Историја

Милан Бојић: Албанска голгота

Појам „заветне нације“ често је користио Ентони Смит британски историчар социологије један од највећих проучавалаца Национализма и Етничке припадности, као интердисцплинарних поља. У његовој књизи Национални идентитети као заветне нације означио је Јевреје, Јермене, Етиопљане, православне народе (понајвише Србе) итд. Реч је о народима који дубоко у својој бити верују да су склопили „савез“ са самим Богом, тј. да су њему дали завет верности. Занимљиво да све ове народе прати речима неисказиво страдање, тешко је утврдити за који народ има „богатију“ страдалничку историју.

Јевреји су једини народ који је у периоду пре Христа поседовао праву веру у живог и истинитог Бога. У Старом завету је видљив један феномен. Када год би Јевреји одступили од Бога и његових закона, тј. од Завета датих Богу страшно су страдали. Њихово коначно одступање десило распећем Живог Бога Исуса Христа, будући да се њихова вера заснивала на ишчекивању тог Христа (Месије) који ће им као Божији Син донети своје Царство. Не препознајући правог Месију они и даље чекају, не знајући или не желећи да знају да су одступили од праве вере, то одступање је узрок њиховог непрекидног страдања у континуитету. Које је почело 46. године када разорен Јерусалим од римских императора, баш као што је Христос пророковао

Такође Јермени су одличан пример будући да су они први народ који је примио Хришћанство, одатле њихов осећај Савеза са живим Богом. Но, временом су и они одступили од Православне вере, примивши измене у вери, тј. усвајајући Монофизитску јерес. Погазивши тај завет попут Јевреја, њихова историја је постала страдална попут историје јеврејског народа.

Величанственом и нуморном делатношћу Светог Саве је српски народ духовно препородио поставши српски духовни Аврам. Срби као духовна деца св. Саве су постали наследници његовог Савеза са Богом. Тај Завет је на Косову пољу запечатио својом крвљу српски Мојсије-свети кнез Лазар који је својим избором за Царство небеско повео свој народ у Обећану земљу-Небеску Србију. Одатле се наш народ у многим средњовековним списима назива Нови Израиљ. Новозаветни Израиљ је попут Старозаветног (који је старозаветни носилац праве вере) стално био гоњен. Честа одступања српског народа од Православне вере и живота по њој су резултирала страшим страдањима, много страшнијим од других народа, будући да они немају тако величанствено светосавско и светолазаревско наслеђе. Одатле потиче вишевековно страдање под Турцима и Аустро-Угарима, Први светски рат,  Други светски рат, комунизам, НАТО… Сва ова страдања повезује једна нит, то је покушај окупатора да затре и уништи православну веру, као и све што из ње проистиче српски идентитет, ћирилицу итд. То је заправо покушај затирања тог Завета који је највеће богатство српског народа,  богатство које превазилази материју и надилази време.

У српска историји „пребогатој“ страдањем одређени историјски тренуци се посебно издвајају. Ту несумњиво спада период Првог светског рата који свој голготски врхунац доживљава током повлачења српске државе, војске и народа преко сурових албанских планина.

Српска војска која се није опоравила од Балканских ратова морала је да ратује 1914. године са многобројнијим и боље опремљеним непријатељем. На изненађење целог света та војска је опет победила. Убрзо су уследила страшна и масовна умирања као последица епидемије пегавог тифуса почетком 1915. године. Измучено становништво је већ на јесен морало да се суочи са тројном инвазијом Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске, са армијом од преко 800 000 војника. Било је извесно да то ни жилава Србија неће издржати, па како би Србија остала непокорена власт је одлучила да сви иду у егзил: држава, војска, црква, народ итд. Пут ка Грчкој преко Македоније пресекли су Бугари, тако да једини пут који је остао био онај преко ледених албанских планина.

У тим тренуцима целокупна територија Србије постала је згариште преко кога су текле реке избеглица обузете страхом. Доктор Луј Томсон је путовао из Шапца ка Крагујевцу на воловским колима он је овако описивао слике са којима се сретао: То су само жене које предводе кола на воловским запрегама, на којима су збијена мала деца између свежњева са прњама. Одрасли и старци иду пешке. Стока следи за њима. Уочавамо и доста рањеника који се вуку како могу и куд могу…[1]

Уништивши тешко наоружање српска војска са народом се повлачила преко Албаније у три правца. Први правац је ишао из Пећи преко Андријевице и Подгорице до Скадра. Други правац је ишао из Призрена и Љум Куле преко Спаса и Флети до Скадра и Љеша. Трећа линија одступања водила је из Призрена и Љум Куле ка Пишкопеји, Дебру и Елбасану. Са војском и народом одступао је краљ Петар, његов син регент Александар, црквени великодостојници, министри, народни посланици, стране дипломате, интелектуалци…

Есад-паша Топтани, који је био сагласан да српски народ пређе преко албанске територије, је послао своју јединицу која би штитила српски народ, али ни то није било довољно да спречи дивља албанска племена да убијају и пљачкају српски народ. Поред албанског терора ову поворку страдалника пратили су глад, велике хладноће, снег, ледене кише, заразне болести итд. Иза ове колоне остајало је на десетине хиљада мртвих, то речима неописиво страдање названо је Голготом Србије.

Остала су безбројна сведочанства те српске Голготе, па ћу навести само неке.  Бранислав Нушић сјајан писац и велики патриота овековечио је своје утиске када је видео страдање 40 000 српских дечака, који су требали да буду регрути: …када су почеле прилазити крај нас хиљаде и десетине хиљада оних којима је авет глади својом суровом кичицом по воштаном, бледом лицу извајала грубе црте клонулости и одрицања. То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце… Била су то све деца, млада као роса, још неогарених уста, тек одвојена од мајки и кућа и одмах поведена путем страдања и патње.. како их непријатељ не би заробио… Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њиховог детињства, јер угашен поглед, оборене главе и тежак бол исписан на лицу даје им изглед стараца од осамдесет година… Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце, за месец дана 36 000 наћи гробове у снежним амбисима и смрдљивим барама…

Драгиша Васић такође савременик је прибележио да је Албанија била искуство смрти, теже од било ког искуства у српској историји. Како су осећао појединац у тим колонома смрти описао је следећим речима: по врло уској, козијој стази која вијуга над провалијом, обавијен облаком или окружен мраком, корачао је, претурао се… човек-скелет, који је сасвим посумњао да је то значио живот. Оно што је његово тело покретало напред, чинило му се да није напор његове сопствене снаге, јер је била исцрпена. И не осећајући у том телу себе, он је сумњао у живот. За сиве, неме утвари, што су се поводили за њим и пред њим, сумњао је да су људи… Леш који је он позивао да настави пут, био је малочас човек који му је убризгавао поуздање, остављајући га на стеновитом кршу, он је тамо, у исто време остављао и своје поуздање… Арбанија, то беше Велики Петак Срба и Мон Блан њихових патњи…[2]

Војска и народ су почели да пристужу још у децембру 1915. године између Скадра и Драча, а почетком јануара пристижу главнина војске и народа је стигла 1916. године где су требали да их чекају италијански бродови. Укрцавање је почело 6. јануара али је текло веома споро због малог капацитета албанских лука, претње од непријатељских подморница, али и пре свега због конкретних итереса које су Италијани хтели овом приликом да осигурају. На крају савезници су тражили да укрцавање буде у Валони. Тражили су чак писмену обавезу од „живих мртваца“ да регент потпише да Србија неће тражити територију Албаније на којој се налази. Све то је значило да измрцварени последњим атомима снаге морају да пешаче још додатних 250 километара кроз мочварну пределе ушћа реке Мат ка Валони. За то време Италија је забрањивала српским јединицама да пређе реку Шкумбе која је била њена интересна зона. Изјава са тим захтевом је предата Николи Пашићу 28. јануара, после чега је морао да интервенише руски посланик у Риму. Због одуговлачења Италије и у самој Валони, које је проузроковало масовна умирања српског народа, евакуацију су преузели Французи.[3]

Заправо српски премијер Никола Пашић је 18. јануара упутио телеграм руском цару Николају II описујући непријатељско држање Италијана према српској војсци. Истог дана је цар Николај послао телеграм британском краљу и председнику Француске у коме је претио да уколико се одмах не помогне Србији да ће изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. После овог геста искрене помоћи руског цара српском народу све се убрзало, па је први транспорт српских војника на острва Видо и Крф обављен крајем јануара. Међу последњима је транспортован и регент Александар. Евакуација је обављена од 18. јануара до 22. фебруара 1915. године.

Када је у питању тачан број евакуисаних ни да данас нема сагласности. Према званичним извештајима италијанског Министарства морнарице у периоду од 12. децембра 1915. до 22. фебруара 1916. године евакуисано 11 650 избеглица, болесника и рањеника за Липари, Бриндизи, Марсељ и Бизерту, 130 840 војника на Крф и 4 100 у Бизерту. Транспорт је организован помоћу 28 италијанских, 17 француских и британских бордова. Коњичке јединице опд 13 068 војника и 10 153 коња пребачена су уз помоћ три италијанска, сва француска и једног британског брода. Коњичка дивизија је била последња која је пребачена са албанске обале. Евакуација је окончана закључно са 5. априлом 1916. године.[4]

Опорављени српски војници играју коло на Солунском фронту

Ова страшна епопеја крунисана је величанственом српском победом. Остварен је вековни српски сан, цео српски народ је живео у једној држави. Српски народ је прошавши кроз огањ страдања попут злата просијао у том огњу,  вративши се на тренутак свом светосавском и светолазаревском Завету. Али убрзо се српски краљ Александар и српски народ погордише, па попут цара Соломона и јеврејског народа, који су у највећој слави својој почели да се клањају околним идолима, оставивши живог Бога. Казна за то је било распад моћног Израиља и страдање, иста судбина је сачекала краља Александра и српски народ који се постидеше свог завета и свог идентитета, па се поколонише југословенском Ваалу, зато веома тешка казна снађе и српски народ, свима нама добро позната будући да траје и даље…

Аутор: Милан Бојић, историчар


[1] Милош Ковић, Једини пут; силе Атанте и одбрана Србије 1915. године, Београд 2019, 165-166.

[2] М. Радојевић, Љ. Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2016, 185-187.

[3] М. Радојевић, Љ. Димић, нав. дело, 188.

[4] Исто, 188-189.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!