Александар Кавчић: Бесплатне књиге, превоз и један оброк од вртића до факултета

Уџбеници – Фото: PrintScreen

Бесплатни уџбеници су почетак, само почетак. Да би једна мала земља попут Србије била конкурентна, потребно је да сва деца имају обезбеђено бесплатно образовање, и да сви имају једнак старт на свом животном путу. Нико не зна из ког малог места ће потећи нови генијалац попут Тесле. На нама свима је да подржимо школовање све деце, без обзира на имовинско стање родитеља – каже у интервјуу за Директно.рс, проф. Александар Кавчић, инжењер, научник, оснивач Фондације “Алек Кавчић” и професор на Карнеги Мелон универзитету у Сједињеним Државама.

Како бисте оценили квалитет образовања у Србији?

-Из одговора на ово питање, изузећу високо школство. Оно је у Србији лоше чак и на државним универзитетима. То врло одговорно тврдим, јер та врста организације базирана на самоуправљању не постоји нигде у свету, без обзира да ли је реч о комунистичким, социјалистичким, капиталистичким, развијеним или неразвијеним земљама. Високом образовању у Србији је потребна “хируршка интервенција”. А три ствари које је неопходно спровести у дело у основном и средњем образовању су пре свега, просветни радник мора да буде враћен на пиједестал у друштву. Просветни радник је тај који свако дете ставља на први степеник друштвено-економске лествице, и мора му се указати поверење и поштовање да креативним приступом ради свој посао за плату достојну човека.

Шта још?

-Друго, образовање мора бити бесплатно, без фаворизације деце елите. Србија је мала земља. Да би била конкурентна међу гигантима, њена популација мора бити образована. Сваком детету, а не само свом, морамо обезбедити шансу да достигне свој потенцијал, а то је могуће само ако је школовање бесплатно од вртића до факултета, што укључује и бесплатне уџбенике, превоз, па и један оброк у школи. Треће, школе морају вратити на себе васпитну улогу. Морају постати места где се учи морал, и казнама ако треба. Недопустиво је да се деца од малена, баш у школама, уче преписивању, варању, изостајању, вршњачком насиљу, а да школе то толеришу. Ако се овакво понашање не санкционише у школама, наставиће да се прелива у све поре друштва.

Каква реформа образовања је потребна Србији?

-Мислим да је најважније да се прво наставници и учитељи врате на пиједестал који им и припада. Сматрам да то може да се уради децентрализовано, без декрета министарства и без беспотребних експеримената у образовном систему. Потребно је само адекватно мотивисати просветне раднике, а није реч само о платама. Много је битније вратити достојанство просветном раднику, и одати му дужно поштовање које таква једна племенита професија заслужује. Нико се не одлучује за каријеру у просвети да би се у њој обогатио, већ су то махом идеалисти који заиста уживају подижући оно највредније што једна нација има – децу.

Да ли је потребно ученицима пружати опште образовање или их уско усмерити за одређену специјалност?

-Ја заиста нисам за такве врсте предвиђања. Чврсто сматрам да сваки појединац треба да пронађе себе према својим афинитетима. Само тако може у том послу бити успешан, а самим тим допринети и развитку земље. Што више успешних и генијалних појединаца, то боља земља. Нико не може да предвиди која ће то бити занимања будућности. Битно је радити на фундаменталном и широком образовању. Научник, инжењер или лекар који је поткован јаким фундменталним знањем, лако ће себе усмерити у датом тренутку у будућности онако како то професија налаже. Једнако важи и за друштвене смерове и културу, правнике, економисте, новинаре, писце, глумце. У образовању нема пречица, нити замена за фундаментални приступ. Ако сваком појединцу јаким фундаменталним образовањем омогућимо да достигне свој потенцијал, то је довољно. А и не може једно друштво да фаворизује у образовању само ИТ стручњаке, или само инжењере или лекаре. Све је потребно, од новинара, преко глумца, до математичара. Једној успешној држави све треба.

Чији модел образовање у свету може Србији да послужи као пример/узор?

-Упорно тврдим да Србија неће успети да изгради добар образовни систем ако покушава неког да копира. Довољно смо способни да нађемо своју формулу. Потребно је дефинисати циљеве, а онда реализацију препустити мотивисаним просветним радницима. Немогуће је декретима „одозго“ променити један систем у коме има стотине хиљада људи, а нажалост деценијама Министарство просвете живи у заблуди да ће некаквим „наређењима“ и експериментима (усмерено образовање, дулано образовање, дигитализација, итд) нешто постићи. Угледајмо се на школу кошарке. Није било декрета министарства. Нисмо копирали ни Амере ни Совјете. А изградили смо препознатљиву српску школу кошарке из које излазе неки од најуспешнијих тренера на свету. Може слично и у просвети.

Александар Кавчић – Фото: Праватна архива

Свака пета особа у Србији нема средњу школу, а 14% ни основну, подаци су Републичког завода за статистику. Ко је одговоран за тако поразно стање?

-Нису ови подаци последица догађаја од јуче, нити од пре годину дана, нити пет. Све ово је последица сигурно тридесетогодишњег урушавања школства и то на разне начине. Мислим да су одговорне све власти. Знате, ми смо још пре пар деценија имали примере да смо из малих сеоских школа добијали врсне лекаре, научнике, инжењере..Али, то се сада променило. Ми смо довели просвету до тога да се три процента деце из радничке класе и деце сељака уписује и завршава факултет. То је поражавајуће. Ја знам пример школе из села Туларе, код Медвеђе. Питао сам наставника информатике у тој школи како је изгледала настава у доба короне, на даљину. А он ми је одговорио да не изгледа никако. Они нису имали рачунаре, ни телефоне, ни интернет. И онда је тај наставник колима ишао од куће до куће, сваке две недеље, и говорио деци шта да раде.

Да ли држава треба да има монопол над уџбеницима и генерално над образовањем омладине?

-Не мислим да је било који монопол добар, али и ова ситуација на тржишту уџбеника каква је сада је такође страшна. Он нечега што је обавезно, а основна школа јесте, направљено је потпуно слободно тржиште уџбеника којим данас доминирају страни издавачи, и на коме се продају уџбенички комплети од којих неки коштају као нечија месечна зарада. Ја сам за то да Завод за уџбенике и наставна средства треба да добије статус ‘јавног сервиса’ као што га има РТС, јер су уџбеници национални ресурс. Тада би Завод био финансиран из буџета, и могао би свој садржај, дакле уџбенике, бесплатно да шаље у етар, у овом случају веб сајт. На том принципу функционише и РТС. Ако је јавни интерес да грађани имају бесплатно информисање, онда је јавни интерес и да имају бесплатне уџбенике. При том би рад Завода коштао неупоредиво мање од РТС.

Колико недоступност високог образовања утиче на општу друштвену климу?

-Иако се залажем за што бољи бесплатан образовни систем од вртића до факултета, ипак је најбитније да Србија развије своју привреду. Ту је кључ друштвене климе. Размислимо шта је узрок пропадања села у Србији. Југ Србије је вековима живео од сточарства. Данас нема стоке на пашњацима југа Србије. Када на тај начин становништву избијете средства за живот из домаћинстава, тада су ти људи упућени на градове и на иностранство. Да би без поседа и без рада на земљи, преживели у градовима или у иностранству, упућени су на високо образовање за опстанак. Отуда и јагма за дипломама. А када сви „груну“ на универзитете, како државне тако и приватне, падају и критеријуми, па цео систем високог образовања губи ефикасност. Много тога се може променити здравом привредом, а демографски гледано, Србија мора лечењу да приступи на селу. Квоте на универзитетима морају да постоје, и селекција на универзитетима мора да се врши кроз конкуренцију. Тако се ради свуда у свету. Али онима који не успеју да се упишу на државне факултете, који узгред морају бити безрезервно бесплатни, дужни смо као друштво да обезбедимо земљу у којој ће од свог рада моћи да живе. Моје је убеђење да такав препород мора да крене пре свега у руралним подручијима.

Шта треба да буде сврха образовања?

-Ја мислим и да је циљ образовања мора да буде да се сваком детету пружи шанса да достигне свој пуни потенцијал. За некога ће то бити уско специјализована струка, као на пример физика субатомских честица, а за неког другог општа култура. Све зависи од афинитета појединца. Несумњиво је да је уска специјализација потребна за технолошки напредак, али најбољи писци, новинари, уметници су по правилу потковани завидним општим образовањем које им несумњиво помаже у њиховим професијама. И једно и друго је потребно човечанству, а и Србији. Сврха образовног система је да становништву пружи прилику да развије своје способности, без претеране фаворизације одређених дисциплина.

Да ли су бесплатни уџбеници довољни или је то само почетна тачка ка квалитетнијем образовању?

-Бесплатни уџбеници су почетак, само почетак. Да би једна мала земља попут Србије била конкурентна, потребно је да сва деца имају обезбеђено бесплатно образовање, и да сви имају једнак старт на свом животном путу. Нико не зна из ког малог места ће потећи нови генијалац попут Тесле. На нама свима је да подржимо школовање све деце, без обзира на имовинско стање родитеља. Следећи корак је, сматрам, побољшање статуса учитеља и наставника у друштву. Морамо им дозволити да буду креативни у свом послу, а не да све буде уређено неким декретом из министарства просвете. Креативан наставник је кључ образовног система.

Колико се у Србији образовање сматра као трошак или инвестиција? Да ли можете упоредити однос садашњих и бивших власти по том питању?

За сваку државу образовање је увек инвестиција. Наравно, треба времена да се и „исплати“. Ово што сада радимо видећемо на генерацијама које ће бити у својој пуној радној снази за 20 до 30 година. Искрено, и садашња и бивша власт су грешиле. За мене лично, образовање није политичко питање по коме треба упоређивати власт једне политичке опције са неком другом. Образовање је стратешки нестраначки интерес једне земље.

Извор: https://direktno.rs/vesti/drustvo-i-ekonomija/336527/aleksandar-kavcic-besplatni-udzbenici-obrazovanje-srbija.html

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!