Andrej Fursov: Švabov ultimatum
U ovom članku želeo bih da elaboriram jedan susret na vrhu. Reč je o samitu na Baliju, u Indoneziji, lidera i predstavnika dvadeset najvećih svetskih sila, G-20, i globalističkih struktura poput Svetskog ekonomskog foruma.
Stvarni domaćin samita na Baliju nije bio ni Bajden, ni predsednik Indonezije, već Klaus Švab. Posmatrao sam ga kako nastupa i shvatio da me on veoma podseća na Jegora Gajdara. Ne spoljašnjošću, već kao figura.
S tim u vezi, želim da kažem nekoliko reči o tom čoveku. I kod nas i na Zapadu ta figura je naduvana, pa čak i demonizovana, pričom da je on maltene jedan od lidera svetske vlade. Švab jeste napisao nekoliko knjiga – manifesta koje izražavaju interese ultraglobalista. Ali to ne znači da je on sam globalni igrač.
A da se ne bih vraćao na pitanje ko je igrač, a ko nije igrač, hteo bih da kažem nekoliko reči o tipologiji koju je svojevremeno predložio Bernd fon Vitenburg. On je sajentolog, odnosno član jedne okultne kvazi-religiozno-političke organizacije koja radi u bliskom kontaktu sa tajnim službama. Vitenburg dobro zna o čemu govori. On zna kako funkcioniše moć iza scene. U knjizi Šah planete Zemlja on razvija čitavu tipologiju ljudi koji su povezani sa Velikom igrom. Oleg Markejev u romanu Oružje odmazde je veoma aktivno koristio ovu šemu i čak je dopunio.
Dakle, Bernd fon Vitenburg je, govoreći o Igri, primetio da postoje tri vrste ljudi. Prvi su oni koji utiču na ono što se dešava, drugi oni koji pomno posmatraju šta se dešava, a treći – oni koji su iznenađeni onim što se dešava. Naravno, oni koji su iznenađeni ne samo da ne razumeju šta je Igra, oni uopšte ne znaju da Igra traje. Oni misle da postoji neki život. Oni koji utiču – u različitom stepenu, od jednostavnog učešća do postavljanja pravila – znaju da je Igra pokrenuta. Ali i oni koji posmatraju i takođe znaju da Igra traje, ne učestvuju iz raznih razloga, već je prate i analiziraju. I žive, takoreći, po principu esse, non videri – „biti, ali ne biti vidljiv“.
Među učesnicima Igre, fon Vitenburg identifikuje sledeće kategorije. Gospodar ili gospodari Igre, igrači, pomoćnici igrača, figure za igru i odbačene figure.
Ko su gospodari Igre? To su ljudi koji ne poštuju nikakva pravila. Razvijaju ih za druge, menjaju ih proizvoljno i diktiraju ih igračima. Igrači su oni koji zaista igraju Igru, imaju nezavisnost i slobodu delovanja, ali samo u okviru pravila koja ne mogu da menjaju. Kako igrači vuku poteze? Uz pomoć figura. Zadatak figure je da izvrši određene radnje. Pritom, figura ne treba da sledi bilo kakve sopstvene ciljeve. Ona treba da reaguje samo na naređenja odozgo.
Konačne ciljeve ne znaju čak ni igrači, znaju ih samo gospodari. Igrači znaju pravila. Figura ne može čak ni da pogledom obuhvati celo polje igre, to je prerogativ igrača. Istovremeno, figura ne bi trebalo da zna da je figura. Ona i oni oko nje treba da misle da je ona igrač i da se fokusiraju na nju kako bi skrenuli pažnju sa pravih igrača.
Evo kako fon Vitenburg u svojoj knjizi Šah planete Zemlja opisuje proces stvaranja figura: „Pobijte svaku ideju da se igra Igra. Ne dozvolite da one, figure, izvuku bilo kakvu korist za sebe. Sakrijte cilj Igre, sačuvajte takve uslove da one, figure, ne mogu da odbiju učešće u Igri. Sprečite ih da se osećaju zadovoljne obavljenim poslom. Učinite da one zaista tako rade. Spolja gledano, one mogu izgledati svemoćne, ali u stvarnosti ne bi trebalo da imaju nikakvu moć. Ponekad figure Igre dođu u situacije čije značenje ne mogu da razumeju. Ali zbog različitih objektivnih okolnosti, one ipak moraju da odustanu od pokušaja da dokuče svoju ulogu u Igri“. To jest, figure su one koje se koriste u mraku. Ako figure pokušavaju da shvate, onda ih moraju ozbiljno potisnuti. U suprotnom, figure bi prešle u kategoriju igrača i prekršile bi pravila.
Ponekad neke figure prerastu u igrače, ili barem u pomoćne igrače. U vezi sa onim što je rečeno, Vitenburg postavlja pitanje: „Da li se vlade mogu kategorisati kao igrači ili pomoćni igrači?“ I odgovara: „Hoće li u savremenom svetu postojati vlada koja može slobodno da odlučuje o svojoj državi“. Krediti se daju samo onima koji prihvataju pravila Igre. Postoje zemlje poput SAD, Kine, Rusije. To je jedan nivo. Drugi nivo su, na primer, Kostarika, Čad, Malavi, Grčka.
Dakle, Švab je, naravno, figura, nije igrač. Pritom, nije prvorazredna figura. Izvorno, on je bio štićenik Kisindžera, koji je i sam dugo bio figura, a zatim su ga prebacili u kategoriju pomoćnih igrača. Štaviše, u nekim akutnim međunarodnim situacijama koje su zahtevale hitnu reakciju, Kisindžer je nekoliko puta delovao kao igrač. Inače, Kisindžerov nivo je za Švaba potpuno nedostižan. Ako uzmemo ranije faze početka HH veka, onda je, bezuslovno, takva figura bio pukovnik Hauz, savetnik predsednika Vilsona. On nije bio igrač. Igrač je bio čovek za koga malo ljudi zna. To je Tom Rajan. Hauz je izvršavao njegove odluke i zahteve istom brzinom kojom su lideri tadašnjih evropskih država izvršavali želje pukovnika Hauza.
Radeći kao „glava koja govori“ za igrače i njihove gospodare, Švab je postao veoma aktivan poslednjih godina. Pritom, u ovoj aktivnosti on postaje sve sličniji klovnu. I pored svega toga, Švaba primaju predsednici i premijeri. Dakle, radovi potpisani imenom Švab, bez obzira da li ih je on sam napisao ili ne, moraju se čitati veoma pažljivo. Jer to su planovi neprijatelja. Treba ih vrlo dobro proučiti. I nije bitno da li je Švab klovn ili ne, da li je figura ili odbačena figura. On je „glava koja govori“. Njegova funkcija je da iznese određeni stav koji odgovara interesima njegovih gospodara.
Dakle, Švab je odigrao veoma veliku ulogu na samitu na Baliju. On je održao uvodni govor i rekao: „Moramo se odupreti dubokom sistemskom i strukturnom restrukturiranju našeg sveta, trenutnim trendovima. Svet će izgledati drugačije nakon što prođemo kroz ovu tranziciju“. To jest, Švab je priznao da se svet sistematski menja u pravcu neprihvatljivom za njegove gospodare. I treba učiniti tako da se razvija u pravom smeru. Dalje citiram: „Kako da se nosimo sa ovom tranzicijom koja će trajati nekoliko godina? Ako restrukturirate kompaniju, vi otpisujete troškove i trpe akcionari. Ali ako restrukturirate privredu, rezultat će biti pad raspoloživog dohotka, što će dovesti do velikih društvenih nemira. Četvrta industrijska revolucija, a mi smo na prekretnici, tehnologija će u potpunosti promeniti ono što radimo i promeniti ono što jesmo“. Odnosno, po Švabu, ekonomska i socijalna kriza se mora izbeći uz pomoć Četvrte industrijske revolucije.
Želim da vas podsetim da se Četvrta industrijska revolucija suštinski razlikuje od prve tri po tome što menja biološku prirodu čoveka. To jest, prema Švabu, preciznije prema njegovim gospodarima, Četvrta industrijska revolucija nema nikakve veze sa industrijom. Ona mora da biološki učvrsti društvenu nejednakost kako bi sprečila više ekonomskih kriza i društvenih tenzija koje su opasne po gospodare. I taj medicinsko-biološki uticaj na čoveka treba da ga promeni tako da postane poslušna osoba.
A onda Švab kaže: „U Četvrtoj industrijskoj revoluciji pobednici uzimaju sve, pa ako postanete prvi učesnici WEF-a (The World Economic Forum), vi ste pobednici“. Odnosno, Švab u stvari govori da će u Četvrtoj industrijskog revoluciji biti pobednika, i oni će uzeti sve, a biće i apsolutnih gubitnika, koji potom neće imati nikakve šanse. To će biti niža kasta, i njihova deca i unuci će biti niža kasta, i tako dalje. Švab je svoj govor na sastanku na Baliju zaključio ovako: „Vlada i biznis moraju da sarađuju da bi postali brza riba. Nije stvar u tome da velike ribe jedu malu ribu, već da brze ribe jedu sporu ribu“.
Ovo je dragoceno. Činjenica je da pod „brzim ribama“ Švab podrazumeva korporacije, a pod „sporim“ države. I da bi postale brze ribe, države moraju blisko sarađivati sa korporacijama. Iz svega što je Švab rekao proizilazi jedno. Korporacije moraju da u sebi rastvore države, a, uzgred, Švab i njegov Svetski ekonomski forum, i Karnegi fondacija, stalno se zalažu za spajanje obaveštajnih i agencija za sprovođenje zakona sa bankama i korporacijama u jedinstven kompleks, kao što je britanska Istočnoindijska kompanija, ali prilagođena našem vremenu. To je veoma duboka vlast koja se formira i koja će morati da zameni, s jedne strane, državu. A, s druge strane, ako države odu, onda nisu potrebne zatvorene nadnacionalne strukture – duboka moć otklanja ovu kontradikciju.
Suštinski, Švab se obratio šefovima dvadeset najvećih država sveta nečim sličnim ultimatumu. I šta – neko mu je prigovorio, neko ga oterao sa govornice, neko rekao, kao Alisa „u zemlji čuda”, kad je kraljica počela da joj preti: „Ti si samo špil starih karata”? Ne! Slušali su ga vrlo pažljivo, jer su razumeli da je on samo službenik, ali da iza njega stoje gospodari.
Na kraju sastanka na Baliju usvojen je završni dokument, deklaracija. Analitičari i posmatrači opisali su deklaraciju kao „grubo kršenje suvereniteta nacionalnih država“, što je u toj deklaraciji opisano kao „poželjni ciljevi budućeg razvoja“:
- Uvođenje globalnih digitalnih pasoša i ličnih karata povezanih sa globalnim digitalnim sistemima koji regulišu kretanje između država. Zdravlje pre svega. Ovo je takozvani pasoš obavezne vakcinacije. Uprkos tome što u mnogim zemljama izgleda da niko nikoga ne tera da se vakciniše.
- Uvođenje digitalnih valuta centralnih banaka. Mislim da svi razumeju da digitalna valuta nije novac, već sredstvo za kontrolu ponašanja kroz praćenje kupovina.
- Internet nadzor i cenzura pod maskom borbe protiv dezinformacija. I na sastanku Bilderberg kluba i na Baliju bilo je reči o potrebi borbe protiv dezinformacija. U stvari, to je upravo promocija dezinformacija.
- Proširivanje globalnog aparata za biosigurnost pred novim pretnjama pandemije. U stvari, govorimo o stvaranju još jednog tela nadnacionalnog upravljanja, koje automatski potiskuje suverenitet. Drugo, pretpostavlja se da će pandemije biti neizbežne.
- Neophodnost reformi u proizvodnji i distribuciji hrane. Iza ove racionalizovane teze krije se udar na mala i srednja domaćinstva i kontrola šta se može, a šta ne može jesti. Svi učesnici sastanka su stavili svoje potpise. Rusiju je predstavljao Lavrov. A ministar zdravlja Muraško, koji je bio prisutan na sastanku (kolega Ursule fon der Lajen – i on je ginekolog), rekao je da će Ruska Federacija razviti saradnju sa SZO… Pomislio sam, da li sam pogrešno čuo? Sa istom onom SZO, sa kojom Gejts i Rokfeleri aktivno komuniciraju, koja promoviše nove zapadne vrednosti kao univerzalne? Uprkos činjenici da se mi zalažemo za tradicionalne vrednosti i suverenitet.
Shvatam ja da funkcioner, pa čak i visoki funkcioner, nije vlast, pogotovo ne u Rusiji. Naša vlast službenika bilo kog ranga može demantovati, oterati u ćošak. Ali glupost i servilnost pred Postzapadom moraju imati neku granicu. I mora postojati razumevanje – pred vama je neprijatelj, u njegovoj kući hleb je gorak. Tako treba da bude uvek, a u sadašnjim uslovima ovo je bilo nemoguće ne razumeti. Ovo je takva situacija – korak napred, dva koraka nazad.
Autor: Andrej Fursov
S ruskog posrbio: Želidrag Nikčević
Izvor: Iskra
