Анте Павелић и Диана Будисављевић су део светског пројекта истребљења Срба
Под Велебитом се налази месечево острво. Овако зову острво Паг, које је због јаких ветрова и соли из Велебитског канала слабо покривено вегетацијом. Младима је ово острво познато по журкама на плажи Зрће, мало старијима по пашком сиру, а оним малобројним по логорима и јамама безданицама.
Најбоље журке одувек се праве на костима српских мученика. Тако имамо „Exit” на Петроварадинској тврђави, преко комплекса логора Јасеновац „случајно” су направили ауто-пут да би Срби што пре стигли на „адвент” у Загреб, а шлаг на торти су најбоље ноћне журке на острву Паг. На овом острву је основан логор „Слана”, први логор за Србе у НДХ-а.
Пре 65 година, после рана задобијених од руке Благоја Јововића, у Мадриду је крепао Павелић Анте. Он јесте био велики злотвор, али лик Анте Павелића је за Србе представљен као боксерска врећа за истресање беса. Анте Павелић се јесте налазио 12 година у емиграцији, али он није имао никакве везе са убиством краља Александара, нити је он у повратку из некакве емиграције одједном преузео власт. Иначе, убиство краља Александара је прво убиство у историји које је збиљежено на филмској траци, јер је све то режиран филм и био.
Павелићево „бекство” из Загреба где као мађарски држављанин 6. маја 1945. године, прерушен у католичког свештеника одлази у Ватикан, је још један унапред режиран филм. Није он нигде побегао већ је само отпутовао. Не заборавимо да се Дан победе над фашизмом слави сваког 9. маја, тј. 3 дана после његовог „бекства.” Истребљење Срба је светски пројекат много старији од Анте Павелића и тзв. НДХ-а.
Бановина Хрватска је основана 26. августа 1939. године, и била је то једина бановина која није названа по рекама, већ по некаквом народу. Дакле, она је основана 4 дана пре самог почетка Другог светског рата и на тај начин се решавало “хрватско питање.” НДХ-а је званично настала 10. априла 1941. године. Мада, НДХ-а никад није била независна, нити је била држава, а још мање хрватска. Немци су усташама поклонили и делове Србије, најисточнија граница био јој је Земун. Сремска Митровица прекрштена је у Хрватску Митровицу а Сремски Карловци у Хрватске Карловце.
Поменути Велебит био је део комплекса логора Госпић-Јадовно-Паг. Анте Павелић овде јесте имао своју улогу, али истребљење Срба био је светски пројекат створен за истребљење Срба који нису били достојни да живе на територији те „државе.” Тада је у околини Госпића настала чувена изјава Миле Будака: „Трећину Срба ћемо побити, трећину протерати а трећину покатоличити.”
Анте Павелић био је само сателит као што је то била и Диана Будисављевић. Жена која је мађионичарским триковима „спасила” скоро 15.000 српске деце из усташких логора.
Олга Фрида Обексер, алијас Диана Будисављевћ, перјаница је треће трећине „трећину покатоличити.” Док је НДХ-а функционисала као једина „држава” на планети која је имала своје логоре за децу, Диана се у те логоре једина могла „ушуњати” и спасавати српску нејач. За улазак у логоре широм НДХ-а, Диани је дозволе писало „Равнатељство усташког редарства.” На свим њеним дозволама стоји потпис Вилка Кухнела, човека који је био задужен за депортацију Жидова за немачке логоре. Крајем маја 1942. године Диану Будисављевић прима надбискуп Алојзије Степинац, и то по други пут. Први пут ју је примио 3. децембра 1941. године и дао јој благослов за бављење њеним „хуманитарним радом.” Диану затим прима лично и Андрија Артуковић, а овде се плива у иронији јер јој Артуковић 16. децембра ’41. године даје писмено одобрење да се она настави бавити својим „хуманитарним радом.” У преводу, он јој одобрава да она настави „спасавати” српску децу из логора у чијем је оснивању сам он учествовао. Дианин муж Јулије се још 10. јула 1941. године уредно пријавио Равнатељству усташког редарства НДХ-а у Загребу те добио „исказницу бр. 298 А.” У њој стоји да се на њега не примењују никакве одлуке које се односе на остале православне Србе. Исказницу је током целог рата користио као службену легитимацију.
Време је то кад српске девојке скачу у Дрину, Сава у Јоњском пољу не може да прими све српске полупане лобање, а херцеговачке јаме безданице пуне се „до чепа.” Ипак, Јулије у Загребу, у држави у којој су Срби били потпуно ван закона, задржава професорску катедру и позицију шефа Хируршке клинике на Медицинском факултету, што је прилично неуобичајна ствар за једног Србина у НДХ-а. На крају му ни то није било довољно, па је и званично обукао усташку униформу. У изјави из 21. јуна 1951. године, недуго након што је сведочио у одбрани Алојзија Степинца, пред Окружним судом у Загребу, у својству сведока поново говори др Јулије Будисављевић: „Ја сам се 1941. године налазио у Загребу у својству шефа хируршке клинике, у то време управо сам био обукао униформу санитетског потпуковника коју сам скинуо 1944. године када сам пензионисан.”
И заиста, Будисављевић јесте пензионисан те ’44. године, а на вечери њему у част, за главним столом седео је сам загребачки усташки крем тога доба. Јулије је у пензију ушао као римокатолик, а овај брзи верски прелаз као да је био предсказање да ће његова лоза мало касније изнедрити и прву даму, Јованку Будисављевић Броз. Живећи мирно на тргу измишљеног хрватског краља Петра Свачића на бр. 13, Јулије ће годинама безбрижно уживати пензију. Властима НДХ-а није сметало ни то што му се брат Срђан Будисављевић, налази у Лондону као министар социјалне заштите у влади Краљевине Југославије. Не заборавимо да, у ово време, његова супруга Диана пуном паром „спасава” српску нејач из усташких логора. Не постоји нити један једини документ у којем се помиње Диана и њен хуманитарни рад као нешто што је било усмерено против НДХ-а, а свакако је то према званичној причи требало бити.
Диана и Анте само су одрадили своје „трећине”…
Аутор: Деки РС
