Антрополог Виктор Бејатовић о Крагујевачком крвавом октобру: Злочин „просвећене Европе“ маскиране у нацисте

Виктор Бејатовић, рођен у Београду 1977, антрополог, аутор књиге „Лепеза смрти“, о злочину „просвећене Европе“, маскиране у нацисте, године 1941, октобра 21, у Крагујевцу. Бави се научни-истраживачким радом из области физичке антропологије, антропологије религије и етнопсихологије и њиховом применом на пољу решавања проблематике ратних злочина. У свом раду,  наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које нуде добре резултате како на основним научно-истраживачким пољима, тако и форензичким угловима посматрања и резултатима. Озбиљан и темељан истраживач, дао нам је на увид низ драгоцених и нових сазнања о овом злочину који нас, по својој крволочној рационалности, и данас страши и упозорава. Разговор с њим је драгоцено сведочење да је, и после осам деценија, могуће доћи до пуније истине о неделу које је, упркос досадашњим истраживањима, још увек недовољно изучено. 

КАКО ЈЕ БИЛО

Господине Бејатовићу, кренимо редом. Шта се тачно десило тог крвавог октобра 1941. у Крагујевцу? 

Тренутак у коме живимо нам је показао да чак и кључни догађаји из периода Другог светског рата немају коначну слику тј. постоји огромна опасност да тренутни геополитички и економски, самим тим и научно-културолошки односи, као интелектуална перјаница, имају „нове“ визуре и тумачења како у духовном, тако и у антрополошком, историографском, и биолошком смислу. То се односи на различите области, а понајвише на војну и ратну стварност. У овом конкретном случају су везане за ратне злочине Вермахта тј. окупационих јединица на тлу тадашње Краљевине Југославије. Поред општих чињеница окупације ове територије, посебно болан тренутак за тадашње становништво је сам почетак рата и јесен 1941. Тада су окупационе снаге услед оружаног отпора тада здружених снага Југословенске војске у Отаџбини и партизанских јединица, донеле одлуку услед наређења врховне команде и окупационог генерала Франца Бемеа од 10.10.1941, а инспирисани неспроводивим наређењем генерала Максимилијана фон Вајхса још од априла 1941, о спровођењу сурових одмазди – стрељањем, према српском становништву у размери 100 : 1 и 50 : 1, тј. 100 људи за једног погинулог немачког војника и 50 за једног рањеног. Одмазде су трајале током октобра да би по замени командног кадра крајем године размеру смањили на 50 : 1 и 25 : 1. 

Ратна свакодневица је била паклена, и страдање цивилног становништва је било застрашујућег карактера. Ратни вихор 2 св. рата је однео 55 – 60 милиона живота од којих око половине страдалих припада словенском културном и биолошком кругу, што је чини ми се, било доста занемаривано, а нарочито детаљи са једног од судских процеса нацистима и официрском СС кадру, у оквиру суђења „Ба-Зилевски“ (Erich Julius Eberhard von dem Bach-Zelewski ), које садржи кључне детаље о плановима за физичко уништавање словенског становништва у матичним државама. Елементарне чињенице у вези биолошке, етничке, културне и духовне припадности жртава рата, даје одговор на свако питање поводом закључака сваке врсте на недоумице ратних дешавања. Мислим да је један од ваших изузетних људи, генерал Л. Решетњиков, чији рад пратим, дао изузетну анализу на ову тему, и направио савршен пресек ових догађаја, објаснивши да се мора удаљити идеологија од тумачења и схватити да је уништавању окупационе војске, допринела дубина народне душе и исконска жеља и потреба за слободом, далеко другачијег мобилизационог потенцијала од идеолошке војске. Нажалост, свака идеологија има склоност да злоупотреби војни гениј и потенцијал својих кадрова, те она после епопеја постане битнија од саме највеће жртве тј. живота хероја, која треба да трасира послератну стварност. Јер су они одбранили отаџбину у сваком слоју постојања, и духовном и биолошком, и културно-научном, а не теоретичаре политике и идеја.

ЧЕМУ СЛУЖИ ИСТОРИЈА? 

Шта нам, после свега, значи историја? Људи су изгинули, и нема их. 

  Примери из прошлости апсолутно морају да послуже као наук за савремене тренутке, јер су поново доведене у питање и саме основе поимања и опстанка човека. На много дубљем нивоу, али са истом појавом супротности суштине и анти-суштине. Људско биће, са својим утканим наслеђем у биолошком, духовном и породичном смислу и на другој страни кибернетичко-биомеханоидне појаве у неком тренутку, без биографског идентитета. Дакле, ново биће, нов иберменш (Übermensch) поново насупрот старом, онаквом какво је створено  – антропосу (ἄνθρωπος).  Управо зато прецизно сагледавање и слојевито тумачење сложених догађаја из прошлости, и профилисање заједнице и појединца које припада одређеном културном кругу са свим војним, духовним, антрополошким, економским и политичким карактеристикама, садржи кључ за умрежени методолошки рад са добрим резултатима. Ово упоређујем зато што назирем сличну матрицу из периода о коме причамо, са садашњим актуелностима у свету, са другачијом сценографском симболиком наравно, заоденутом у савремени трансхуманизам.  Сложићете се да је то савремени „надчовек“. Можемо само да претпоставимо однос таквог ентитета према наслеђу сваке врсте, и на могућој освојеној територији.

ОПЕТ КОД УЧИТЕЉИЦЕ ЖИВОТА 

По Вашем уверењу, учитељица живота нам је и даље потребна, зар не? 

Поменуте одмазде су један део тог ужасног страдања цивила и војника за који је велико питање како их данашњи и савремени, па и научни човек перципира и објашњава. Зато је важно радити на свим темама, постићи академски консензус око кључних тема, где је кључна тачка морал научника и онда не може доћи до погрешног односа у јавности, када постоје јасни резултати. Данашње светске политичке прилике су биле добар пример у смислу одступања од јасних чињеница, те темељно сећање на жртве не дозвољава простор манипулације која би могла да доведе у некој ближој будућности и до тумачења, да су евентуално таоци стрељали окупаторе, или домицилно становништво угрозило исте, јер се неретко могу чути изјаве да су нацистички окупатори били „педантни“ и сл., па су самим тим и њихове објаве и званични извештаји, биле тачне званичне информације. Педантни јесу били, али у спровођењу одмазди, манипулацији и скривању података. 

На скоријем примеру смо видели да чак и тема 1. св. рата и односа према нама може бити озбиљно уздрмана, што је недопустиво, а нарочито примери у смислу ратних злочина према окупираном становништву у току 2. св. рата. Мислим да скорашњи закључак председника РФ, Владимира Путина, може да се односи на све слојеве живота и друштва, а то је да је однос према херојству у прошлости, кључан за однос према херојству у будућности.

КАКО ЈЕ ГУШЕН СРПСКИ УСТАНАК? 

Како је изгледало гушење устанка у Србији 1941? Зашто је окупатор био толико немилосрдан? Спровођење одмазде у Крагујевцу је један од ратних злочина спроведен те јесени 1941. на широј територији централне и западне Србије. На територији града и околна три села у периоду 19, 20, и 21. октобра 1941 од стране 1 батаљона 724/704 пешадијске дивизије и 3 батаљона 749/717 пеш. див. којима су у једној операцији из више наврата, нанети губици (10 погинулих и 26 рањених) од стране делова Таковског четничког одреда (ЈВуО) и делова партизанског шумадијског одреда. Неколико дана пре Крагујевца спроведена је одмазда у Краљеву од 14. до 20. 10. од стране 1. батаљона 749/717 пеш. див., а у истим данима на територији Лознице тј. села Драгинца и околних 13 села у екстерминацији становништва свих узраста од стране 3. батаљона 698/342 пеш. див. и помоћних јединица, који је уједно и најмонструознији злочин те јесени, али који нажалост и заиста несхватљиво, није адекватно никада ни судски ни научно обрађен. Наравно одмазде стрељањем и вешањем су почеле још у априлу због убиства фолксдојчера у Панчеву, и до октобра је увелико широм територије страдало српско, јеврејско и ромско становништво, заједно са оснивањем логора као њихове окупационе праксе а поткрепљене расном квазинаучном теоријом као психогенератором које носи и руководи калибром муниције и оружијем. Октобар се разликује у усложњавању ситуације и све већих немачких губитака, те доношењем сурове квоте 100 за једног. Основни проблем је што је углавном изостала адекватна судска обрада многих злочина из тог периода, осим у случају крагујевачког злочина, али и ти детаљи су до скора били непознати. То је наравно доста помогло у коначном закључку мог истраживања и обраде, што за друге злочине није случај. 

НОВИ МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП 

Методологија Вашег рада је умногоме нова и другачија. Како сте кренули у потрагу за Истином? 

Рад је базиран на основу постављене посебне умрежене методологије која је укључивала антрополошку опсервацију гробница и процену броја скелета у њима на основу познатих параметара и начина сахрањивања, анализу детаља из исказа сведока, анализе необрађиваних судских истражних докумената. Затим праћења јединица које су извршиле злочине и њихова ратна кретања и понављање злочина, потрага за актерима и коначно, упоређивање закључака који упућују на конкретне бројеве страдалих и многе пратеће околности које су везане за њега. По резултатима мог рада, у гробницама се налази око 3000 скелета, с тим што недостају 2 веће (од 100 до 200 лица) које је забележила послератна комисија која је радила на овом случају. Резултати су у високој корелацији са судским документима и пресудама двојици немачких официра којима је суђено после рата за овај случај. Како сада имам и комплетан истражни материјал са досијеима одређених лица, а који није никада коришћен у научно-истраживачком смислу и који је углавном потврдио моје процене, апсолутно је постојала 31 велика масовна гробница са различитим бројем сахрањених, тако да неке данашње позиције нису све примарне, већ секундарне. Две велике недостају, а има их убележених на топографској карти која је служила за увиђај. Дакле, један од оптужених је био командант пука 724, 704 пешадијске дивизије пуковник Адалберт Лончар, касније генерал, и надлежни мајору Паулу Кенигу, касније потпуковник, који је руководио стрељањем. Други је гестаповац Рудолф Берг (као и бројни сведоци међу којима и ађутанти и преводиоци појединих официра А. Добравец, Ф. Плацер итд). Истражне радње су, показало се, подразумевале и ексхумацију која говори о 2624 идентификованих и неколико стотина неидентификованих лица, не спомињући села. Те истражне радње су завршене до марта 1947, када су изречене и пресуде. Ова чињеница иначе правно више не дозвољава поновну праксу ексхумације, јер је очигледно већ спроведена. У многим другим пак случајевима очигледно није. Са бројем страдалих у околним селима обухваћених истим наређењем и одмаздом, недвосмислено показује број од око 3000-3500 страдалих у сва три дана. Како сам рад наставио и у другим правцима, и обрадама других злочина, сада већ имам и доста интересантну потврду из обимног ратног, такође некоришћеног материјала и кривичних досијеа на основу којих су одређена лица стављана на листу ратних злочинаца Уједињених нација (UNWCC), где се види јасно у образложењима под којим тачкама се одређена лица кривично гоне и за која дела. У њима се налазе ови веома слични бројеви страдалих, јер су наведени као доказни материјал. Такви и слични детаљи ће ускоро, надам се бити и доступни, у новом раду који ће ускоро бити објављен у једном војно-научном часопису. 

У књизи је у једном делу, приказана и комплетна геофизичка методологија као смерница која мора бити присутна у сваком необрађеном сличном случају, и као понуђена додатна научна методологија која као контролни фактор са својим резултатима у етичком смислу, нуди нова контролна решења и стручне могућности.

НЕОПХОДНОСТ ФОРЕНЗИКЕ 

Обратили сте се и форензичарима. Зашто? 

Најдетаљнија и изузетно важна научна анализа у сарадњи са најеминетнијим форензичарима посебног профила, а која се тиче једне специфичне врсте обраде детаља ратног злочина, биће такође доступна надам се следеће године, у којој ће бити потврђени резултати пређашњих истраживања из још једне перспективе.  Тиме ће се преко још ширег оквира додатних научних методологија и упоређивањем резултата ставити тачка на изузетно недостојанствен однос према страдалима који су деценијама били жртве неумесних лицитирања у различитим смеровима, од стране различитих страна. Овакав приступ је показао, да може да садржи  кључне детаље у доношењу коначних закључака, јер је праћење кретања јединица које су починиле злочине од места мобилизације, ратних кретања и официрских дневника борби и стања на терену, кретања актера за време и после рата, показало да је и те како било преживелих учесника из поменутих јединица. Многе државе и заинтересоване стране су управо и трагале за злочинцима са поменутог списка УН-а. То се види и у случају злочина које су ове јединице поновиле у Грчкој, једни у месту Калаврита (Пелопонез) и бројним околним селима и манастирима (1бат/749ппук/717 пeш. дивизија), а други (1 бат.724/704 пеш. дивизија) у великом сукобу са италијанским војницима на Крфу и Кефалонији тј. над њима. Италијанске власти су трагале чак до раних 2000 – их за преживелим учесницима и изводиле их пред лице правде. Заиста велико питање зашто и у многим другим случајевима, као што је наш,  није постојала активна истрага и праћење. 

ТРАГОВИ ЧОВЕШТВА 

Пошли сте у потрагу за немачким починиоцима. Дошли сте и до извесних трагова човештва – дакле, до имена Немца који је настојао да спасе извесне таоце. Ко је он био? 

Саставни део мог рада је било и истраживање које је везано за врло напорну, исцрпљујућу претрагу за актерима одређеног профила. То је један посебан вид истраживања који укључује озбиљне сараднике и структуре које не допуштају могућност грешке. Ту и долазимо до лица које је вама интересантно, редова војника Макса Рокштроа, који је у оквиру крагујевачке трагедије, како се испоставило, спасио одређени број лица. Његов биографски идентитет нам је познат из више извора, а нарочито из дневника професора крагујевачке гимназије из које су одводили ђаке од 16 – 18 година на стрељање, који нажалост нису били и најмлађи, јер се показало да је било дечака и од 12 година (страдало је и око 40 – оро деце од 11. до 15. година), и једног спашеног лица коме је поклонио фотографију. Трагедија у Крагујевцу је иначе специфична по монструозном извођењу средњошколских дечака са часова, слично као и поменути необрађивани злочин у околини Лознице и села Драгинца, у коме само захваљујући локалним напорима и родбини побијених постоје подаци око 3000 стрељаних, међу којима чак око 300 деце до 10 година, као и неколико новорођенчади, старости од неколико дана. То је засигурно најмонструознији злочин из тог периода неразумљиво игнорисан, који ће надам се ускоро имати адекватно обрађене детаље, те помоћи да се тај злочин обележава на највећем и достојанственијем нивоу и да ће то резултирати формирању научно-меморијалне установе какву и заслужује.

За случајеве спашавања талаца иначе нема много података, као што је овај, јер их и није било у некој мери, а и да их је било размере злочина су толике, да су ти појединачни случајеви невидљиви у односу на милионска страдања широм држава. Видимо да такве спорадичне случајеве често филмска индустрија воли да комерцијализује. Ту свакако говоримо о храбрости појединца који у немогућим околностима чини малтене немогуће потезе. Суштина обраде једног таквог лица прво изискује доста времена и ресурса, сараднике од поверења и добар контакт са породицом тј. потомцима лица о коме се ради. Показало се да је то једна невероватно инетересантна животна прича која има прегршт занимљивих детаља.

ПОРТРЕТ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА

Рокштро је, кажете, био преводилац. Како се снашао у пакленом гротлу одмазде? 

Подаци говоре, што су и чланови породице потврдили,  да је војник Макс Рокштро заиста спасао одређени број талаца током стрељања 21.10. када је и највећи број њих стрељан и у групама одведен на преко 30 места у зони крагујевачких шумарица, и зони великог војног гробља из 1. св. рата. Стрељање је извршено у периоду од 7:00 до 14:00 часова. Претходног дана је стрељано 119 људи, међу којима су били сви крагујевачки јевреји, затвореници из локалног затвора и људи за које су Немци сматрали да су припадници комуниста или чланови њихових породица. Дан пре тога 19. 10. стрељани су таоци у селима Маршић, Мечковац и Грошница. У једном од њих, Грошници, свештеника кога су извели са службе и заједно са народом погубили, који је због празника Св. апостола Томе био масовно присутан са својим славским колачима. У том селу су мештани стрељани на 12 места. Сви остали таоци су стрељани сутрадан заједно са око 300 дечака средњешколског узраста.

Он је био војник који је у одређеним тренуцима преводио команде официра задуженог за стрељање. То је потврђено и на крају стрељања, када је поменути официр њему наредио да се обрати окупљеним таоцима који су из били издвојени из група за стрељање. Када су га видели да им се обраћа на српском језику преводећи наредбу са претњама, међусобно су почели да се гуркају и чуде да је то управо онај војник који их је на само њему знане начине, издвајао из група током одвођења из барака у којима су држани на место егзекуције. Немогуће је знати тачан број, јер га он није открио ни својој породици. Зна се идентитет за десетак талаца које је професор књижевности Максимовић, успео да запамти јер је стајао поред њих и чуо их како тихо коментаришу, али не и за остале. Тај број не може бити већи од неколико десетина, јер би сигурно био примећен, али и ово је чудесно како је измакло оку подофицира који су пратили спровођење. 

Група талаца која је остављена, њих око 350, је сада комплетно позната после више од 70 година, јер сам за већину објавио и идентитет са њиховим тадашњим адресама. Највећи део њих је учествовао у сахрањивању стрељаних у наредним данима, раздвојени у две групе са два лица која су руководила сахрањивањем. Логично они су били најбољи сведоци, јер су многи од њих знали број тела који су сахранили, а нарочито два лица која су њима руководила. После стрељања једини контакт са њим који је познат, био је неких месец дана после стрељања, када је једно спашено лице пронашло војника Рокштроа и захвалило му се. Том приликом му је Рокштро поклонио своју фотографију, коју је породица крила до 90-их година.

Пре рата је био наставник и поштовалац словенске културе и језика, и поред српског познавао је још словенских језика. Није лако повезати један животни пут таквог лица, лоцирање пре рата, за време рата, после рата и крај живота и повезати све потребне детаље, али су резултати на крају добри. После рата он се враћа у свој родни град Дрезден, оснива породицу, и ради у познатој фабрици фото апарата и камера „Егзакта“. Види се да је био личност са карактером који је могао да изађе на крај са различитим садржајима и изазовима. Оптика је била веома озбиљна и превише сензитивна категорија у тадашњим обавештајним пословима, те он као најуспешнији директор од постојања фабрике и производње објектива, фотоапарата и камера, улази у проблем са тадашњим источнонемачким властима, и крајем 1953. успева да побегне у Западни Берлин. Ради разне послове, у једном тренутку се враћа просветном раду, а свој животни пут завршава у једном малом месту на Шварцвалду 2001. године. У једном чланку о њему се наводи и да је невелику животну уштеђевину оставио својој цркви. У детаљима које је породица посведочила, нема превише података, јер је очигледно да нису имали миран породични живот због описаних околности, и сама раздвојеност је вероватно допринела његовој одлуци да породицу што мање оптерећује детаљима који би их евентуално довели у опасност. Уопште истраживање у овом правцу методолошки потврђује и говори да су актери могли доста да открију у сведочењима поводом разних случајева. Један број немачких војних историчара, који би иначе требало да доминирају у деловима истраживања јединица, је 70-их и 80-их у оквиру пак својих области, успевао да интервјуише неке припаднике њима потребних јединица и мислим да је то била добра истраживачка пракса. 

НОВОМУЧЕНИЦИ КРАГУЈЕВАЧКИ 

Српска Црква је канонизовала Новомученике крагујевачке. О чему је реч и какав је смисао тог чина? 

После рата, 1953. је у зони Шумарица у којој је извршено стрељање формиран велики меморијални парк, 70-их и музеј „21.октобар“, а 2002 је чином дародаваца подигнут и православни храм посвећен Св. Крагујевачким новомученицима, који је, што се мене тиче, одувек требало ту да постоји, јер највећи део становника, нешто преко 90 процената који је страдао и јесу Срби православни хришћани, али је послератна комунистичка идеологија апсолутно забрањивала сваки вид хришћанског обележја. Уклоњено је стотине крстова са тих гробница које су породице стрељаних поставиле на местима страдања. Изузетно је важно што се у недавном тренутку одступило од идеолошке обојености што се тиче самог ратног злочина, а коју је начелно на невероватан начин, успео у годинама изградње једино да заобиђе само чувени архитекта И. Антић, тако што је у изузетном идејном решењу зграде музеја успео да у основу објекта утка предиван крст.

Било какве ауторитарне политичке идеологије, стварају атмосферу која сваком ратном злочину може да смета, а што је посао суда и струка које он ангажује у смислу вештачења тј. форензике, или пак научно-истраживачког поља истих струка са истом визуром, јер је страдање невиног цивилног становништва моменат који не дозвољава упливе недостојанственог односа. Нажалост, у послератној Југославији све је било подређено новом идентитету, и често се на једној страни инсистирало на одређеним пројектованим садржајима у случају злочина мањег обима, док су примера ради, масовна страдања српског цивилног становништва која су се мерила у стотинама хиљада, заборављана и игнорисана. Што се тиче извођења радова на храму и саме фреске, мени није познато ко су били извођачи радова и конкретно овог мозаика, и какве су информације имали, ове о којима вам ја причам сигурно не, а нарочито да је био жив до пре 19. година. Било је познато његово име које је поменути сведок забележио и то је све. Вероватно је онај ко је руководио црквеним радовима са надлежним епископом а на основу информација која је била општег карактера, да је постојао неки немачки војник који је спасио неколицину људи, донео одлуку да заједно са стрељанима у форми новомученика стави и фигуру немачког војника која симболизује његов чин. 

НАШЕ СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВРШЕНО 

Ви сматрате да многи Новомученици српски заслужују заветно сећање Цркве и народа, и да нам предстоји и старање у том правцу. 

Нажалост, новомученика није мало и Крагујевачки новомученици нису једини који су на такав начин страдали, и много је места где су требали да буду подигнути православни храмови и научно-меморијални центри. Ако узмемо у обзир да за период новомученика можемо узети период великих страдања православних хришћана заједно са Св. Царским страстотрпцима, дакле почетак прошлог века, мислим да би сваки православни народ морао да има посебан храм за своје све новомученике почевши од тог периода, преко првог светског рата, другог светског рата и послератног периода. У сваком од тих периода, сви православно хришћански народи, засигурно имају велике бројеве страдалих који су их задужили својим мучеништвом. И Руси, и Срби, и Грузини, и Грци, и Румуни, и остали православни у оквиру својих патријаршија, до данас. Проблем достојанственог односа према страдалима није довољно присутан у начелном смислу. Управо је духовни и културни код, са различитим амплитудама, извојевао суштинске домете у односу према добру и злу, у свим овим народима. Рат са својим последицама је ужасна ствар, у сваком смислу и са деценијским рефлексијама. Данашње околности то веома јасно показују, и волео бих када би сви догађаји из прошлог века у војном смислу са свим својим одличним потезима и свим катастрофалним пропустима, после слојевите анализе, били смерница нашим народима и културама, шта их суштински спаја и шта их суштински раздваја. Које грешке су недопустиве, а који правци у смеру очувања људског бића, његовог духовног и културног кода су за неговање и грчевито чување, без могућности злоупотребе.

СМИСАО СТРАДАЊА ИЗ УГЛА АНТРОПОЛОГА 

Често се поставља питање теодицеје – зашто смо ми, Срби, толико страдали? Зашто нас је, кажу, Бог толико казнио? 

Ово питање је доста сложено, и мишљења сам да би на њега могао комплетно да одговори само неко ко је озбиљан духовни ауторитет, а ја ћу се због вашег указаног поверења само потрудити. При томе мислим на подвижничке старце или опитне богослове којима је такође било тешко да се носе са оваквом темом јер је су у питању биле најдубље тајне васељене. Овде излазимо из деловања мог антрополошког стручног и професионалног рада, и улазимо на терен који је општег религиозног карактера, и ја на њега могу да одговорим само из личне перспективе православног хришћанина и делом антропологије религије.

  Када погледамо бурну историју Старог Завета видимо и сами да постоје озбиљни предуслови за настанак озбиљних последица како на личном путу, тако и на путу великих народа. Правци који не смеју да се користе у тумачењу таквих питања, а за то је потребно велико и озбиљно искуство, је олако и пројектовано посматрање таквих тектонских догађаја као што су ратови. Оно што ја могу да кажем, је да је веома тешко бавити се страдањем, нарочито деце и уопште човека, невиних у сваком смислу. Код многих, неретко и људи из различитих струка који се дубље или плиће том темом баве, а и уопште јавности чији став је важан јер обликује стварност, је приметна једна озбиљна замка. Посматрања војних актера и „суд“ о њима неретко постаје битнији код апсолутно свих посматрача. Следбеници разних идеологија често жустро тумаче догађаје који су често испуњени нетачним детаљима, и заборављају оне којима је било најстрашније и најтеже, тј. онима који су страдали. Сваки војни чинилац у сваком ратном сукобу је у тотално другачијој позицији од цивила свих узраста самим тим што има оружије, и не може никада бити у позицији немоћи као било ко ван војних формација. Пречесто су жртве магловите, али истрајност потомака у пристојном и достојанственом односу према њима је и неретко једини сигуран пут незаборава. У том смислу, страдања великог обима се не могу разликовати од аналогије општег страдања у библијскоисторијском и јевањђељском оквиру. Моје најдубље уверење је да су страдања оваквог типа била везана за оне који су били најбољи међу људима и да је немогуће другачије посматрати толике смрти невиних људи. Уосталом као што можемо видети и на примеру светитеља који својим стањем душе превазилазе обично људско биће и суштинском љубављу и смирењем више припадају близини Божијој, него свакодневном животу. 

Насупрот патолошким медицинским експериментима и научним и квазинаучним личним подршкама као претходници тих дубоких душевних девијација које су у комбинацији са напредном војном машинеријом за резултат имале десетине милиона мртвих, и показале манифестацију зла. Не сме се занемарити суштинска злоупотреба и природних и друштвених наука у ратним околностима, које имају своје корене још у логорима из Првог св.рата. Дакле, очигледно је да тада један део људског биће покаже најмарачније своје потенцијале а руковођено „напретком“ у научном, билошком или војном смислу услед злоупотребе, док друго себе или легитимно брани или мученички страда попут мученика описаних у Житијима светих и којих има очигледно и до дан данас. То би значило да је у ствари присуство љубави код оних који су страдали било неупоредиво веће од одсуства љубави код оних који су били егзекутори, и излазило је из оквира обичног људског бића. Они су својом непознатом и неоткривеном другоме-љубављу купили небеса, док су ови други својом празнином купили преисподњу. Надам се да сам одговорио на ово презахтевно питање.

МУЧЕНИШТВО НАШЕГ СВЕШТЕНСТВА 

Какво је било страдање српске елите у Другом светском рату, а нарочито нашега свештенства? 

О томе постоји сада већ обимна литература, мада не и довољна. Број аутора који се њоме бави није велики, али се бави исцрпно, и углавном су историчари. Постоји велики број сведочења о зверским мучењима људи током рата у оквиру кога се види да је свештенство од епископа, преко јереја и монаха и монахиња страдало са својим народом из свих слојева друштва. Само у крагујевачкој трагедији је страдало осам свештеника. Рат је носећи милионске жртве на целокупном подручју оставио последице незалечене до данашњих дана, и тешко је не сагледавати каснија дешавања ван ових оквира. У тако великом сукобу страдали су сви. Идеолошка компонента рата, која је код нас имала ужасне последице где је поред борбе са окупатором упоредо вођен и грађански рат, је такође допринела каиновском духу, где су, у једном тренутку пакленог вихора рата поубијани сви свештеници и монаси Црногорско приморске митрополије, којима су пресудили припадници истог народа задојени комунистичком идеологијом. Многи су страдали и по завршетку рата кроз праксу преких судова, и кроз масовна стрељања по завршетку рата, а касније и на дуготрајним робијама. То је претешко наслеђе за данашње генерације које очигледно не могу да се са тим изборе и то само доказује савременим државама да у случају ратног сукоба, може постојати само легална армија која је под управом међународно признате владе и војне команде, тј. формације које правно покривају матичну територију и обезбеђују границу. Такође одличан пример је оно што ваш државни врх практикује, где се види јасни нагласак на војним победама и достигнућима из прошлости, и најбоље се огледа у моменту када министар одбране РФ почиње војну параду са кључним застанком испод скорооткривене Господње иконе, скине шапку, прекрсти се и крене у смотру, као и Светогеоргијевска лента која у себи носи симболику изузетних и највиших ратних заслуга и достигнућа и која се додељивала од установљења у 18. веку до данас. Сукоби унутар једног народа каиновског карактера су недопустиви у будућности, и опстанак једног народа подразумева духовну, физичку и психолошку стабилност.

РУСИ СТРАДАЛИ У КРАГУЈЕВЦУ 

У вашој књизи „Лепеза смрти-вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941.“, пишете, да је међу стрељанима било и Руса. Ко су они и како су се затекли на стратишту? 

У крагујевачкој одмазди су страдали становници и Крагујевца и околних места. Од Горњег Милановца према коме су немачки батаљони спроводили акцију и уз пут имали губитке, су доведени и први ухапшени, околних села и саме територије града. Националности које су заступљене у смислу жртава, осим српске која је у висини од око 90%, остале се крећу у оквирима од око 10% од укупно страдалих, међу којима највише Рома и Јевреја. Било је по неколико Чеха, Македонаца, муслимана и Хрвата, као и 7 Руса међу којима и професорка Лидија Керопчански, рођена у Москви, а највише Словенаца. Руса је у Крагујевцу од 1920. било на стотине и као и у другим деловима тадашње Краљевине југославије, и били су са својим не малим болом у души, примљени на најтоплији начин од мештана. У једном тренутку их је било око 600 стотина збринутих у једном хотелу у Крагујевцу. Зна се да су они и настављали своје тешке животе у изгнанству и даље ка западним земљама, али један део је и остао. Отуд и страдање у одмазди. Није ми познато превише детаља, али знам да је било чак три козака генерала као и свих нивоа официра и подофицира, Сокола, глумаца, наставног и просветног кадра.

  Картотека жртава, која је формирана углавном по списковима и из године страдања и каснијим радом Државне комисије која се бавила злочинима, садржи један већи део биографских података жртава. Сами судски документи наглашавају да је утврђивање идентитета за један одређен број лица у процесу ексхумације, био могућ, и утврдили су за 2624, а за један број од неколико стотина, је био немогућ, што је и размљиво, јер су и врсте повреда на телима биле огромне због ужасне комбинације калибра муниције 7.92×57mm Mauser и близине од 10м између талаца и митраљеза МГ34. Меморијална установа има биографске податке на основу рада поменуте државне комисије из 1945 за 2324 + 415 (села). У периоду од оснивања музеја утврђено је 57 нових лица и 40 преживелих. Очигледно је да за један број нема података и да је требало на томе радити благовремено, нарочито што се сада видело да је био познат и огроман број преживелих талаца од којих је један део био предмет судске истраге, као и руководиоци сахрањивања, те су као сведоци могли помоћи. Потребно је да се на установљењу биографског идентитета ради надаље, и то само искусни историчари који се само оваквим темама баве, можда они који су учествовали као вештаци на суду и познат им је тај оквир. Евентуално војни историчари, јер је то захтеван посао и за основну струку која се тиме бави, тј. полицијским и истражним органима у случају актуелног догађаја, а нарочито је то сложено после толиког протока времена. Посебно зато што се показало и да спискови за које се сматрало да су изворни, су веома спорни и та проблематика је описана у мом раду. Разлог томе су многе заинтересоване стране, у овом случају прва је била немачка окупациона која је и наређивала већ у пролеће 1942. да се разлози смрти мењају у већ записаним црквеним књигама и наводе другачије разлози смрти. То су свакао увек сензитивни проблеми. Проверени и аутентични извори су велика помоћ када се јасније утврди број страдалих лица, па може да се приступи истраживање у том правцу, што сам такође приказао, на исто тако непознатим скривеним списковима у оквиру заборављених црквених регистара и нејасноћама и недоумицама везаним за њих. 

Полазна тачка мог рада и постављења различитих методологија, од физичке антропологије, анализе некоришћених судских и војних докумената, поновног прегледа познатих, праћења јединица и лица, ратне документације, анализа борби у реалном времену, анализе сведочења, које у коначном компаративном резултату дају приближне вредности су и модел, за што ширу компаративну методологију са што прецизнијим вредностима. Поменути даљи радови који ће бити објављени ће само употпунити утврђене досадашње резултате из претходног рада, и тиме показати и затворити оквир у решавању тако сложене проблематике. ОСЛОБОЂЕЊЕ КРАГУЈЕВЦА: РУСКИ УДЕО 

А шта је са Русима који су гинули за ослобађање Крагујевца 1944. године? 

Опште место је да су совјетске јединице су учествовале у завршним операцијама и интересантно је да је линија фронта била у непосредној близини данашњег меморијалног парка „Крагујевачки октобар“, самим тим и погинули војници су сахрањивани у непосредној близини. Поред једне гробнице стрељаних место налази се и гробница у којој су били сахрањени ти војници. Постоји детаљ који каже да су они пренешени у већу гробницу у граду Јагодини, али постоји и детаљ који је везан за некадашњег власника те парцеле на којој се те гробнице налазе, и који је указао да је био присутан том чину откопавања и да је и одређен број лица ипак остао на том месту, због чега је и оставио нетакнутом. Мислим да би било добро то проверити и у случају да се покаже тврдња тачном,  поново обележити место сахрањивања на пристојан и достојанствен начин. Уопште је цело то подручје место починка хиљада људи, српских војника још из балканских ратова, затим из првог светског рата, другог светског рата. Заиста чудесно подручје и поднебље које тражи посебан однос потомака према њему. Суштински је важно да се овакви догађаји о којима причамо, доведу до својих финалних момената и истраже до краја, јер својом темељношћу формирају стварност и однос према њој.

Разговорао: Владимир Димитријевић

Извор: https://iskra.co/srbija/antropolog-viktor-bejatovic-o-kragujevackom-krvavom-oktobru-zlocin-prosvecene-evrope-maskirane-u-naciste/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!