Александар Б. Ђикић: Турбо-фолк антикултура којом се умртвују национална чула

понедељак, 17. 05. 2021.недеља, 16. 05. 2021. Kefalo

Владавина какофоније

Да би од нас направили масу каква је потребна за обликовање по укусу неког другог било је потребно умртвити национална чула. Турбо-фолк антикултура је у томе поприлично успела

Пре 2.500 година, удаљеност Грчке од Кине била је технички вероватно нешто као данас Земље од Марса. Ипак, два вероватно највећа филозофа које је свет дао, Конфучије и Платон, иако просторно и временски веома удаљени, позабавили су се музиком, тачније односом музике и државе, или утицајем једне на другу.

Платон је говорио да: „Што је у некој држави музика боља, боља је и држава“, а Конфучије је дивно објаснио да: „Музика успоставља хармонију међу звуцима једне земље. Проучавајући музику, човек разуме принципе управљања и тако је спреман да буде владар”.

Када би данас у Србију дошао неко ко о Србији појма нема, и послушао каква се у њој музика слуша, не би морао да чита новине, гледа ТВ, истражује… Не, одмах би му било јасно да је у нашој држави стање какофонично, да је друштво до зла бога примитивизовано и да се до квалитета не држи колико до лањског снега.

Оно што доминира у нашем културном простору је нешто што се зове турбо-фолк. То је нешто као музика, а није музика, састављено од неукуса, буке и примитивизма. Што је најгоре, турбо-фолк је изашао из оквира „музике“, и постао доминантни вектор у јавном дискурсу. Он је умногоме одредио културне обрасце, те прожима и друге уметности (филм, књижевност…), чиме је много пореметио вредносни систем, а што је најгоре, одредио је и понашање политичких елита.

Извор: Гугл претрага слика

Турбо-фолк је нешто што има уметничку вредност на нивоу половног тоалет-папира, па ипак и као такав је завладао. Основно питање је, да ли се то десило спонтано или је резултат озбиљне, добро осмишљене и изузетно добро финансиране операције?

Промотер турбо-фолка је пре свега медијски гигант ПИНК, у власништву медијског магната Жељка Митровића, који од времена трагичних 90-их до данас опстаје и пристаје уз власт, иако су се гарнитуре власти мењале. Све је могло да се промени, али је ПИНК опстајао и јачао. Ради ли се ипак о некој заслузи која превазилази националне оквире?

Године 1994. једини сателитски сигнал који је из Србије одашиљан био је ПИНК, и његове чувене „Фолк параде“, које са српским фолклором нису имале баш никакве везе. Те „параде“ су бесомучно „тукле“ бубне опне сатима, уз гологузе, сисате „фолк звезде“, скаредно обучене, наказно нашминкане, али то је био једини понуђени садржај. Што би се рекло: „Ево ти једно јаје па бирај.“ И тај садржај је и прихваћен.

Замислимо ратну 1994. годину, и неког Португалца, Канађанина… који жели да се обавести шта се то дешава овде, докле смо дошли са нашим ратовима, санкцијама, инфлацијама… Погледа хрватску телевизију, а на њој потоци крви и суза теку, куће запаљене, колоне избеглица на све стране, Срби се описују као архизликовци. А онда погледају горепоменуту „српску“ телевизију, на којој: кипи, тресе, урла, трешти, вришти, слави се 24/7… Па до каквог закључка да дође тај Португалац или Канађанин?! Наравно, да Срби заиста јесу архизликовци.

Tај пројекат турбо-фолка јесте добио замајац деведесетих, и јесте одлучујуће утицао на руинирање једног система вредности (свести) у Срба толико, да је просто немогуће не закључити да то ипак није спонтано урушавање културног обрасца. А да ли је све почело са ПИНК-ом?

Почетком 70-их година прошлог века Јосип Броз је припремао коначно укидање Републике Србије, кроз амандмане и коначно кроз Устав 1974. Претходно обрачунавши се са „српском реакцијом“, па са српским комунистима, затим са српским безбедносним структурама, те коначно и са оним што је остало од српске интелигенције, чиме је створио позицију да шутне у празан гол.

Ипак, и поред свега, на пољу културе Србима и даље нико од „браће“ није могао ни да приђе. Било је то време још увек активних: Андрића, Ћопића, Селимовића, Десанке, Црњанског, Саше Петровића, Мире Траиловић, Владе Величковића…

У то време зачиње се ембрион данашњег ПИНК-а. Био је то Радио Шабац. Та радио станица је имала невиђену покривеност и домет, готово као Радио Београд, што је било необично за једну локалну радио станицу. Да ли случајно?

Радио Шабац: Распевана јесен (Извор: Купиндо)

На тим таласима могло се чути нешто што је требало да подсећа на српски фолклор, али је било далеко од тога. Под паролом „народ то воли“, постепено се потискивао српски мелос, а мењало га је нешто што се тада звало „шунд“ (нем. Schund – глупост), а што је еквивалент данашњем турбо-фолку. Постепено се у ту „музику“ уткала арапска мелодика, тако да је неретко нека „народна песма“ више личила на оглашавање мујезина са минарета, него на српску музику. Текстови тих песама су били, па мало је рећи ужасни. Вирус Радио Шапца се раширио широм „српског света“.

У другим деловима заједничке нам домовине врло се пазило да се очува сопствено народно уметничко благо, (још кад је већ „на извол`те“, и да се штрбне мало српског), а такође и да нова остварења имају завидан уметнички ниво, те да у читавом миљеу пренесу праву поруку сагласно националном циљу.

Националне институције и удружења свих народа СФРЈ су помно водиле рачуна да квалитет понуде у масовној култури буде барем задовољавајући, ако већ не може врхунски. У Србији се о томе није водило рачуна, па смо са једне стране имали уметничку елиту какву дуго нећемо имати, али са друге стране, утицај на плебс је препуштен „шунду“.

И тако смо у 80-е ушли са Србијом у којој се орило: „Био сам пијанаааац“, (а у себи се певало „Друже Тито ми ти се кунемо“), и Хрватском у којој се певало „Све њежне ријечи свијета сачувао сам за те…“, али је унутар националног бића одјекивало „Лијепа наша“.

Данас ми немамо величине као што су тада били: Душко Радовић, Павић, Михиз, Киш… који би својом грандиозношћу сузбијали утицај турбо-фолк антикултуре, и нећемо их задуго имати, барем док се не вратимо српском становишту. Данас су их заменили Басаре, Видојковићи, Кесићи и Панчићи, Марине Абрамовић…, који су производ те исте антикултуре, и зато и није чудо што у културној равни све брже пропадамо.

Наравно они за себе мисле да су умивени грађани света, али суштински они су само синергисти турбо-фолк антикултуре, чији је циљ духовно пропадање нашег народа. Они су нешто што је у нашој политици анационална, евроентузијастичка опозиција, која се као бори против режима, а у ствари је најбољи гарант његове дуговечности.

Извор: Гугл претрага слика

Зато и није чудо што су нам деца функционално све мање писмена, што не могу да разазнају шта је добро а шта лоше, шта је укус а шта неукус, што имају разне ријалити узоре, јер и ријалити се промовише са истих канала као и турбо-фолк, и врло вероватно је и осмишљен у истом „комитету“ као и „шунд“ из 70-их.

Није чудо да смо изгубили интелектуалну и културну виталност, што је резултирало апатијом и неосетљивошћу на процесе којима смо изложени, а који су извесно врло опасни. Они ће се одразити или се већ одражавају на наше државно устројство, економију, демографију…

Није чудо јер смо деценијама изложени инжењерингу који од нас треба да направи баш онакву масу каква је потребна за обликовање по укусу неког другог а не по нашем, а за тако нешто је било потребно умртвити национална чула. Турбо-фолк антикултура је у томе поприлично успела.

Зато и не чуди што смо постали неосетљиви на проблеме ближњих. Зато и не чуди што су и високи функционери ове државе формирани у турбо-фолк антикултури. Нису „бунга-бунга“ журке „куче од јуче“. Припремало се то деценијама, навикавани смо деценијама на ту „нову нормалност“, а да ли ћемо имати снаге да се вратимо нормалном систему вредности, е то зависи од нас.