašnjim aktuelnostima u svetu, sa drugačijom scenografskom simbolikom naravno, zaodenutom u savremeni transhumanizam. Složićete se da je to savremeni „nadčovek“. Možemo samo da pretpostavimo odnos takvog entiteta prema nasleđu svake vrste, i na mogućoj osvojenoj teritoriji.
OPET KOD UČITELJICE ŽIVOTA
Po Vašem uverenju, učiteljica života nam je i dalje potrebna, zar ne?
Pomenute odmazde su jedan deo tog užasnog stradanja civila i vojnika za koji je veliko pitanje kako ih današnji i savremeni, pa i naučni čovek percipira i objašnjava. Zato je važno raditi na svim temama, postići akademski konsenzus oko ključnih tema, gde je ključna tačka moral naučnika i onda ne može doći do pogrešnog odnosa u javnosti, kada postoje jasni rezultati. Današnje svetske političke prilike su bile dobar primer u smislu odstupanja od jasnih činjenica, te temeljno sećanje na žrtve ne dozvoljava prostor manipulacije koja bi mogla da dovede u nekoj bližoj budućnosti i do tumačenja, da su eventualno taoci streljali okupatore, ili domicilno stanovništvo ugrozilo iste, jer se neretko mogu čuti izjave da su nacistički okupatori bili „pedantni“ i sl., pa su samim tim i njihove objave i zvanični izveštaji, bile tačne zvanične informacije. Pedantni jesu bili, ali u sprovođenju odmazdi, manipulaciji i skrivanju podataka.
Na skorijem primeru smo videli da čak i tema 1. sv. rata i odnosa prema nama može biti ozbiljno uzdrmana, što je nedopustivo, a naročito primeri u smislu ratnih zločina prema okupiranom stanovništvu u toku 2. sv. rata. Mislim da skorašnji zaključak predsednika RF, Vladimira Putina, može da se odnosi na sve slojeve života i društva, a to je da je odnos prema herojstvu u prošlosti, ključan za odnos prema herojstvu u budućnosti.
KAKO JE GUŠEN SRPSKI USTANAK?
Kako je izgledalo gušenje ustanka u Srbiji 1941? Zašto je okupator bio toliko nemilosrdan? Sprovođenje odmazde u Kragujevcu je jedan od ratnih zločina sproveden te jeseni 1941. na široj teritoriji centralne i zapadne Srbije. Na teritoriji grada i okolna tri sela u periodu 19, 20, i 21. oktobra 1941 od strane 1 bataljona 724/704 pešadijske divizije i 3 bataljona 749/717 peš. div. kojima su u jednoj operaciji iz više navrata, naneti gubici (10 poginulih i 26 ranjenih) od strane delova Takovskog četničkog odreda (JVuO) i delova partizanskog šumadijskog odreda. Nekoliko dana pre Kragujevca sprovedena je odmazda u Kraljevu od 14. do 20. 10. od strane 1. bataljona 749/717 peš. div., a u istim danima na teritoriji Loznice tj. sela Draginca i okolnih 13 sela u eksterminaciji stanovništva svih uzrasta od strane 3. bataljona 698/342 peš. div. i pomoćnih jedinica, koji je ujedno i najmonstruozniji zločin te jeseni, ali koji nažalost i zaista neshvatljivo, nije adekvatno nikada ni sudski ni naučno obrađen. Naravno odmazde streljanjem i vešanjem su počele još u aprilu zbog ubistva folksdojčera u Pančevu, i do oktobra je uveliko širom teritorije stradalo srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo, zajedno sa osnivanjem logora kao njihove okupacione prakse a potkrepljene rasnom kvazinaučnom teorijom kao psihogeneratorom koje nosi i rukovodi kalibrom municije i oružijem. Oktobar se razlikuje u usložnjavanju situacije i sve većih nemačkih gubitaka, te donošenjem surove kvote 100 za jednog. Osnovni problem je što je uglavnom izostala adekvatna sudska obrada mnogih zločina iz tog perioda, osim u slučaju kragujevačkog zločina, ali i ti detalji su do skora bili nepoznati. To je naravno dosta pomoglo u konačnom zaključku mog istraživanja i obrade, što za druge zločine nije slučaj.
NOVI METODOLOŠKI PRISTUP
Metodologija Vašeg rada je umnogome nova i drugačija. Kako ste krenuli u potragu za Istinom?
Rad je baziran na osnovu postavljene posebne umrežene metodologije koja je uključivala antropološku opservaciju grobnica i procenu broja skeleta u njima na osnovu poznatih parametara i načina sahranjivanja, analizu detalja iz iskaza svedoka, analize neobrađivanih sudskih istražnih dokumenata. Zatim praćenja jedinica koje su izvršile zločine i njihova ratna kretanja i ponavljanje zločina, potraga za akterima i konačno, upoređivanje zaključaka koji upućuju na konkretne brojeve stradalih i mnoge prateće okolnosti koje su vezane za njega. Po rezultatima mog rada, u grobnicama se nalazi oko 3000 skeleta, s tim što nedostaju 2 veće (od 100 do 200 lica) koje je zabeležila posleratna komisija koja je radila na ovom slučaju. Rezultati su u visokoj korelaciji sa sudskim dokumentima i presudama dvojici nemačkih oficira kojima je suđeno posle rata za ovaj slučaj. Kako sada imam i kompletan istražni materijal sa dosijeima određenih lica, a koji nije nikada korišćen u naučno-istraživačkom smislu i koji je uglavnom potvrdio moje procene, apsolutno je postojala 31 velika masovna grobnica sa različitim brojem sahranjenih, tako da neke današnje pozicije nisu sve primarne, već sekundarne. Dve velike nedostaju, a ima ih ubeleženih na topografskoj karti koja je služila za uviđaj. Dakle, jedan od optuženih je bio komandant puka 724, 704 pešadijske divizije pukovnik Adalbert Lončar, kasnije general, i nadležni majoru Paulu Kenigu, kasnije potpukovnik, koji je rukovodio streljanjem. Drugi je gestapovac Rudolf Berg (kao i brojni svedoci među kojima i ađutanti i prevodioci pojedinih oficira A. Dobravec, F. Placer itd). Istražne radnje su, pokazalo se, podrazumevale i ekshumaciju koja govori o 2624 identifikovanih i nekoliko stotina neidentifikovanih lica, ne spominjući sela. Te istražne radnje su završene do marta 1947, kada su izrečene i presude. Ova činjenica inače pravno više ne dozvoljava ponovnu praksu ekshumacije, jer je očigledno već sprovedena. U mnogim drugim pak slučajevima očigledno nije. Sa brojem stradalih u okolnim selima obuhvaćenih istim naređenjem i odmazdom, nedvosmisleno pokazuje broj od oko 3000-3500 stradalih u sva tri dana. Kako sam rad nastavio i u drugim pravcima, i obradama drugih zločina, sada već imam i dosta interesantnu potvrdu iz obimnog ratnog, takođe nekorišćenog materijala i krivičnih dosijea na osnovu kojih su određena lica stavljana na listu ratnih zločinaca Ujedinjenih nacija (UNWCC), gde se vidi jasno u obrazloženjima pod kojim tačkama se određena lica krivično gone i za koja dela. U njima se nalaze ovi veoma slični brojevi stradalih, jer su navedeni kao dokazni materijal. Takvi i slični detalji će uskoro, nadam se biti i dostupni, u novom radu koji će uskoro biti objavljen u jednom vojno-naučnom časopisu.
U knjizi je u jednom delu, prikazana i kompletna geofizička metodologija kao smernica koja mora biti prisutna u svakom neobrađenom sličnom slučaju, i kao ponuđena dodatna naučna metodologija koja kao kontrolni faktor sa svojim rezultatima u etičkom smislu, nudi nova kontrolna rešenja i stručne mogućnosti.
NEOPHODNOST FORENZIKE
Obratili ste se i forenzičarima. Zašto?
Najdetaljnija i izuzetno važna naučna analiza u saradnji sa najeminetnijim forenzičarima posebnog profila, a koja se tiče jedne specifične vrste obrade detalja ratnog zločina, biće takođe dostupna nadam se sledeće godine, u kojoj će biti potvrđeni rezultati pređašnjih istraživanja iz još jedne perspektive. Time će se preko još šireg okvira dodatnih naučnih metodologija i upoređivanjem rezultata staviti tačka na izuzetno nedostojanstven odnos prema stradalima koji su decenijama bili žrtve neumesnih licitiranja u različitim smerovima, od strane različitih strana. Ovakav pristup je pokazao, da može da sadrži ključne detalje u donošenju konačnih zaključaka, jer je praćenje kretanja jedinica koje su počinile zločine od mesta mobilizacije, ratnih kretanja i oficirskih dnevnika borbi i stanja na terenu, kretanja aktera za vreme i posle rata, pokazalo da je i te kako bilo preživelih učesnika iz pomenutih jedinica. Mnoge države i zainteresovane strane su upravo i tragale za zločincima sa pomenutog spiska UN-a. To se vidi i u slučaju zločina koje su ove jedinice ponovile u Grčkoj, jedni u mestu Kalavrita (Peloponez) i brojnim okolnim selima i manastirima (1bat/749ppuk/717 peš. divizija), a drugi (1 bat.724/704 peš. divizija) u velikom sukobu sa italijanskim vojnicima na Krfu i Kefaloniji tj. nad njima. Italijanske vlasti su tragale čak do ranih 2000 – ih za preživelim učesnicima i izvodile ih pred lice pravde. Zaista veliko pitanje zašto i u mnogim drugim slučajevima, kao što je naš, nije postojala aktivna istraga i praćenje.
TRAGOVI ČOVEŠTVA
Pošli ste u potragu za nemačkim počiniocima. Došli ste i do izvesnih tragova čoveštva – dakle, do imena Nemca koji je nastojao da spase izvesne taoce. Ko je on bio?
Sastavni deo mog rada je bilo i istraživanje koje je vezano za vrlo napornu, iscrpljujuću pretragu za akterima određenog profila. To je jedan poseban vid istraživanja koji uključuje ozbiljne saradnike i strukture koje ne dopuštaju mogućnost greške. Tu i dolazimo do lica koje je vama interesantno, redova vojnika Maksa Rokštroa, koji je u okviru kragujevačke tragedije, kako se ispostavilo, spasio određeni broj lica. Njegov biografski identitet nam je poznat iz više izvora, a naročito iz dnevnika profesora kragujevačke gimnazije iz koje su odvodili đake od 16 – 18 godina na streljanje, koji nažalost nisu bili i najmlađi, jer se pokazalo da je bilo dečaka i od 12 godina (stradalo je i oko 40 – oro dece od 11. do 15. godina), i jednog spašenog lica kome je poklonio fotografiju. Tragedija u Kragujevcu je inače specifična po monstruoznom izvođenju srednjoškolskih dečaka sa časova, slično kao i pomenuti neobrađivani zločin u okolini Loznice i sela Draginca, u kome samo zahvaljujući lokalnim naporima i rodbini pobijenih postoje podaci oko 3000 streljanih, među kojima čak oko 300 dece do 10 godina, kao i nekoliko novorođenčadi, starosti od nekoliko dana. To je zasigurno najmonstruozniji zločin iz tog perioda nerazumljivo ignorisan, koji će nadam se uskoro imati adekvatno obrađene detalje, te pomoći da se taj zločin obeležava na najvećem i dostojanstvenijem nivou i da će to rezultirati formiranju naučno-memorijalne ustanove kakvu i zaslužuje.
Za slučajeve spašavanja talaca inače nema mnogo podataka, kao što je ovaj, jer ih i nije bilo u nekoj meri, a i da ih je bilo razmere zločina su tolike, da su ti pojedinačni slučajevi nevidljivi u odnosu na milionska stradanja širom država. Vidimo da takve sporadične slučajeve često filmska industrija voli da komercijalizuje. Tu svakako govorimo o hrabrosti pojedinca koji u nemogućim okolnostima čini maltene nemoguće poteze. Suština obrade jednog takvog lica prvo iziskuje dosta vremena i resursa, saradnike od poverenja i dobar kontakt sa porodicom tj. potomcima lica o kome se radi. Pokazalo se da je to jedna neverovatno ineteresantna životna priča koja ima pregršt zanimljivih detalja.
PORTRET JEDNOG ČOVEKA
Rokštro je, kažete, bio prevodilac. Kako se snašao u paklenom grotlu odmazde?
Podaci govore, što su i članovi porodice potvrdili, da je vojnik Maks Rokštro zaista spasao određeni broj talaca tokom streljanja 21.10. kada je i najveći broj njih streljan i u grupama odveden na preko 30 mesta u zoni kragujevačkih šumarica, i zoni velikog vojnog groblja iz 1. sv. rata. Streljanje je izvršeno u periodu od 7:00 do 14:00 časova. Prethodnog dana je streljano 119 ljudi, među kojima su bili svi kragujevački jevreji, zatvorenici iz lokalnog zatvora i ljudi za koje su Nemci smatrali da su pripadnici komunista ili članovi njihovih porodica. Dan pre toga 19. 10. streljani su taoci u selima Maršić, Mečkovac i Grošnica. U jednom od njih, Grošnici, sveštenika koga su izveli sa službe i zajedno sa narodom pogubili, koji je zbog praznika Sv. apostola Tome bio masovno prisutan sa svojim slavskim kolačima. U tom selu su meštani streljani na 12 mesta. Svi ostali taoci su streljani sutradan zajedno sa oko 300 dečaka srednješkolskog uzrasta.
On je bio vojnik koji je u određenim trenucima prevodio komande oficira zaduženog za streljanje. To je potvrđeno i na kraju streljanja, kada je pomenuti oficir njemu naredio da se obrati okupljenim taocima koji su iz bili izdvojeni iz grupa za streljanje. Kada su ga videli da im se obraća na srpskom jeziku prevodeći naredbu sa pretnjama, međusobno su počeli da se gurkaju i čude da je to upravo onaj vojnik koji ih je na samo njemu znane načine, izdvajao iz grupa tokom odvođenja iz baraka u kojima su držani na mesto egzekucije. Nemoguće je znati tačan broj, jer ga on nije otkrio ni svojoj porodici. Zna se identitet za desetak talaca koje je profesor književnosti Maksimović, uspeo da zapamti jer je stajao pored njih i čuo ih kako tiho komentarišu, ali ne i za ostale. Taj broj ne može biti veći od nekoliko desetina, jer bi sigurno bio primećen, ali i ovo je čudesno kako je izmaklo oku podoficira koji su pratili sprovođenje.
Grupa talaca koja je ostavljena, njih oko 350, je sada kompletno poznata posle više od 70 godina, jer sam za većinu objavio i identitet sa njihovim tadašnjim adresama. Najveći deo njih je učestvovao u sahranjivanju streljanih u narednim danima, razdvojeni u dve grupe sa dva lica koja su rukovodila sahranjivanjem. Logično oni su bili najbolji svedoci, jer su mnogi od njih znali broj tela koji su sahranili, a naročito dva lica koja su njima rukovodila. Posle streljanja jedini kontakt sa njim koji je poznat, bio je nekih mesec dana posle streljanja, kada je jedno spašeno lice pronašlo vojnika Rokštroa i zahvalilo mu se. Tom prilikom mu je Rokštro poklonio svoju fotografiju, koju je porodica krila do 90-ih godina.
Pre rata je bio nastavnik i poštovalac slovenske kulture i jezika, i pored srpskog poznavao je još slovenskih jezika. Nije lako povezati jedan životni put takvog lica, lociranje pre rata, za vreme rata, posle rata i kraj života i povezati sve potrebne detalje, ali su rezultati na kraju dobri. Posle rata on se vraća u svoj rodni grad Drezden, osniva porodicu, i radi u poznatoj fabrici foto aparata i kamera „Egzakta“. Vidi se da je bio ličnost sa karakterom koji je mogao da izađe na kraj sa različitim sadržajima i izazovima. Optika je bila veoma ozbiljna i previše senzitivna kategorija u tadašnjim obaveštajnim poslovima, te on kao najuspešniji direktor od postojanja fabrike i proizvodnje objektiva, fotoaparata i kamera, ulazi u problem sa tadašnjim istočnonemačkim vlastima, i krajem 1953. uspeva da pobegne u Zapadni Berlin. Radi razne poslove, u jednom trenutku se vraća prosvetnom radu, a svoj životni put završava u jednom malom mestu na Švarcvaldu 2001. godine. U jednom članku o njemu se navodi i da je neveliku životnu ušteđevinu ostavio svojoj crkvi. U detaljima koje je porodica posvedočila, nema previše podataka, jer je očigledno da nisu imali miran porodični život zbog opisanih okolnosti, i sama razdvojenost je verovatno doprinela njegovoj odluci da porodicu što manje opterećuje detaljima koji bi ih eventualno doveli u opasnost. Uopšte istraživanje u ovom pravcu metodološki potvrđuje i govori da su akteri mogli dosta da otkriju u svedočenjima povodom raznih slučajeva. Jedan broj nemačkih vojnih istoričara, koji bi inače trebalo da dominiraju u delovima istraživanja jedinica, je 70-ih i 80-ih u okviru pak svojih oblasti, uspevao da intervjuiše neke pripadnike njima potrebnih jedinica i mislim da je to bila dobra istraživačka praksa.
NOVOMUČENICI KRAGUJEVAČKI
Srpska Crkva je kanonizovala Novomučenike kragujevačke. O čemu je reč i kakav je smisao tog čina?
Posle rata, 1953. je u zoni Šumarica u kojoj je izvršeno streljanje formiran veliki memorijalni park, 70-ih i muzej „21.oktobar“, a 2002 je činom darodavaca podignut i pravoslavni hram posvećen Sv. Kragujevačkim novomučenicima, koji je, što se mene tiče, oduvek trebalo tu da postoji, jer najveći deo stanovnika, nešto preko 90 procenata koji je stradao i jesu Srbi pravoslavni hrišćani, ali je posleratna komunistička ideologija apsolutno zabranjivala svaki vid hrišćanskog obeležja. Uklonjeno je stotine krstova sa tih grobnica koje su porodice streljanih postavile na mestima stradanja. Izuzetno je važno što se u nedavnom trenutku odstupilo od ideološke obojenosti što se tiče samog ratnog zločina, a koju je načelno na neverovatan način, uspeo u godinama izgradnje jedino da zaobiđe samo čuveni arhitekta I. Antić, tako što je u izuzetnom idejnom rešenju zgrade muzeja uspeo da u osnovu objekta utka predivan krst.
Bilo kakve autoritarne političke ideologije, stvaraju atmosferu koja svakom ratnom zločinu može da smeta, a što je posao suda i struka koje on angažuje u smislu veštačenja tj. forenzike, ili pak naučno-istraživačkog polja istih struka sa istom vizurom, jer je stradanje nevinog civilnog stanovništva momenat koji ne dozvoljava uplive nedostojanstvenog odnosa. Nažalost, u posleratnoj Jugoslaviji sve je bilo podređeno novom identitetu, i često se na jednoj strani insistiralo na određenim projektovanim sadržajima u slučaju zločina manjeg obima, dok su primera radi, masovna stradanja srpskog civilnog stanovništva koja su se merila u stotinama hiljada, zaboravljana i ignorisana. Što se tiče izvođenja radova na hramu i same freske, meni nije poznato ko su bili izvođači radova i konkretno ovog mozaika, i kakve su informacije imali, ove o kojima vam ja pričam sigurno ne, a naročito da je bio živ do pre 19. godina. Bilo je poznato njegovo ime koje je pomenuti svedok zabeležio i to je sve. Verovatno je onaj ko je rukovodio crkvenim radovima sa nadležnim episkopom a na osnovu informacija koja je bila opšteg karaktera, da je postojao neki nemački vojnik koji je spasio nekolicinu ljudi, doneo odluku da zajedno sa streljanima u formi novomučenika stavi i figuru nemačkog vojnika koja simbolizuje njegov čin.
NAŠE SEĆANJE NIJE DOVRŠENO
Vi smatrate da mnogi Novomučenici srpski zaslužuju zavetno sećanje Crkve i naroda, i da nam predstoji i staranje u tom pravcu.
Nažalost, novomučenika nije malo i Kragujevački novomučenici nisu jedini koji su na takav način stradali, i mnogo je mesta gde su trebali da budu podignuti pravoslavni hramovi i naučno-memorijalni centri. Ako uzmemo u obzir da za period novomučenika možemo uzeti period velikih stradanja pravoslavnih hrišćana zajedno sa Sv. Carskim strastotrpcima, dakle početak prošlog veka, mislim da bi svaki pravoslavni narod morao da ima poseban hram za svoje sve novomučenike počevši od tog perioda, preko prvog svetskog rata, drugog svetskog rata i posleratnog perioda. U svakom od tih perioda, svi pravoslavno hrišćanski narodi, zasigurno imaju velike brojeve stradalih koji su ih zadužili svojim mučeništvom. I Rusi, i Srbi, i Gruzini, i Grci, i Rumuni, i ostali pravoslavni u okviru svojih patrijaršija, do danas. Problem dostojanstvenog odnosa prema stradalima nije dovoljno prisutan u načelnom smislu. Upravo je duhovni i kulturni kod, sa različitim amplitudama, izvojevao suštinske domete u odnosu prema dobru i zlu, u svim ovim narodima. Rat sa svojim posledicama je užasna stvar, u svakom smislu i sa decenijskim refleksijama. Današnje okolnosti to veoma jasno pokazuju, i voleo bih kada bi svi događaji iz prošlog veka u vojnom smislu sa svim svojim odličnim potezima i svim katastrofalnim propustima, posle slojevite analize, bili smernica našim narodima i kulturama, šta ih suštinski spaja i šta ih suštinski razdvaja. Koje greške su nedopustive, a koji pravci u smeru očuvanja ljudskog bića, njegovog duhovnog i kulturnog koda su za negovanje i grčevito čuvanje, bez mogućnosti zloupotrebe.
SMISAO STRADANJA IZ UGLA ANTROPOLOGA
Često se postavlja pitanje teodiceje – zašto smo mi, Srbi, toliko stradali? Zašto nas je, kažu, Bog toliko kaznio?
Ovo pitanje je dosta složeno, i mišljenja sam da bi na njega mogao kompletno da odgovori samo neko ko je ozbiljan duhovni autoritet, a ja ću se zbog vašeg ukazanog poverenja samo potruditi. Pri tome mislim na podvižničke starce ili opitne bogoslove kojima je takođe bilo teško da se nose sa ovakvom temom jer je su u pitanju bile najdublje tajne vaseljene. Ovde izlazimo iz delovanja mog antropološkog stručnog i profesionalnog rada, i ulazimo na teren koji je opšteg religioznog karaktera, i ja na njega mogu da odgovorim samo iz lične perspektive pravoslavnog hrišćanina i delom antropologije religije.
Kada pogledamo burnu istoriju Starog Zaveta vidimo i sami da postoje ozbiljni preduslovi za nastanak ozbiljnih posledica kako na ličnom putu, tako i na putu velikih naroda. Pravci koji ne smeju da se koriste u tumačenju takvih pitanja, a za to je potrebno veliko i ozbiljno iskustvo, je olako i projektovano posmatranje takvih tektonskih događaja kao što su ratovi. Ono što ja mogu da kažem, je da je veoma teško baviti se stradanjem, naročito dece i uopšte čoveka, nevinih u svakom smislu. Kod mnogih, neretko i ljudi iz različitih struka koji se dublje ili pliće tom temom bave, a i uopšte javnosti čiji stav je važan jer oblikuje stvarnost, je primetna jedna ozbiljna zamka. Posmatranja vojnih aktera i „sud“ o njima neretko postaje bitniji kod apsolutno svih posmatrača. Sledbenici raznih ideologija često žustro tumače događaje koji su često ispunjeni netačnim detaljima, i zaboravljaju one kojima je bilo najstrašnije i najteže, tj. onima koji su stradali. Svaki vojni činilac u svakom ratnom sukobu je u totalno drugačijoj poziciji od civila svih uzrasta samim tim što ima oružije, i ne može nikada biti u poziciji nemoći kao bilo ko van vojnih formacija. Prečesto su žrtve maglovite, ali istrajnost potomaka u pristojnom i dostojanstvenom odnosu prema njima je i neretko jedini siguran put nezaborava. U tom smislu, stradanja velikog obima se ne mogu razlikovati od analogije opšteg stradanja u biblijskoistorijskom i jevanjđeljskom okviru. Moje najdublje uverenje je da su stradanja ovakvog tipa bila vezana za one koji su bili najbolji među ljudima i da je nemoguće drugačije posmatrati tolike smrti nevinih ljudi. Uostalom kao što možemo videti i na primeru svetitelja koji svojim stanjem duše prevazilaze obično ljudsko biće i suštinskom ljubavlju i smirenjem više pripadaju blizini Božijoj, nego svakodnevnom životu.
Nasuprot patološkim medicinskim eksperimentima i naučnim i kvazinaučnim ličnim podrškama kao prethodnici tih dubokih duševnih devijacija koje su u kombinaciji sa naprednom vojnom mašinerijom za rezultat imale desetine miliona mrtvih, i pokazale manifestaciju zla. Ne sme se zanemariti suštinska zloupotreba i prirodnih i društvenih nauka u ratnim okolnostima, koje imaju svoje korene još u logorima iz Prvog sv.rata. Dakle, očigledno je da tada jedan deo ljudskog biće pokaže najmaračnije svoje potencijale a rukovođeno „napretkom“ u naučnom, biloškom ili vojnom smislu usled zloupotrebe, dok drugo sebe ili legitimno brani ili mučenički strada poput mučenika opisanih u Žitijima svetih i kojih ima očigledno i do dan danas. To bi značilo da je u stvari prisustvo ljubavi kod onih koji su stradali bilo neuporedivo veće od odsustva ljubavi kod onih koji su bili egzekutori, i izlazilo je iz okvira običnog ljudskog bića. Oni su svojom nepoznatom i neotkrivenom drugome-ljubavlju kupili nebesa, dok su ovi drugi svojom prazninom kupili preispodnju. Nadam se da sam odgovorio na ovo prezahtevno pitanje.
MUČENIŠTVO NAŠEG SVEŠTENSTVA
Kakvo je bilo stradanje srpske elite u Drugom svetskom ratu, a naročito našega sveštenstva?
O tome postoji sada već obimna literatura, mada ne i dovoljna. Broj autora koji se njome bavi nije veliki, ali se bavi iscrpno, i uglavnom su istoričari. Postoji veliki broj svedočenja o zverskim mučenjima ljudi tokom rata u okviru koga se vidi da je sveštenstvo od episkopa, preko jereja i monaha i monahinja stradalo sa svojim narodom iz svih slojeva društva. Samo u kragujevačkoj tragediji je stradalo osam sveštenika. Rat je noseći milionske žrtve na celokupnom području ostavio posledice nezalečene do današnjih dana, i teško je ne sagledavati kasnija dešavanja van ovih okvira. U tako velikom sukobu stradali su svi. Ideološka komponenta rata, koja je kod nas imala užasne posledice gde je pored borbe sa okupatorom uporedo vođen i građanski rat, je takođe doprinela kainovskom duhu, gde su, u jednom trenutku paklenog vihora rata poubijani svi sveštenici i monasi Crnogorsko primorske mitropolije, kojima su presudili pripadnici istog naroda zadojeni komunističkom ideologijom. Mnogi su stradali i po završetku rata kroz praksu prekih sudova, i kroz masovna streljanja po završetku rata, a kasnije i na dugotrajnim robijama. To je preteško nasleđe za današnje generacije koje očigledno ne mogu da se sa tim izbore i to samo dokazuje savremenim državama da u slučaju ratnog sukoba, može postojati samo legalna armija koja je pod upravom međunarodno priznate vlade i vojne komande, tj. formacije koje pravno pokrivaju matičnu teritoriju i obezbeđuju granicu. Takođe odličan primer je ono što vaš državni vrh praktikuje, gde se vidi jasni naglasak na vojnim pobedama i dostignućima iz prošlosti, i najbolje se ogleda u momentu kada ministar odbrane RF počinje vojnu paradu sa ključnim zastankom ispod skorootkrivene Gospodnje ikone, skine šapku, prekrsti se i krene u smotru, kao i Svetogeorgijevska lenta koja u sebi nosi simboliku izuzetnih i najviših ratnih zasluga i dostignuća i koja se dodeljivala od ustanovljenja u 18. veku do danas. Sukobi unutar jednog naroda kainovskog karaktera su nedopustivi u budućnosti, i opstanak jednog naroda podrazumeva duhovnu, fizičku i psihološku stabilnost.
RUSI STRADALI U KRAGUJEVCU
U vašoj knjizi „Lepeza smrti-višedisciplinarni pristup i uporedne metodologije u rekonstrukciji motiva i obima ratnog zločina u Kragujevcu oktobra 1941.“, pišete, da je među streljanima bilo i Rusa. Ko su oni i kako su se zatekli na stratištu?
U kragujevačkoj odmazdi su stradali stanovnici i Kragujevca i okolnih mesta. Od Gornjeg Milanovca prema kome su nemački bataljoni sprovodili akciju i uz put imali gubitke, su dovedeni i prvi uhapšeni, okolnih sela i same teritorije grada. Nacionalnosti koje su zastupljene u smislu žrtava, osim srpske koja je u visini od oko 90%, ostale se kreću u okvirima od oko 10% od ukupno stradalih, među kojima najviše Roma i Jevreja. Bilo je po nekoliko Čeha, Makedonaca, muslimana i Hrvata, kao i 7 Rusa među kojima i profesorka Lidija Keropčanski, rođena u Moskvi, a najviše Slovenaca. Rusa je u Kragujevcu od 1920. bilo na stotine i kao i u drugim delovima tadašnje Kraljevine jugoslavije, i bili su sa svojim ne malim bolom u duši, primljeni na najtopliji način od meštana. U jednom trenutku ih je bilo oko 600 stotina zbrinutih u jednom hotelu u Kragujevcu. Zna se da su oni i nastavljali svoje teške živote u izgnanstvu i dalje ka zapadnim zemljama, ali jedan deo je i ostao. Otud i stradanje u odmazdi. Nije mi poznato previše detalja, ali znam da je bilo čak tri kozaka generala kao i svih nivoa oficira i podoficira, Sokola, glumaca, nastavnog i prosvetnog kadra.
Kartoteka žrtava, koja je formirana uglavnom po spiskovima i iz godine stradanja i kasnijim radom Državne komisije koja se bavila zločinima, sadrži jedan veći deo biografskih podataka žrtava. Sami sudski dokumenti naglašavaju da je utvrđivanje identiteta za jedan određen broj lica u procesu ekshumacije, bio moguć, i utvrdili su za 2624, a za jedan broj od nekoliko stotina, je bio nemoguć, što je i razmljivo, jer su i vrste povreda na telima bile ogromne zbog užasne kombinacije kalibra municije 7.92×57mm Mauser i blizine od 10m između talaca i mitraljeza MG34. Memorijalna ustanova ima biografske podatke na osnovu rada pomenute državne komisije iz 1945 za 2324 + 415 (sela). U periodu od osnivanja muzeja utvrđeno je 57 novih lica i 40 preživelih. Očigledno je da za jedan broj nema podataka i da je trebalo na tome raditi blagovremeno, naročito što se sada videlo da je bio poznat i ogroman broj preživelih talaca od kojih je jedan deo bio predmet sudske istrage, kao i rukovodioci sahranjivanja, te su kao svedoci mogli pomoći. Potrebno je da se na ustanovljenju biografskog identiteta radi nadalje, i to samo iskusni istoričari koji se samo ovakvim temama bave, možda oni koji su učestvovali kao veštaci na sudu i poznat im je taj okvir. Eventualno vojni istoričari, jer je to zahtevan posao i za osnovnu struku koja se time bavi, tj. policijskim i istražnim organima u slučaju aktuelnog događaja, a naročito je to složeno posle tolikog protoka vremena. Posebno zato što se pokazalo i da spiskovi za koje se smatralo da su izvorni, su veoma sporni i ta problematika je opisana u mom radu. Razlog tome su mnoge zainteresovane strane, u ovom slučaju prva je bila nemačka okupaciona koja je i naređivala već u proleće 1942. da se razlozi smrti menjaju u već zapisanim crkvenim knjigama i navode drugačije razlozi smrti. To su svakao uvek senzitivni problemi. Provereni i autentični izvori su velika pomoć kada se jasnije utvrdi broj stradalih lica, pa može da se pristupi istraživanje u tom pravcu, što sam takođe prikazao, na isto tako nepoznatim skrivenim spiskovima u okviru zaboravljenih crkvenih registara i nejasnoćama i nedoumicama vezanim za njih.
Polazna tačka mog rada i postavljenja različitih metodologija, od fizičke antropologije, analize nekorišćenih sudskih i vojnih dokumenata, ponovnog pregleda poznatih, praćenja jedinica i lica, ratne dokumentacije, analiza borbi u realnom vremenu, analize svedočenja, koje u konačnom komparativnom rezultatu daju približne vrednosti su i model, za što širu komparativnu metodologiju sa što preciznijim vrednostima. Pomenuti dalji radovi koji će biti objavljeni će samo upotpuniti utvrđene dosadašnje rezultate iz prethodnog rada, i time pokazati i zatvoriti okvir u rešavanju tako složene problematike. OSLOBOĐENJE KRAGUJEVCA: RUSKI UDEO
A šta je sa Rusima koji su ginuli za oslobađanje Kragujevca 1944. godine?
Opšte mesto je da su sovjetske jedinice su učestvovale u završnim operacijama i interesantno je da je linija fronta bila u neposrednoj blizini današnjeg memorijalnog parka „Kragujevački oktobar“, samim tim i poginuli vojnici su sahranjivani u neposrednoj blizini. Pored jedne grobnice streljanih mesto nalazi se i grobnica u kojoj su bili sahranjeni ti vojnici. Postoji detalj koji kaže da su oni prenešeni u veću grobnicu u gradu Jagodini, ali postoji i detalj koji je vezan za nekadašnjeg vlasnika te parcele na kojoj se te grobnice nalaze, i koji je ukazao da je bio prisutan tom činu otkopavanja i da je i određen broj lica ipak ostao na tom mestu, zbog čega je i ostavio netaknutom. Mislim da bi bilo dobro to proveriti i u slučaju da se pokaže tvrdnja tačnom, ponovo obeležiti mesto sahranjivanja na pristojan i dostojanstven način. Uopšte je celo to područje mesto počinka hiljada ljudi, srpskih vojnika još iz balkanskih ratova, zatim iz prvog svetskog rata, drugog svetskog rata. Zaista čudesno područje i podneblje koje traži poseban odnos potomaka prema njemu. Suštinski je važno da se ovakvi događaji o kojima pričamo, dovedu do svojih finalnih momenata i istraže do kraja, jer svojom temeljnošću formiraju stvarnost i odnos prema njoj.
Razgovorao: Vladimir Dimitrijević
