Milan Bojić: Albanska golgota
Pojam „zavetne nacije“ često je koristio Entoni Smit britanski istoričar sociologije jedan od najvećih proučavalaca Nacionalizma i Etničke pripadnosti, kao interdiscplinarnih polja. U njegovoj knjizi Nacionalni identiteti kao zavetne nacije označio je Jevreje, Jermene, Etiopljane, pravoslavne narode (ponajviše Srbe) itd. Reč je o narodima koji duboko u svojoj biti veruju da su sklopili „savez“ sa samim Bogom, tj. da su njemu dali zavet vernosti. Zanimljivo da sve ove narode prati rečima neiskazivo stradanje, teško je utvrditi za koji narod ima „bogatiju“ stradalničku istoriju.
Jevreji su jedini narod koji je u periodu pre Hrista posedovao pravu veru u živog i istinitog Boga. U Starom zavetu je vidljiv jedan fenomen. Kada god bi Jevreji odstupili od Boga i njegovih zakona, tj. od Zaveta datih Bogu strašno su stradali. Njihovo konačno odstupanje desilo raspećem Živog Boga Isusa Hrista, budući da se njihova vera zasnivala na iščekivanju tog Hrista (Mesije) koji će im kao Božiji Sin doneti svoje Carstvo. Ne prepoznajući pravog Mesiju oni i dalje čekaju, ne znajući ili ne želeći da znaju da su odstupili od prave vere, to odstupanje je uzrok njihovog neprekidnog stradanja u kontinuitetu. Koje je počelo 46. godine kada razoren Jerusalim od rimskih imperatora, baš kao što je Hristos prorokovao
Takođe Jermeni su odličan primer budući da su oni prvi narod koji je primio Hrišćanstvo, odatle njihov osećaj Saveza sa živim Bogom. No, vremenom su i oni odstupili od Pravoslavne vere, primivši izmene u veri, tj. usvajajući Monofizitsku jeres. Pogazivši taj zavet poput Jevreja, njihova istorija je postala stradalna poput istorije jevrejskog naroda.
Veličanstvenom i numornom delatnošću Svetog Save je srpski narod duhovno preporodio postavši srpski duhovni Avram. Srbi kao duhovna deca sv. Save su postali naslednici njegovog Saveza sa Bogom. Taj Zavet je na Kosovu polju zapečatio svojom krvlju srpski Mojsije-sveti knez Lazar koji je svojim izborom za Carstvo nebesko poveo svoj narod u Obećanu zemlju-Nebesku Srbiju. Odatle se naš narod u mnogim srednjovekovnim spisima naziva Novi Izrailj. Novozavetni Izrailj je poput Starozavetnog (koji je starozavetni nosilac prave vere) stalno bio gonjen. Česta odstupanja srpskog naroda od Pravoslavne vere i života po njoj su rezultirala strašim stradanjima, mnogo strašnijim od drugih naroda, budući da oni nemaju tako veličanstveno svetosavsko i svetolazarevsko nasleđe. Odatle potiče viševekovno stradanje pod Turcima i Austro-Ugarima, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, komunizam, NATO… Sva ova stradanja povezuje jedna nit, to je pokušaj okupatora da zatre i uništi pravoslavnu veru, kao i sve što iz nje proističe srpski identitet, ćirilicu itd. To je zapravo pokušaj zatiranja tog Zaveta koji je najveće bogatstvo srpskog naroda, bogatstvo koje prevazilazi materiju i nadilazi vreme.
U srpska istoriji „prebogatoj“ stradanjem određeni istorijski trenuci se posebno izdvajaju. Tu nesumnjivo spada period Prvog svetskog rata koji svoj golgotski vrhunac doživljava tokom povlačenja srpske države, vojske i naroda preko surovih albanskih planina.
Srpska vojska koja se nije oporavila od Balkanskih ratova morala je da ratuje 1914. godine sa mnogobrojnijim i bolje opremljenim neprijateljem. Na iznenađenje celog sveta ta vojska je opet pobedila. Ubrzo su usledila strašna i masovna umiranja kao posledica epidemije pegavog tifusa početkom 1915. godine. Izmučeno stanovništvo je već na jesen moralo da se suoči sa trojnom invazijom Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske, sa armijom od preko 800 000 vojnika. Bilo je izvesno da to ni žilava Srbija neće izdržati, pa kako bi Srbija ostala nepokorena vlast je odlučila da svi idu u egzil: država, vojska, crkva, narod itd. Put ka Grčkoj preko Makedonije presekli su Bugari, tako da jedini put koji je ostao bio onaj preko ledenih albanskih planina.
U tim trenucima celokupna teritorija Srbije postala je zgarište preko koga su tekle reke izbeglica obuzete strahom. Doktor Luj Tomson je putovao iz Šapca ka Kragujevcu na volovskim kolima on je ovako opisivao slike sa kojima se sretao: To su samo žene koje predvode kola na volovskim zapregama, na kojima su zbijena mala deca između svežnjeva sa prnjama. Odrasli i starci idu peške. Stoka sledi za njima. Uočavamo i dosta ranjenika koji se vuku kako mogu i kud mogu…[1]
Uništivši teško naoružanje srpska vojska sa narodom se povlačila preko Albanije u tri pravca. Prvi pravac je išao iz Peći preko Andrijevice i Podgorice do Skadra. Drugi pravac je išao iz Prizrena i Ljum Kule preko Spasa i Fleti do Skadra i Lješa. Treća linija odstupanja vodila je iz Prizrena i Ljum Kule ka Piškopeji, Debru i Elbasanu. Sa vojskom i narodom odstupao je kralj Petar, njegov sin regent Aleksandar, crkveni velikodostojnici, ministri, narodni poslanici, strane diplomate, intelektualci…
Esad-paša Toptani, koji je bio saglasan da srpski narod pređe preko albanske teritorije, je poslao svoju jedinicu koja bi štitila srpski narod, ali ni to nije bilo dovoljno da spreči divlja albanska plemena da ubijaju i pljačkaju srpski narod. Pored albanskog terora ovu povorku stradalnika pratili su glad, velike hladnoće, sneg, ledene kiše, zarazne bolesti itd. Iza ove kolone ostajalo je na desetine hiljada mrtvih, to rečima neopisivo stradanje nazvano je Golgotom Srbije.
Ostala su bezbrojna svedočanstva te srpske Golgote, pa ću navesti samo neke. Branislav Nušić sjajan pisac i veliki patriota ovekovečio je svoje utiske kada je video stradanje 40 000 srpskih dečaka, koji su trebali da budu regruti: …kada su počele prilaziti kraj nas hiljade i desetine hiljada onih kojima je avet gladi svojom surovom kičicom po voštanom, bledom licu izvajala grube crte klonulosti i odricanja. To su bili dugi, beskrajni, u vrste postrojeni redovi gladne dece… Bila su to sve deca, mlada kao rosa, još neogarenih usta, tek odvojena od majki i kuća i odmah povedena putem stradanja i patnje.. kako ih neprijatelj ne bi zarobio… Njihova mršava tela, njihove nerazvijene grudi i nepouzdan korak jedini su još tragovi njihovog detinjstva, jer ugašen pogled, oborene glave i težak bol ispisan na licu daje im izgled staraca od osamdeset godina… Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece, za mesec dana 36 000 naći grobove u snežnim ambisima i smrdljivim barama…
Dragiša Vasić takođe savremenik je pribeležio da je Albanija bila iskustvo smrti, teže od bilo kog iskustva u srpskoj istoriji. Kako su osećao pojedinac u tim kolonoma smrti opisao je sledećim rečima: po vrlo uskoj, kozijoj stazi koja vijuga nad provalijom, obavijen oblakom ili okružen mrakom, koračao je, preturao se… čovek-skelet, koji je sasvim posumnjao da je to značio život. Ono što je njegovo telo pokretalo napred, činilo mu se da nije napor njegove sopstvene snage, jer je bila iscrpena. I ne osećajući u tom telu sebe, on je sumnjao u život. Za sive, neme utvari, što su se povodili za njim i pred njim, sumnjao je da su ljudi… Leš koji je on pozivao da nastavi put, bio je maločas čovek koji mu je ubrizgavao pouzdanje, ostavljajući ga na stenovitom kršu, on je tamo, u isto vreme ostavljao i svoje pouzdanje… Arbanija, to beše Veliki Petak Srba i Mon Blan njihovih patnji…[2]
Vojska i narod su počeli da pristužu još u decembru 1915. godine između Skadra i Drača, a početkom januara pristižu glavnina vojske i naroda je stigla 1916. godine gde su trebali da ih čekaju italijanski brodovi. Ukrcavanje je počelo 6. januara ali je teklo veoma sporo zbog malog kapaciteta albanskih luka, pretnje od neprijateljskih podmornica, ali i pre svega zbog konkretnih iteresa koje su Italijani hteli ovom prilikom da osiguraju. Na kraju saveznici su tražili da ukrcavanje bude u Valoni. Tražili su čak pismenu obavezu od „živih mrtvaca“ da regent potpiše da Srbija neće tražiti teritoriju Albanije na kojoj se nalazi. Sve to je značilo da izmrcvareni poslednjim atomima snage moraju da pešače još dodatnih 250 kilometara kroz močvarnu predele ušća reke Mat ka Valoni. Za to vreme Italija je zabranjivala srpskim jedinicama da pređe reku Škumbe koja je bila njena interesna zona. Izjava sa tim zahtevom je predata Nikoli Pašiću 28. januara, posle čega je morao da interveniše ruski poslanik u Rimu. Zbog odugovlačenja Italije i u samoj Valoni, koje je prouzrokovalo masovna umiranja srpskog naroda, evakuaciju su preuzeli Francuzi.[3]
Zapravo srpski premijer Nikola Pašić je 18. januara uputio telegram ruskom caru Nikolaju II opisujući neprijateljsko držanje Italijana prema srpskoj vojsci. Istog dana je car Nikolaj poslao telegram britanskom kralju i predsedniku Francuske u kome je pretio da ukoliko se odmah ne pomogne Srbiji da će izaći iz rata i potpisati separatni mir sa Nemačkom. Posle ovog gesta iskrene pomoći ruskog cara srpskom narodu sve se ubrzalo, pa je prvi transport srpskih vojnika na ostrva Vido i Krf obavljen krajem januara. Među poslednjima je transportovan i regent Aleksandar. Evakuacija je obavljena od 18. januara do 22. februara 1915. godine.
Kada je u pitanju tačan broj evakuisanih ni da danas nema saglasnosti. Prema zvaničnim izveštajima italijanskog Ministarstva mornarice u periodu od 12. decembra 1915. do 22. februara 1916. godine evakuisano 11 650 izbeglica, bolesnika i ranjenika za Lipari, Brindizi, Marselj i Bizertu, 130 840 vojnika na Krf i 4 100 u Bizertu. Transport je organizovan pomoću 28 italijanskih, 17 francuskih i britanskih bordova. Konjičke jedinice opd 13 068 vojnika i 10 153 konja prebačena su uz pomoć tri italijanska, sva francuska i jednog britanskog broda. Konjička divizija je bila poslednja koja je prebačena sa albanske obale. Evakuacija je okončana zaključno sa 5. aprilom 1916. godine.[4]
Oporavljeni srpski vojnici igraju kolo na Solunskom frontu
Ova strašna epopeja krunisana je veličanstvenom srpskom pobedom. Ostvaren je vekovni srpski san, ceo srpski narod je živeo u jednoj državi. Srpski narod je prošavši kroz oganj stradanja poput zlata prosijao u tom ognju, vrativši se na trenutak svom svetosavskom i svetolazarevskom Zavetu. Ali ubrzo se srpski kralj Aleksandar i srpski narod pogordiše, pa poput cara Solomona i jevrejskog naroda, koji su u najvećoj slavi svojoj počeli da se klanjaju okolnim idolima, ostavivši živog Boga. Kazna za to je bilo raspad moćnog Izrailja i stradanje, ista sudbina je sačekala kralja Aleksandra i srpski narod koji se postideše svog zaveta i svog identiteta, pa se pokoloniše jugoslovenskom Vaalu, zato veoma teška kazna snađe i srpski narod, svima nama dobro poznata budući da traje i dalje…
Autor: Milan Bojić, istoričar
[1] Miloš Ković, Jedini put; sile Atante i odbrana Srbije 1915. godine, Beograd 2019, 165-166.
[2] M. Radojević, LJ. Dimić, Srbija u Velikom ratu 1914-1918, Beograd 2016, 185-187.
[3] M. Radojević, LJ. Dimić, nav. delo, 188.
[4] Isto, 188-189.
