Антисрбско црногорствовање

Почетком 1990. године, Синиша Николић (1928-2002), вишегодишњи шеф новосадског представништва београдске „Политике“ и главни уредник новосадске „Самоуправе“, првих приватних новина у Србији постброзловског времена, у првом њеном броју објаснио је да ново гласило „није орган ни једне странке нити владе, али ће њене странице бити отворене за све странке и сваку владу. Актуелним језиком речено, ‘Самоуправа’ је нестраначки, или још тачније свестраначки лист“, што је, у складу са Програмском концепцијом нових новина, значило да ће читаоци свих страначких опредељења бити главни писци будућих новинских текстова. „Природно је да ће свако лично сносити одговорност за оно што буде објавио у ‘Самоуправи’. Најважније при томе биће да писац признаје читаоцима права која је сам стекао: они се са написаним могу сложити или не сложити, могу остати равнодушни или написано беспоштедно критиковати“.
Николић је био уверен да ће се само на тај начин издавати заиста независне новине, али је већ после првог броја признао да је био у заблуди и да независних новина и независних новинара нема и да их не може бити јер читалац неће прихватити новине које немају свој профил и у којима се налазе текстови без редакцијског односа према њима. У најмању руку, једна новина биће зависна од новинаровог или сарадниковог односа према темама којима се бави и о којима пише, али још зависнија од уредниковог односа према написаном.
Тога се присетих кад ме пре неки дан, ни крива ни дужна, испрепада парола „Није црногорски, ако није српски“, којом портал ИН4С представља себе и своје текстописарске сараднике. И себе и „своје“, дакако, макар се са жаљењем морало приметити да је и првом и другима непознато понешто или све од следећег:
а. Да су „странци који су то добро знали, поодавно записали и у наслеђе оставили онима који хоће да знају и тога се не стиде – да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски – језик-мајка;
б. Да страни извори казују да су агресивни преци данашњих Грка и Римљана, по доласку на Србску Земљу, поробљавали затечене србске старинце и постепено преузимајући највећи број њихових култова… на њима темељили не само своје наводно првенство на освојеним територијама, већ и своје будуће цивилизације којима данас „културни“ свет – онај са зачеља људске цивилизације, јаловак –, признаје примат;
в. Те да се, насупрот свему томе, у виду апстракције, може приметити да стање у коме неко себе види у димензијама које му стварно не припадају, нити му оне и по чему приличе, психијатри (можда и психолози) именују као грандиозни селф, стање у коме, по прилици, опстаје и добар део и некадашњег и ововременога србског света који се храни појавама садржаним у наслову овога текстића.
У непосредној вези са тим јесте и подсећање да је пре нешто више од месец дана написан и 11. јуна 2024. године, порталу ИН4С заснованом на пароли да „Није црногорски, ако није српски“, послат осврт на текст „Црна Гора и Српство“, објављен реченога дана (httpa://www.in4s.met/crna-gora-i-srpstvo/). Исти осврт послат је и Митрополији цетињској, будући да се у промишљање о Србству и Црној Гори упустио поп Огњен Фемић (искрај Бијелога Поља, старином из Братоножића, једнога од Седморо Брда србских), намеран да се обрачуна са неидентификованим несојским и психопатским „медитацијама“ насталим не само у извесним круговима званичне државне политике, већ и у „широким народним масама“, те да их подсети да се црногорствена обележја тичу завичајности а не националности.
На шта личи Огњенова „србска“ наводна одбрана, може се видети из следећих неколико његових „мисли“:
„Када говоримо о српству прво што нам пада на памет је Црна Гора. Појам српство је нераздвојан од појма Црна Гора. Шта више, српство је ендогена појава везана само за Црну Гору и црногорство. Српство је први пут идеолошки уобличено и формализивано у Црној Гори. Црна Гора га је препознала и назвала га српство… Када је српској капи свуд име изгинуло, то име се слободно изговарало у Црној Гори… И у Србији су се учили српству од Црне Горе, као што негдје и каже Св. владика Николај Велимировић… „Ми као једини легитимни наследници српства не би смјели да га се тако лако одричемо и дајемо другима. Српство је ексклузива Црне Горе и црногорства. Друге државе имају исто право да се калеме на српству, али оно као такво једино је непрекидно расло у Црној Гори… Српство (је) утврђено Лазаревим савезом са Богом, српство због којег су Петровићи отпјевали све што су пјевали и писали, које је било њихова Илијада и Одисеја, њихова Спарта, српство које је било све што су Петровићи имали треба да остане нешто чега се Црна Гора љубоморно држи и чува. Све то смо ми сачували и зато српство постоји. Српство као идеологија постоји јер постоји црногорство. Српство као државност постоји јер постоји државност црногорска. Српство постоји јер постоји Црна Гора“.
Врло једноставно, једноставније не може бити: Србство је црногорски изум, крштено у Црној Гори, појава везана само за Црну Гору, Црногорци су му „једини легитимни наследници“, Србство постоји јер постоји црногорство, оно је црногорски „ексклузивитет“, искључиво црногорска својина, Илијада, Одисеја и Спарта његушких певача и писара, нема Државе Србије, нема Државе Србске „јер постоји Црна Гора“…
Осталима је остављено да се на тако замишљено Србство само накалеме – ако им црногорствујући Срби то допусте.
Каква Србија и Србска – какви бакрачи, какви Срби у Србији, по Старој Србији, по Херцеговини, по Србској, по србској Босни, по србским крајинама, по Војводини Србској, по беломе свету… и то баш у време када део србскога света настоји да постави темеље Свесрбству.
У свему томе „најлепше“ је што Портал ИН4С, „на прву лопту“ попа Огњена Фемића, пристаде да оно своје гесло „Није црногорски, ако није српски“ мало скрати и преименује у изразито антисрбско:
Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!
Подразумева се да ИН4С није објавио примљени осврт, можда и због тога да би се извесном Срђи Павловићу „сачувао“ простор да 18. јула 2024. године тамо смести бљувотину под насловом „Хероји с Кошара“ су примјер фашистичке идеологије.
Овај аутор србског имена и презимена својски се потрудио да (не)очекиване читаоце свога састава увери како „фашистички покрети имају бројне карактеристике и конститутивне елементе. Они… креирају, а потом сљедбеницима нуде ‘своје’ витезове и хероје као доказе о истинитости идеолошких постулата на којима се сами фашистички покрети базирају… Оригинални фашистички покрет који је водио Бенито Мусолини градио импозантне споменике својим палим саборцима. Ову матрицу су слиједили Хитлер, Салазар, Франко, и други мање релевантни, али не мање брутални фашистички диктатори и сљедбеници, какви су били Анте Павелић, Милан Недић… За разлику од поменутих ‘традиционалиста’, носиоци савремених варијанти фашизма, какав је предсједник Србије, Александар Вучић, кориговали су постојећи модел пројектовања ‘својих витезова’. Иако се у Србији још увијек јасно виде традиционални обриси фашистичке идеологије (тзв. Хероји с Кошара су добар примјер) фокус са ових и других ‘палих хероја’ се донекле помјерио на живог лидера. Александар Вучић је пројектован и самопројектован као есенција свих идеолошких, емотивних и религиозних темеља савременог фашизма“.
И којешта још у истом бесмислу.
Како портал ИН4С допушта да се објављени текстови коментаришу, у одређени простор „сместио“ сам, мада сам знао да се Уредништву то неће допасти, кратку забелешку:
„Овај текст не представља само Павловића као заљубљеника у фашизам, у Павелића… Текстом се казује да и ИН4С – без обзира на србску ознаку –, није далеко од Павловићеве ‘идеологије’.
Нажалост. И на срамоту“.
Како сам и претпоставио, уписани коментар био је после непуних десет минута избрисан!
Био је то разлог да Редакцији реченог портала поставим питање могу ли објаснити због чега је избрисан мој коментар испод Павловићевог текста.
Питање је остало без одговора.
Утолико је Инчесова (можда ничесова, што је Црногорцима познатија реч) неодговорност била схватљивија, што је тај портал нашао за сходно да сарадњи Срђе Павловића, сподобе без ичега људског у себи, препусти довољно простора како би србску одбрану од натоовске зликовачке агресије с пролећа 1999. године, уз свесрдну помоћ од давнине познатих арнаутских дивљих србских крвника познатих и по своме „моралном“ начелу да се „дају ономе ко их више плаћа“, представио као доказ „о истинитости идеолошких постулата на којима се сами фашистички покрети базирају“.
И то им није било довољно, па је портал Ничес (или Инчес) прихватио и подржао Павловићево „једначење“ србскога ђенерала Милана Недића (1877-1946) с Адолфом Хитлером и с Антом Павелићем. А учинак поменуте тројице лако је упоредив: Хитлеров ратни поход 1939-1945. године однео је око педесет пет (55) милиона људских жртава (број рањених био је вишеструко већи), Павелић је, са својима, само у Јасеновцу побио 700.000 Срба, а Недић је настављајући деловање Комесарске управе у Србији, од краја августа 1941, с успехом организовао прихват (смештај, исхрану, запослење) око 600.000 србских избеглица, људи и жена… и око 80.000 нејаке деце из свих крајева Југославије (највећим делом из усташке Независне Државе Хрватске) и десетину хиљада Словенаца.
Питајући се због чега је то испало баш тако и како су се Инчес и Павловић нашли на истој гранчици,, „досетио“ сам се да истражим није ли Срђа Павловић нека, можда, важна личност у Редакцији поменутог портала, којој треба заштитити „члански“ и ауторски ауторитет.
Нарочито ауторски јер почеше да са разних страна искрсавају Павловићева наклапања препуна мржње према свему што је србско.
На пример, 9. маја 2024. године, поводом гласања у Уједињеним нацијама о резолуцији о Сребреници, Срђа Павловић је написао:
„Однос Црне Горе према злочину геноцида у Сребреници који је починила војска такозване Републике Српске, уз помоћ паравојних формација, и значајну логистичку подршку Војске Србије, је за предсједника владе ‘интерна расправа’ у БиХ!!? Истовремено, овакав став премијера говори много о томе како он и његова Влада виде међународне правне институције које су процесуирале неке од одговорних злочинаца током суђења и Хагу“ (https://tacno.net/srda-pavlovic-predsjednik-vlade-crne-gore-nasao-npvi-nacin-da-re/).
Занемаримо ли Павловићеву будалаштину о помоћи „паравојних формација“ и беспримерну лаж усмерену на „значајну логистичку подршку Војске Србије“, овде ће бити указано само на две његове гнусне „мисли“ настале у патолошки острашћеној мржњи према свему србском:
– Када за Републику Србску каже да је „такозвана“, он тугује, жали што је највећи део од нешто преко милион и по Срба пописаних 1991. године у Босни и Херцеговини, оружаном одбраном од муслиманског фундаментализма и пред ватиканским позивом Западноевропској заједници и Северноатлантском војном савезу на челу са Сједињеним Америчким Државама да против њих поведе крсташки рат, успео да сачува живу главу (шездесетак хиљада их је изгинуло) и око две трећине свога дела Србске Земље;
– Опседнут мржњом према свему србском, каже да се у Сребреници догодио геноцид над тамошњим муслиманским живљем јер му не иде „под капу“ изјава Мирсада Токаче, директора сарајевског Истраживачко-документационог центра, дата последњег мартовског дана 2010, на презентацији „Босанског атласа ратних злочина“, да се на списку страдалих сребреничких муслимана налазе имена 500 (петсто) особа за која је утврђено да су живи, те да је у Меморијалном центру Поточари сахрањено и седамдесет (70) људи који јула 1995. године уопште нису били у Сребреници (https://www.politika.rs/scc/clanak/129796/Region/Na-spiskuу-stradalih-i-500-zivih-). И не жели да зна да је 2017. године, на оптужбу турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана да „холандске мировне снаге нису успјеле да спријече злочин“ у Сребреници, тадашњи холандски премијер Марк Руте, сада генерални секретар Натоа, рекао да је наводни масакр 8.000 муслимана у Сребреници јула 1995, „мучно фалсификовање историје“, због чега је „Сребреница највећа лаж у историји“. Потврђују то и Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање србских страдања у 20. веку, изјавом да сви говоре о некаквом геноциду у Сребреници над муслиманима, а нико се не осврће на основну чињеницу да су у томе граду побијени сви Срби. „То је једини град у БиХ, где су побијени сви Срби и то никако да дође до наше свести… Све српско је уништено и побијено, и цивили и ратни заробљеници, сва села етнички очишћена“. Да се не бавимо појединостима садржаним у објашњењу др Ефраима Зурофа, директора центра „Симон Визентал“ из Јерусалима, познатијег као „ловац на нацисте“, датом почетком априла 2024. године, да „према оригиналној дефиницији геноцида, према којој је то покушај затирања читавог народа, злочин почињен у Сребреници није био случај геноцида, јер су српске трупе ослободиле све жене и децу пре убиства мушкараца, од којих су неки били борци“.
Даљом потрагом набасао сам на црногорски сајт „Монитор“, где се, уз Павловићеву изјаву од 19. јула 2013. године да је „тим црногорских и иностраних експерата легитимисао тезу владајуће елите да ова држава (Црна Гора – ИП) није учествовала у рату (почетком деведесетих година 20. века – ИП), и да је била апсолутна жртва политике Београда“ (https://www.monitor.co.me/dr-sra-pavlovi-profesor-univerziteta-alberta-kanada-istorija-bra/), могло сазнати да је Срђа Павловић, друг својих другова, професор на канадском Универзитету Алберта, „црногорски и српски историчар рођен у Црној Гори“ (енглеској Википедији остало је непознато кад је рођен и у којеме месту), тамо започео школовање, али је, не зна се због чега, „напустио своју домовину да би наставио школовање широм свијета“.
После исказане Павловићеве будалаштине да Црна Гора „није учествовала у рату“ почетком деведесетих година прошлога века јер је „била апсолутна жртва политике Београда“ – да је учествовала, било би јој, ваљда, много лепше и несрбскије –, све је ишло лакше. Најпре, „искочио“ је зборник радова Montenegro in Transition : Problems of Identity and Statehool, Баден-Баден/Немачка 2003, у коме је, заједно са црногорским „историчаром“ Шербом Растодером, чланом свега и свачега, укључујући „бошњачки савет“ у Црној Гори, али и важним држачем „предавања о историји и мултикултури Црне Горе у више земаља Западне Европе, САД и Турске“ (што би, по његовом „знању“, без „историје и мултикултуре Црне Горе“, не би ни било државности „у више земаља Западне Европе, САД и Турске“), крајевима и којима се једва чека да Србства више не буде, медитовао у корист некакве црногорске транзиције.
А само неки минут касније, „отворио“ се А vajdasagi civil portal AUTONOMIA, односно „Портал грађанске Војводине АУТОНОМИЈА“ и на њему Павловићево блебетање од 5. августа 2023. године о кризама „кроз које пролазе Косово, Црна Гора, Босна и Херцеговина“ и које су „одлична илустрација какве далекосежне негативне посљедице носи америчко повлађивање аутократи какав је Александар Вучић, руски калфа који уступке наплаћује тако што има америчку подршку да на сјеверу Косова креира верзију Републике Српске, територијално атомизира државу Косово и претвори је у тзв. замрзнути конфликт, те припреми терен за каснију трговину територијама… Србија и даље одолијева притисцима Запада и некажњено избјегава увођење санкција Русији, уз кокетирање и са Западом и са Истоком… а у исто вријеме, Запад кривца за кључање лонца на Косову у посљедње вријеме све више тражи у Приштини, него у Београду… Иако је он експонент руске политике на Балкану, Вучић је фаворизовани амерички стабилитократа (полуаутократ који у демократском друштву, заради стабилности, делује недемократски – ИП)… Зато се Вучићеви регионални политички и неоимперијални апетити у Црној Гори, Босни и Херцеговини и на Косову задовољавају, док се његови политички супарници кажњавају затвореним дипломатским вратима, санкцијама и оптужбама за радикализам… У Црној Гори је на власт довео проруску и ретроградну клеронационалистичку структуру која има за циљ да ревидира одлуке референдума о независности из 2006… САД види Србију као тачку фокуса на Балкану. Стога је тешко говорити о одвојеној политици према БиХ, Црној Гори, или Косову. Треба се говорити о америчкој политици према Србији, јер су остали у региону интегрални дио те спољнополитичке визуре. У Босни и Херцеговини, националиста, сецесиониста, ратни хушкач и профитер, Милорад Додик, предано ради на деконструисању те државе… Када је Додик у питању, не треба увеличавати његов значај везујући га за Путина. Иако је он извршилац руских интереса, Милорад Додик је ипак само босански Србин који је политички башибозук Александра Вучића. Зато западни савезници држе своје очи широм затворене пред тиме што Додик ради… Искрено се надам да ће Александар Вучић бити запамћен као руски калифа (калфа? – ИП) који показује озбиљне аутократске тенденције, а његов пјешадинац Милорад Додик као његов најамник који се труди да сакрије свој ратни и поратни плијен. Они нијесу ништа друго, и ништа више од тога“ (https://autonomija.info/srdja-pavlovic-vucuc-je-favorizovani-americki-stabilitokrata/).
Монструозном (не)уму Павловићевом не да се да испише иједну разложну реч:
– Америка „повлађује“ Србији тиме што је 1999. године, после наводно окончане војне агресије на Савезну Републику Југославију, окупирала Косово и Метохију и тамо изградила једну од својих највећих војних база. Све то супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, свога служинчета, којом се потврђује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије – што значи да се Косово и Метохија сматрају саставним и неодвојивим делом Државе Србије –, Резолуцији која „захтева од ОВК и других наоружаних група косовских Албанаца да одмах прекину са свим офанзивним акцијама и да се повинују захтевима за демилитаризацију“ а стварно се од те терористичке групације ствара регуларна војска непостојеће државе, те „потврђујући право свих избеглица и расељених лица да се врате својим домовима у безбедности“, подржава шиптарско насиље пред којим је преко 200.000 Срба (и Црногораца који су, док је Бог помагао, били Срби) морало напустити Косово и Метохију;
– Америка подржава напор Државе Србије „да на сјеверу Косова креира верзију Републике Српске“, у Павловићевом речнику „такозване“, чиме се, ваљда по америчком пристанку „територијално атомизира државу Косово“;
– Биће да Држава Србија „и даље одолијева притисцима Запада“, што ће рећи да „одолијева“ и америчкој подршци јер се иста та Америка налази на Западу као предводник „осталих“ Западњака;
– Држава Србија је, ето, крива и што „некажњено избјегава увођење санкција Русији“, због чега би, по Павловићевој „препоруци“, ако већ не намерава да уведе поменуте санкције, морала себи наметнути неке казнене мере;
– Највероватније због свега тога, „Запад кривца за кључање лонца на Косову… све више тражи у Приштини, него у Београду“, тако да се „Вучићеви регионални политички и неоимперијални апетити“ морају задовољавати „у Црној Гори, Босни и Херцеговини и на Косову – нарочито на Косову, где се, под будним америчким оком обавља оно Павловићево „кључање лонца“;
– Чудна и такорећи невероватна моћ Александра Вучића да у Црној Гори, прејакој чланици Северноатлантског војног пакта, на власт доведе „проруску и ретроградну клеронационалистичку структуру која има за циљ да ревидира одлуке референдума о независности из 2006“. Све то и тако кад се са званичног сајта Председника Црне Горе (https://www.predsjednik.me/biografija) сазнаје да је Јаков Милатовић (1986), Први челник назначене „проруске и ретроградне клеронационалистичке структуре“, „као стипендиста америчке владе једну студијску годину провео на Државном универзитету Илиноиса. Након тога, један семестар је боравио на Бечком универзитету за економију и бизнис (VU Wien), као стипендиста Владе Аустрије. Под покровитељством Европске комисије једну студијску годину провео је на Универзитету La Sapienza у Риму. Магистарске студије у области економије завршио је на Универзитету Оксфорд и био је стипендиста британске Владе. Похађао је програме у организацији Уједињених нација у Њујорку, њемачке Фондације Конрад Аденауер, Амбасаде Црне Горе у Риму и Канцеларије за међународну сарадњу Економског факултета у Подгорици. Такође, похађао је програм Oxbridge Academic на Оксфорду, те низ програма Међународног монетарног фонда (ММФ) у Лондону, као и Лондонске школе економије (LSE). Усавршавао се и на Универзитету у Пекингу, Универзитету у Београду и Лидерској академији Универзитета Стандфорд… У сектору за економску и политичку анализу у Европској банци за обнову и развој (ЕБРД), бавио се економском анализом региона Југоисточне Европе и држава Западног Балкана. Од 2018. до 2020. године у Букурешту је радио као главни економски аналитичар ЕБРД-а за Румунију, Хрватску, Словенију у Бугарску“. А Милојко Спајић (1987), ОнајДоЊега, школовао се „на Осака универзитету у Јапану гдје је студирао економетрику на капанском језику као стипендиста Владе Јапана. У оквиру размјене студената, студирао је и на кинеском техничком Универзитету Ђингхуа. Звање магистра стекао је, такође као стипендиста, у Француској на Хек бизнис универзитету, који је по неким истраживањима једна од најбољих школа у Европи. Након школовања, радио је у САД-у на Вол стриту, као и у Паризу и Токију. Пре доласка назад у Црну Гору, са намјером да ту искористи своје знање, током љета 2020. године радио је и за Голдман Сакс, глобалну банкарску групацију која се бави инвестиционим банкарством, трговином хартија од вредности и другим финансијским услугама, пре свега са институционалним клијентима. Посљедње четири године био је и партнер ВVenture Capital фонда у Сингапуру“;
– Кад је већ Александар Вучић успео да ову двојицу прешколованих фашикратских „ђакова“ очас превесла на руску обалу, треба разумети и Срђу Павловића који своје (не)знање земљописа користи да Милорада Додика пошаље у Босну и Херцеговину да тамо, као „националиста, сецесиониста, ратни хушкач и профитер, предано ради на деконструисању те државе“.
Уистину, аветлуцима Срђе Павловића не вреди се премного бавити, али се мора признати да је срећа што му није дато да својим унезверитетским професоровањем у родноме крају трује тамошњу младеж, али је превелика несрећа што у неком подалеком иностранству својим лажима, својим нељудским односом према сопственим србским прецима, наводи своје студенте да мрзе Србе за које и не знају ко су, нити знају где се њихова Земља Србија налази – многи је везују за Сибирију –,те подстиче тамошњи свет да настави са вишевековним деловањем усмереним на уништење србскога народа, творца људске цивилизације, почетног народа-мајке чији је језик, србски, језик-мајка.
И док Срђа Павловић тамо, у некоме белом свету, срамоти и себе, на фотографији објављеној уз текст представљен на попрталу антисрбске „Аутономије“, иза њега, на зиду, „виси“ Пеко Павловић (1828-1903), Чевљанин, Николић, по оцу Павлу прозван Павловић, „српски перјаник, командант, војвода и чувени хаjдучки харамбаша из Старе Црне Горе… неустрашиви јунак, прослављени војсковођа у борбама против Турака и борац за народно ослобођење“. Само се може нагађати због чега је јадни Срђа тамо окачио Пека, да ли свога славног претка, директног или извањег, или се Срђи чини да ће му, због презимена, антисрбско бунцање деловати уверљиво.
Али се ваља запитати због чега портал ИН4С заснован на „досетки“ да „Није црногорски, АКО НИЈЕ СРПСКИ“, допушта да му неки сарадник, без обзира на стварни или замшљени углед, пљује по симболу садржаном у другој половини свога назива – четири (4) ћириличка слова С.
Аутор: Илија Петровић, историчар