Ако желиш да се спасеш, не говори никоме да можеш да певаш у хору
Тајни појац
Једном дође један човек из Цариграда у Свету Гору Атон, желећи да ступи у манастир и да се замонаши. Дошао је код једног исповедника у манастир Свете Ане да се исповеди и посаветује са њим. Духовник је питао чиме се бави, а он је одговорио да је он главни појац и управник патријаршијског хора.
Духовник је на то рекао:
„Ако хоћеш да се спасеш, не говори никоме да можеш да певаш у хору, јер овде на Атосу има много панигира[1]. Сазнавши о својој вештини, од тебе ће се стално тражити да певаш у различитим црквама, и нећеш моћи да окусиш тишину монашког живота. Послаћу те добром старцу. Уради ово: ако ти је додељено да читаш онда читај добро, пуном снагом. Ако те замоле да певаш, певај не пуним гласом и претварај се да не можеш да поновиш ниједну мелодију или појање за старешином.”
Будући монах се сложио са саветима свог духовника и обећао да ће их следити, након чега га је одвео код једног поштованог старца.
После неког времена, духовник срете старца и упита:
– Како је твој почетник?
„Добро“, одговорио му је старац, „веома је успешан у послушању и добро чита у хору, али никако не уме да пева“.
Неколико година касније, проницљиви духовник је добио обавештење од Господа да ће тајни певач, који је тада већ био монах, ускоро умријети. А онда је урадио следеће…
Почео је панигир главног храма манастира Свете Ане. Тада је духовник извршавао послушање водича у манастиру. Када је почела Литургија, пришао је тајном певачу и рекао да ће данас отпевати Херувимску химну. Монах је био веома узнемирен јер није хтео да се открије: заволео је тишину и живот у тами. У почетку је покушао да одбије под изговором да је одавно заборавио како треба правилно певати. Па ипак, на крају је попустио и пристао из поштовања према свом духовнику.
Духовник је пришао певачима на певници и рекао им да ће данас један позвани протопсалт отпевати Херувимску песму[2]. Пристали су, али су свако мало завирили у храм и питали се ко би то могао бити, јер међу присутнима није било ниједне особе која је личила на позваног певача.
Када је дошло време да се отпева Херувимска песма, видели су како исповедник буквално вуче за врат добро познаног монаха и готово силовито га гура у хор. Сви оци манастира били су веома изненађени и узнемирени. Неки су се чак питали да ли је духовник полудео: уосталом, сви су знали да је овај монах у музици потпуно осредњи. Али када је отворио усне и запевао, испунивши цео храм чудесним, слатким гласом, слушајући га није се могло молити без суза, почели су да схватају да се у његовом неочекиваном преображају крије некаква тајна. Њихово сопствено певање, којим су се некада хвалили пред невештим искушеником, сада им се чинило патетичним брбљањем, па су мислили: „Али овај блажени таленат нас је слушао толико година без приговора и понизности…“
Духовник је одмах по завршетку Литургије одвео певача у своју келију како би га сачувао од непотребних питања и радозналости масе. После службе, певач се осећао лоше и отишао је у кревет. А два дана касније, после исповести и Причешћа Светим Христовим Тајнама, догодило се његово Успење Господње. Да духовник није инсистирао и натерао га да пева Херувимску химну, онда нико никада не би веровао да је овај прости и скромни монах некада био намесник и главни певач патријаршијског хора, јер он сам не би заувек открио ову тајну. …
Монах Мојсије Свјатогорац
[1] Панигири на Светој Гори Атонски се називају ктиторским славама манастира.
[2] Протопсалтус – први појац; директор хора
Извор: Православље живот вечни
