Антихришћански вандализам у Европи достиже врхунац

Како је објавио Институт Хајтстоун, у свом недавном извештају, Западна Европа је 2019. године доживела невиђен талас антихришћанског вандализма. Институт је анализирао хиљаде новинских извештаја, затим полицијских извештаја, парламентарних истрага и извештаја о вестима на друштвеним мрежама из Британије, Француске, Немачке, Ирске, Италије и Шпаније. Студија показују да је отприлике три хиљаде хришћанских објеката – цркава, школа, гробаља и споменика 2019. године уништено, опљачкано или оскрнављено, што је рекордан ниво манифестација антихришћанства. Већина напада на хришћанске објекте забележена је у Француској, где су цркве, црквена гробља или црквени споменици рушени, оскрнављивани или паљени са просечном стопом од три објекта дневно.

У Немачкој, према полицијским извештајима, дневно се догоди отприлике два инцидента. Они који изврше такве нападе – који укључују подметање пожара, пљачку, малтретирање верника или свештеника, мокрење на светим местима, скрнављење, писање сатанистичких порука и вандализми – ретко кад су ухваћени. Међутим, и кад ухвате починиоце полиција и медији често крију информације о њиховом идентитету и пореклу. О ухапшенима се најчешће саопштава «да пате од менталних поремећаја», зато се антихршћански напади обично и не окарактеришу као „злочини из мржње“ … Када нападају римокатоличке цркве, посебно су на удару иконе и статуе Исуса Христа и Марије (које се ломе и исмејавају). Према ауторима наведеног извештаја, део напада дело је  и екстремиста-избеглица, који су пристигли у Европу – али они нису најодговорнији за све ове вандализме и нападе.

ГЛАВНИ НАПАДАЧИ РАДИКАЛНЕ ФЕМИНИСТКИЊЕ И СЕКУЛАРИСТИ

У извештају Института Хајтстоун пише: „Неки напади, посебно против Римокатоличке цркве, дело су радикалних феминисткиња и радикалних секулариста, који је доживљавају као симбол патријархалне моћи и ауторитета, те, очигледно, имају политичку природу. Такви напади укључујући изругивање цркава и верских симбола политичким натписима, већим делом, дела су анархиста или феминисткиња. На пример, у Женеви (Швајцарска) чувени споменик протестантске реформације, познат као „Зид реформације“, оскрнављен је бојом која обликује заставу дугиних боја ЛГБТ популације. “ Извештај такође садржи и низ других детаља – али нећемо га у потпуности превести, заузимало би превише простора, суштина проблема је јасна. И тера вас да много размишљате. Као прво, сва поменута злочињења дешавају се у Западној Европи – не на Блиском Истоку, не у Африци, не у Чилеу, где су демонстранти недавно разбијали римокатоличке цркве, као и кипове Исуса Христа и Марије.

                  „Зид реформације“. ФОТО: creation.com

Наиме, у западној Европи, коју смо навикли да сматрамо отелотворењем реда и благостања, «где увек постоје пристојни и непоткупљиви полицајци», цвеће и цветни теписи, затим делом благословљеног света и свеопштег благостања, одједном се испоставља да није тако. Изненађујуће је и то што су обично западноевропски градови (а ми пратимо овај тренд) препуни безбедоносних камера, а програми у њима препознају лица – тако да видео снимци одмах стигну до полиције, и, као што знамо, често процуре у јавност преко интернета, при чему вандали сами дозвољавају да се идентификују писањем политичких слогана по црквама, али и свим градовима могуће је утврдити ко следи какву идеологију увидом у друштвене мреже, односно профиле грађана. Другим речима, не би требало да постоје техничке потешкоће у истрази и сузбијању таквих криминалних поступака, што значи да «неспособност» западноевропских држава да зауставе талас антихришћанског вандализма, очигледно, нема техничке, већ политичких узроке.

Да на рад полиције могу имати утицај политички фактори, познато је на примеру бротанског  Ротерхема, где су власти прикривале банду силоватеља који су деценијама нападали малолетнице. У међувремну број силованих девојчица је достигао број, према BBC-иу, 1400. Непристојна неактивност полиције очигледно је последица чињенице да су силоватељи били Пакистанци, а њихове жртве беле Енглескиње. Полиција је била опрезна у овом случају да је не оптуже за расизам, што их је више плашило неко силоватељи и бес родитеља и силованих девојчица. Пошто су позиви  на заштиту белих жена од насиља имиграната омиљена тема екстремних десничара, полиција је била спремнија да прикрије силоватеље него да истрпи оптужбе за расизам. Наравно, неспремност да се зауставе злочини, ако их почине припадници мањина, на крају само иде на руку екстремној десници, која – нажалост, не неоправдано, оптужује државу за издају свог становништва, док је сузбијање етничког криминала заиста кључ међунационалног мира.

ПОЛИЦИЈА – ИЗБЕГАВА ДА РАДИ СВОЈ ПОСАО

Међутим, полицајци схватају, из успостављене праксе, да превише марљиво вршење дужности може веома лоше утицати на њега лично, као и каријеру уопште. Професионални борци против расизма много су моћнији и боље организовани од мајки силованих девојчица. Заштита хришћанства политички је нешто мање токсична од заштите белих жена, али такође не помаже човеку да се удобно интегрише у политички наратив. Чињеница је да је ревносно декларисана борба за равноправност, против свих облика дискриминације, која је обавезна за сваку «пристојну» политику, укључује јасну поделу на рањиве групе којима је потребна заштита и опресивне групе које је смешно пружати заштиту. Идеолошки, овај поглед сеже до марксизма – свет је подељен на угњетене и угњетаче, а којој класи та особа припада, може се одмах и лако одредити. Морална истина увек је на страни „потлачених“, а свако зло и неправда увек долази од „угњетача“. За Владимира Лењина, сама формулација питања да ли би се пролетаријат могао непоштено односити према власницима земљишта и капитала (као и свештенству) био би неразумљив. Пролетаријат је увек историјски у праву, а угњетачи, власници земље, капиталисти и свештенство не. Немогуће је с истим стандардом приступити силама напретка које морају победити за добро целог човечанства и силама реакције које су извор свеколиког зла.

ПОЛИТИКА «КЛАСНЕ МРЖЊЕ»

Савремени либерални поглед на свет много дугује неомарксистичкој франкфуртској школи која је мотор напретка видела не толико у пролетаријату колико у интелигенцији и маргинализованим друштвеним групама. Комбинујући марксизам и фројдизам, следбеници ове школе су веровали да корен људског зла и несрећа лежи у формирању «ауторитарних личности» које су одговорне за фашизам и све облике угњетавања, а те личности се формирају у репресивном сексуалном моралу који је хршћанство наметнуло човечанству. То је један од разлога (иако не једини) за упорно наметање распуштености и перверзија – што је и одговор традиционалној породици коју мрзе из дна душе и која «боде очи» идеолозима модерног либерализма. За овакву слику света, представници старог света – као што су  бели патријархални хетеросексуални мушкарац, који, уз то, сваке недеље иде у цркву – могу бити само угњетачи. Црквени људи такође не могу бити жртве неправде и прогона, као што нису могли бити жртве неправде ни за бољшевике. Говорити да су цркве жртве напада мржње значи поткопати целу либералну слику света. У томе се либерали разликују од бољшевика који се уопште нису плашили те речи и отворено су говорили о својој „класној мржњи“.

За либерале је „мржња“ искључива одлика реакционарних, конзервативних снага. «Мрзитељи» (haters) су искључиво они који се не слажу са либералном агендом. На пример, родитељи који не желе да њихова деца прођу ЛГБТ индоктринацију у школама су „мрзитељи“. Џордан Питерсон, психолог и филозоф који (самим својим академским тоном) оспорава принуду да се употребљавају појмови „трансродних“, значи „мрзитељ“. Бивши директор Mozilla Брендон Ајк, који је 2008. донирао хиљаду долара за политичку кампању у одбрани традиционалног брака – је «мржња». Међутим, «прогресивни активиста» који уђе у цркву са чекићем и разбије лица кипова Исуса Христа и Марије – он  ни на који начин није «мрзитељ». Па, рећи ће, можда је отишао мало даље у свом фер протесту против моћи мизогиније, хомофобије и уопште свих врста угњетавања, а све је то хришћанство. А можда није ни отишао предалеко? Назвати овог активисту „мрзитељем“ у сваком је случају неприхватљиво у пристојном либералном друштву.

Све категорије нападача – екстремисти из редова недавно придошлих миграната, феминисткиња, ЛГБТ особа – припадају напредним и потлаченим групама, које су актуелној идеолошкој клими драгоцени. Ово, по свему судећи, има врло снажно инхибицијско дејство како на полицију – која се, као и у Ротерхему, плаши да покаже превелику ревност, као и на медије, који троше више времена на мишљења конзервативаца, које, потом надувају и преувеличавају, правећи безначајне случајеве.

У Русији се такође догађају напади на цркве, али не са таквом учесталошћу и, на срећу, не мора се говорити о таласу вандализма западноевропских размера. С једне стране, можемо похвалити наше антиклерикалце који се понашају пристојно. С друге стране, треба напоменути да држава није либерална и не фаворизује преступе против Цркве, али ми не живимо на некој другој планети. Глобални либерализам је изузетно моћан, како политички, тако и финансијски. Поред тога то је идеологија која упорно покушава да продре и у наше друштво. Пре свега – како се то већ догодило на Западу – преко политичке и медијске елите. И морамо бити свесни да ова идеологија уопште није за слободу, али ни за једнакост.

Аутор: Сергеј Худиев

С руског превео Зоран Милошевић

Извор: balkanskageopolitika.com