Антонић: Вавилонски Запад неће престати да удара и на Русе и на Србе – ево зашто нас неће савладати
ШТА СТВАРНО ЗНАЧЕ НАРИШКИНОВЕ РЕЧИ ДА РУСИ И СРБИ БРАНЕ ЕВРОПУ ОД `ВРЛОГ НОВОГ СВЕТА`
Аутор: Слободан АНТОНИЋ
ПРЕ десетак дана у Београду је боравио директор Спољне обавештајне службе Руске Федерације, Сергеј Наришкин.
Служба внашней разведки наследница је Прве главне управе КГБ и централна је обавештајна служба РФ. Одговара непосредно Председнику Русије, који јој поставља директора.
А шта је овај главни обавештајац поручио Србима?
„Догађаји из Другог светског рата представљају важан подсетник за Русију и Србију. На овој крвавој страници светске историје исписана је суштина историјске мисије Русије и њених сродних словенских држава – да свим снагама сачувамо Европу од коначног одвајања од хришћанске традиције и покушаја стварања Врлог новог света на Земљи”.
Наришкин, дакле, не само да борбу Руса и Срба у Другом светском рату види као одбрану традиционалних хришћанских друштава од вавилонског расног инжењеринга. Он ту борбу представљала и као суштинску за разумевање данашњег света.
Наришкин (р. 1954) није било ко. Уз врхунске обавештајне школе, има и докторат из економије (заправо, по нашим мерилима, два доктората: „болоњски” и „хумболтовски”). По основном образовању је инжењер.
С Путином се зна четрдесет година. И такав нам, дакле, актер не говори о економским интеграцијама или о војним савезима. Он нам говори о – одбрани хришћанства. Како је то могуће?
Хајде, најпре, да размотримо какав то вавилонски пројекат помиње Наришкин.
„Није важно да ли се он ствара на култу расне искључивости, цивилизацијске или технолошке супериорности, масовне потрошње или, на пример, тоталитарне доминације сајбер технологије”, каже он.
Врли нови свет, за Наришкина, управо је парадигма тог тамног социо-биолошког инжењеринга.
Како тачно изгледа друштво у Врлом новом свету?
Ваља да се подсетимо, како бисмо разумели Наришкинову поруку.
Књига је написана још 1932. године и заправо је генијална антиципација идеала данашњег света атлантистичког капитализма. Описује друштво из 2540. године – свет високе технологије, генетског инжењеринга, брзог саобраћаја и до краја развијених медија (7д; преноси се не само оно што се може видети и чути, већ све што се осећа – од глади, до оргазма). Све државе су нестале (овде, стр. 28), постоји само „Светска држава” (The World State; 42) и један језик – енглески (20; 79).
Религија је изгубила сваку духовну димензију и свела се на сексуално-наркотичне обреде (31 и даље). Влада култура вечите садашњости и, заправо, одвратности према историји („Историја – то је смути па проспи”; 28; „History is more or less bunk”).
Обезбеђен је идеал вечите младости: људи изгледају једнако с тридесет и с педесет и пет (6). Мушкарци и жене нису оптерећени супругом и децом – не постоје породице.
Деца се производе вештачким путем, серијски, у лабораторијским творницама, поступком који ми данас знамо под именима „клонирање” и „генетски инжењеринг”.
Мушкарци и жене су „слободни од деце” – слободни за бескрајни низ сексуалних односа са стално новим партнерима. Нове и нове сексуалне везе, у том свету сталне, продужене младости, постале су чак и једна врста доброг понашања. Рецимо, главна јунакиња, Лењина (јунаци често носе имена као што су: Маркс, Енгелс, Бакуњин, Троцки, Дарвин, Дизел…) признаје да је у вези која траје „већ четири месеца” с извесним Хенријем.
„Лепо богами”, каже јој на то Фани (Fanny Crowne), најбоља другарица. „И све то време ниси имала никог другог. Је ли тако? (…) Стварно мислим да треба да пазиш шта радиш. Врло је непристојно, пре свега, тако дуго бити само с једним (…) Као да то боли, као да је ружно имати још једног-двојицу поред Хенрија. Све у свему, морала би да се да се пустиш у већи промет” (32-3; 34).
Чак су и деца, од најранијег узраста, усмеравана на „еротске игре и што више сексуалних веза” (26-7).
Непрестани секс са што више партнера, наиме, узима се као најбоља предохрана против свих дубљих емоција, а пре свега против – љубави.
„`Једанпут сам морао да чекам готово четири недеље док девојка, коју сам желео да имам, није пристала.` `И последица је била та да сте доживели јаку емоцију?„Страшну!„Страшну; сигурно`, рече Управљач. `Ваши преци су били до те мере глупи и кратковиди да нису хтели да имају никаква посла с првим реформаторима кад су се појавили и понудили им да их ослободе тих одвратних емоција” (36-7).
Заправо, приликом сексуалних односа никаква љубав није пожељна. „Немојте мислити да сам с том девојком имао неке непристојне односе”, каже један од јунака. „Није ту било ничег на емотивној основи, ништа дуготрајно. Све је било потпуно здраво и нормално” – то јест, све се свело на секс (75).
Промискуитет је, тако, постао ствар друштвене обавезе, знак лепог понашања.
„`Лењина Краун?` (Lenina Crowne), понови Хенри Фостер (Henry Foster) питање помоћника директора Одсека за предодређивање (Assistant Director of Predestination), повлачећи патент-затварач на панталонама. `А, то је изврсна девојка. Дивна, врло пнеуматична (pneumatic; израз се у роману употребљава похвално, у значењу „лак”, „приступачан”, „удобан”). Чудим се да је још ниси имао.` `Не знам како ми се то десило`, рече помоћник. `Али хоћу, свакако. Првом приликом.`” (35-6).
Да би се предупредиле нежељене трудноће, у том свету, друштвена конвенција намеће јавно ношење и коришћење „средстава за контрацепцију” (40).
Хаксли је, тако, предвидео бејби-пилуле 30 година пре него што су измишљене. А за случај да контрацепција закаже, ту су луксузни „Центри за прекид трудноће”. Један од њих, у Челсију, описује се као „дивна кула од розе стакла”, „осветљена рефлекторима уторком и петком” (91) – као једна врста јавног позива да се дође и обави чишћење.
Уз културу сексуалног промискуитета, у овом свету влада и култура хемијских стимуланса, тачније – култ дроге. Не само да дрога није забрањена, већ је и друштвено пожељна. Наиме, приповеда Хаксли, у лабораторијама је, 2086. године, произведена сома – „савршена дрога”, „еуфорична, наркотична, благо халуциногена” (43). Она је чак постала саставни део плате нижих класа: „Издаје им се после рада. Четири таблете од по пола грама. Суботом шест” (126).
Сви уживају у овој дроги, која им омогућава претварање времена ван посла у масовну сексуалну оргију. Заправо, конвенције сада налажу да људи, уместо на некадашња богослужења, иду на званичне сексуалне оргије: на тзв. службе узајамности (solidarity services). А главна химна на тим мисама гласи: „Форда славимо, оргије правимо, пуно соме, пуно секса, паримо се без комплекса!” (65).
Трећа састојница тог света је култ забаве. У овом свету „бити слободан” истозначница је са „лепо се проводити” (70). Средства за масовну забаву толико су развијена да у „тактилоскопима” публика не само да види и чује, већ и телесно осећа све што се у причи дешава. Јунак је гладан, а онда се добро наједе – и публика ужива у врхунској храни. Јунак жарко жели неку жену, а онда му она, најзад, причињава сваковрсно сексуално задовољство – и публика се у томе наслађује, барабар с јунаком.
Тако обичан човек може несметано да утоне у свет забаве и заборава, доживљавајући све нове и нове чулне надражаје (128-130). Уз то, Хаксли је још 1932. године предвидео ТВ у свакој соби у стану (118; 153), као и будаласту, али обавезно сексуално-изазовну музику, која се непрекидно чује, куд год да се крене (“Дражи док не кажем: Важи!/ Воли док ме не заболи,/ док не паднем сва у кому/, љуби, мази у екстази:/ Љубав прија, и ти и ја,/ волимо је као сому”; 128).
Све у свему, то је један до краја модернизован, материјалистички, хедонистички свет, без икаквих састојница традиционалности.
Врли нови свет је, заправо, чиста модерна. Он је до краја очишћен не само од породице – те су „мама” и „тата” непристојне речи – већ и од уметности, књижевности, религије, философије, историје… Јер, све је то – у поређењу с тактилоскопима – досадно, неразумљиво, застарело…
У таквој високотехнолошкој и хиперхедонистичкој „цивилизацији” нико се заправо и не буни. Један од Управљача каже: „Народ је срећан; не висе им о врату ни мајке ни очеви; немају ни жена ни деце, ни сталног љубавника, дакле никог према коме би гајили јаке емоције; тако су обрађени да практично и не могу да се понашају онако како не треба да се понашају. А ако нешто зашкрипи, ту је увек сома” (169).
Лоша страна овог света је, ето, тек нешто ранија смрт. Генетски инжењеринг и развијена медицина обезбеђује живот у сталној младости и практично без болести. Ипак, крај је брз и неумитан. „До шездесете године неоштећена младост; онда крц! и готово” (85). Међутим, и у таквим приликама нико се не буни, јер им медији непрекидно понављају општа животна правила као што су: „Уз грам соме све се реши, садашње се време смеши” (80); „Боље грам, него срам” (мисли се на дрогу; 43); „Грам у прави час – то је прави спас” (69); „Забаву од данас не остављај за сутра” (72), итд.
Нема алтернативе, о њој нико и не размишља. Јер, сви или раде, или се забављају – ко ће још да се „смара” читањем књига или тражењем вишег смисла у животу. И управо та безалтернартивност чини поредак суштински тоталитарним.
Треба обратити пажњу да наш данашњи свет заправо не тежи Орвеловој, већ Хакслијевој дистопији.
Док је Орвелова 1984. негативна утопија комунизма, Врли нови свет је негативна будућност нашег данашњег, атлантистичког капитализма. Док су Орвелова Океанија или Истазија класична индустријска друштва 20. века, дотле је Хакслијева Светска држава 26. века заправо развијено био-технолошко друштво.
Код Орвела, наиме, тоталитарна држава влада својим поданицима уз помоћ терора – насиља, страха, тоталног надзора, потчињавања, рата и мржње. Тога нема код Хакслија. Код њега се маса контролише генетиком, васпитањем, медијима и хемијским стимулансима, а темељ контроле су манипулација сексом и потрошњом, које почивају на конформизму и индивидуалистичком егоизму обичних људи.
Док код Орвела поредак почива на казнама и болу који се наноси непослушнима, код Хакслија се он темељи на наградама и чулним ужицима, које добијају сви који су лојални систему.
Орвеловим светом владају господари бола, Хакслијевим господари телесних наслада.
И док су код Орвела људи непрестано надзирани, код Хакслија су наизглед слободни да се препуштају својим жељама (а тек оне су, заправо, предодређене). Тако, док су код Орвела књиге забрањене, код Хакслија људи заправо и не желе да читају – јер им много већа уживања пружају тактилоскопи или секс са све новим и новим партнерима. Док је, дакле, код Орвела истина забрањена, контролисана и скривена, код Хакслија за њу никог озбиљно није брига – јер су сви посвећени забави и телесним ужицима.
Хакслијева иронична визија сутрашњице данас се у многоме остварује у свету који је хедонистички, материјалистички, опијатски[1] и трансхумани.
Атлантистичка елита нам, дакле, данас не говори ништа друго до то да треба само да се препустимо задовољствима; да обезбедимо ужитке за наша нова, младолика тела; или, како што лакше да имамо секс с туђим, исто тако новим и младоликим телом; о ослобађању од досадног, традиционалистичког морала, о неспутаности импулса („буди свој и следи своје инстикте”), о уживању у вечној садашњости и презиру према свему што нам не пружа задовољство сад и одмах; коначно, ту је и прича о трансхуманизму, као начину да се „успори или елиминише старење“, те „развије техника побољшања човека … и нових концепата људи“.
Али, ако атлантистички идеални свет почива на биологији, манипулацији примарним потребама (егоцентризму) и на трансхуманом инжењерингу – одакле, онда, баш Руси, па и ми Срби (као „балкански Руси”) да будемо заветници хришћанства? Поготово је необично, рећи ћете, приказивати атеистички СССР (1941) као Христову тврђаву?
За објашњење оваквог мишљења добар ауторитет је немачки мислилац Валтер Шубарт (1897-1942). Као Немац стекао је класично западно образовање, али је као руски зет[2] с интересовањем ушао и у дубину руске културе. Његово дело Европа и душа Истока (1938) управо сведочи о суштинским разликама које постоје између западног молох-материјализма и источног природног хришћанства. „Руси су били хришћани и пре но што су прешли у хришћанство”, пише Шубарт (овде, стр. 169). „Због тога се хришћанство у Русији није проширило мачем, већ само од себе, лако и брзо, тако што је (слободно) изабрано” (169).
С друге пак стране, тврди Шубарт, „Немачка је најнехришћанскији део Европе” (185). „Немац је нехришћанин у најдубљој скровитости свог срца, он обједињује све нехришћанске црте и он то зна” – зато што је до краја материјалиста и егоиста (231). „А бити нехришћанин није преступ већ је, нажалост, (есхатолошка) несрећа” (исто). Такође, и „Француз је по природи атеист. Између `рација` и Бога он ће увек изабрати првенствено оно што је `рационално`. Француском, наиме, владају отворени атеисти од 1905, што се види и по томе је у свим државним школама укинута веронаука” (246). Уопште, и Француз је једнако прорачунат, егоистичан и ситничав као и Немац (мада је у друштву пријатеља нешто штедрији). Француз је спреман и да се потуче за идеју; али, да се одрекне новца – тешко. Француз ужива у ватрометној реторици – пошто се његово образовање првенствено и састоји у овладавању језиком, а не знањем (248). Али, Француз мисли да служи човечанству првенствено тако што свету показује како треба живети, тачније – како ваља уживати; и све што је изван његовог хоризонта уживања за Француза је, заправо, нерационално и некултурно (251).
Коначно, „енглеска национална мисија је светско господство и у основи јој леже разбојничке намере” (243). Енглез је, у суштини, гусар у рукавицама од јеленске коже, који, премда фино и са стилом, ипак систематски и немилосрдно пљачка кога год да се докопа[3]. „А Американац је Енглез без идеала џентлментства” – дакле, тек гусар без јеленских рукавица (244).
И док је основна идеја великих западних народа искористи ближњег[4], „руска национална идеја је да спасење човечанства првенствено долази од Руса” (194). Темељна руска идеја, наиме, по Шубарту – а која је непорециво хришћанска – јесте да се Русија мора нарочито жртвовати, односно, да Руси морају штошта додатног учинити, како би се човечанство спасило[5].
Комунизам се у Русији, тврди Шубарт, не би одржао ни пар месеци да се није сасвим ослонио управо на ову дубоку руску идеју. Трећа Интернационала или Трећи Рим – за Русе је на неки начин свеједно. Они своју судбину виде као стопљену са судбином целог човечанства (194-5). „Чадајев је назвао Русе јединим Божијим народом новога доба, оштро их противставивши осталим европским народима који су се одрекли Бога” (197). То се види и по крајњој руској геостратешкој идеји – ослобођењу Цариграда.
Руси, наиме, објашњава Шубарт (200), не желе да ослободе Цариград само због мореуза и слободног морског пролаза. Ако би једино то хтели, Руси би били као и Енглези. Не, Руси заправо желе Цариград јер сањају да врате крст на куполу Аја Софије (исто). То је типичан трансцедентни и есхатолошки „руски месијанизам” (203). Јер, објашњава Шубарт, „Русима влада апокалиптичка машта” (204).
Због тога је руска идеја, верује Шубарт, данас најдубља и најшира национална идеја међу свим народима. Тај јединствени народ на себе је узео – пошто је тако једноставно промишљу одређено – да међу другим народима буде оно што је Христос био међу људима: он се примио да страда за све, не да влада свима. Смисао руског есхатолошког позивања је, наиме, задржавање коначног и општег зла. Јер, као што стоји у Јеванђељу, „и сад знате шта га (Антихриста) задржава да се не јави до у своје време. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава” (2. Сол. 6-7).
А задржава, испоставља се, народ који је био суштински хришћански и пре хришћанства. И то не зато што је тај народ расно или религијски посебан, већ зато што тај народ оваплоћује идеју целокупног човечанства. Шубарт ту подсећа на мисао Достојевског да је „идеална личност на (постхришћанском) Западу натчовек, а на (хришћанском) Истоку свечовек” (141). „Ми не желимо да будемо Руси”, рећи ће сам Достојевски, „него свељуди”: „национална руска идеја је свечовечност“. „Шта је снага руске народности ако не стремљење ка свом коначном циљу, ка свесветском (всемирном) и свечовечанском (всечеловеческом)?” – пита се Достојевски (овдe, стр. 296).
За Достојевског, наиме, „руска душа и геније руског народа су, можда, најпогоднији (наиболее способны) да прихвате идеју свечовечанског уједињења (всечеловеческого единения), братске љубави и трезвеног погледа који опрашта непријатељство, види и поштује разлике, разрешава противречности” (279). Насупрот појединих западних народа који су склони да „мрзе друге јер не личе на њих”, „желе да живе одвојено од других националности како би се све приграбило за себе”, а „друге националности сматрају за лимун који може да се цеди до миле воље” (280), стоји „неодољиви инстинкт (влекущий инстинкт) руског народа за свесветско разумевање и уједињење човечанства” (ко всемирной отзывчивости и к всеединению человечества)” (283).
Достојевски ово аргументује, између осталог, и тврдњом да су Руси прихватили реформе Петра Великог не зато да би преузели западну моћ, већ како би сами постали оно најбоље што човечанство има, е да би, онда, што успешније служили људском роду (исто, 297 и даље). „Јер ми смо се тада устремили ка поновном уједињењу (к самому жизненному воссоединению – „ка најживотнијем сједињавању”), ка свечовечанском уједињењу (к единению всечеловеческому)! Ми смо без непријатељства – које се могло очекивати, пријатељски и с нескривеном љубављу прихватили гениј других народа, свих скупа, не правећи племенске разлике, (…) ми смо изразили спремност и наклоноист ка свеопштем човечанском поновном уједињењу (ко всеобщему общечеловеческому воссоединению; 297).
„Да, мисија Руса (назначение русского человека)”, наставља Достојевски, „неоспорно је свеевропска и свесветска (всеевропейское и всемирное). Постати Рус, прави Рус, можда и не значи ништа друго до постати брат свих људи, свечовек (всечеловеком), ако хоћете (подвукао Достојевски). (…) Наша судбина је управо свесветскост, која неће бити постигнута мачем, него снагом братства и наше братске тежње за поновним уједињењем људи” (297).
„Бити прави Рус”, објашњава надаље Достојевски, „заправо значи: настојати помирити европске противречности за сва времена, пружити уточиште европској тузи у нашој руској души, свечовечанској и свеуједињујућој (всечеловечной и воссоединяющей), примити у њу с братском љубављу сву нашу браћу, а на крају крајева можда и изговорити последњу реч велике, опште хармоније, коначне, братске слоге свих племена Христовог јеванђељског закона!” (297-298).
Достојевски разјашњава да он не говори „о економској слави, о слави мача или науке”, већ „искључиво о братству људи, и о томе да је од свих других руско срце, можда, најпогодније за свесветско, свечовечанско братско уједињење; трагове тога налазим у нашој историји, у нашим даровитим људима, у Пушкиновом уметничком генију… Није важно што нам је земља сиромашна, њу је `поробљену сузом својом благосиљао Христ`” (Пусть наша земля нищая, но эту нищую землю “в рабском виде исходил благословляя“ Христос; 298).
На исту разлику између (пост)хришћанског Запада и хришћанског Истока – позивајући се, наравно, на Достојевског – упућује и наш Владимир Станојевић (писао сам о њему овде), у књизи О Русији и Русима (1912). „Несрећа западног човека сва је у томе што он нема братског начела, већ напротив, има начело појединачно, лично” (191). То се види из тога што „европски социјалиста, проповедајући једнакост, увек саблажњава позивањем на корист, говори колико ће то братство донети користи, ко ће колико добити” (исто).
Насупрoт томе стоји руска хришћанска душа у којој „личност, пре свега, треба све своје ја, целог себе, да жртвује друштву”, али таквом које тежи вишим (социјалним или хришћанским) циљевима; и што су те есхатолошке сврхе важније, пожртвовање има да буде тим више „без тражења икаквих права, безусловно” (191).
„Руски народ сам хоће да буде Хришћанин (универзални следбеник Христа – С. А.), да се бори за `понижене и увређене`, за `бедне људе`, за `бивше људе`, за оне `на дну`, да и сам буде разапет на Крсту – за правду, за правичност, за љубав и за Срце Христово” (97; начин писања изворни). Отуда, предвиђа Станојевић читајући Достојевског, „Русији предстоји, полазећи са свог земљишта, да изврши светску мисију, да се крене на нов, широк посао, још невиђен у историји” (191).
И код Владике Николаја имамо разлику између Ничеовог натчовека – који је моћан и јак, изнад морала и обичних људи који су му само средство, и свечовека Достојевског – који је добар и кротак, а који хоће да спасава управо оне најслабије, оне немоћне и болне… „Свечовек је идеал нас Словена, наш сан, наша неизрецива чежња, наша нада, наша збуњеност”, каже Николај. „Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског“.
…….
Ми јесмо као народ, тренутно, изгубили готово свако самопоуздање и самопоштовање. Томе су допринели како порази у ратовима деведесетих, затим деценију дуге санкције и разарајућа приватизација (која је нанела више штете него ратови и блокада), али и данашњи колонијални положај Србије, а који подразумева доминацију идеологије самомаргинализације и аутовиктимације. Но, ако погледамо трезвено, у тим ратовима нисмо се тукли с Хрватима и Албанцима већ с целом Империјом[9], а од пошасти неолибералне приватизације спасла се, на истоку Европе, тек Белорусија (и делимично Словенија). С друге пак стране, ми по много чему јесмо колонија, али не и по темељном духу народа, односно, по дубинском немирењу с таквим положајем.
Знам да је многе од нас, не само због аутоколонијалне пропаганде, опхрвала малодушност и скепса у погледу способности и спремности нашег народа да се бори и да пружи отпор. Али, ако већина мушких читалаца овог текста припада групи која на овај начин подучава своје синове – а не знам зашто ми се чини да је некако и даље тако – ми као народ још увек нисмо изгубљени:
„Сине мој, постоји једно сасвим једноставно, човечанско правило које каже: када дође тај час, ма колико год да то страшно за Тебе било, мораш да узмеш пушку и да станеш у строј. И у томе се, драги сине, разликују мушкарци, од оних који су једноставно – пизде.
Део текста преузетог са сајта Факти.орг
