Akademik Slobodan N. Vukosavić: Planirano iskopavanje litijuma nama je zapravo gubitak, u situaciji smo opasnijoj od 1914. i 1941.

Proces pretvaranja Srbije u rudarsku koloniju počeo je još tamo negde 2005-2006. godine, kad smo počeli da donosimo zakone koji idu u prilog rudarskim kompanijama, ali ne idu u prilog građanima Srbije. Zamolio bih sve koji nas slušaju da razmisle: možemo li da koristimo prethodna iskustva da bismo zaključili šta će se dogoditi u budućnosti, jer koliko god da se stvari menjaju, ne menjaju se tako brzo.

Konkretno, mi već imamo iskustva sa rudarenjem u istočnoj Srbiji – pre svega mislim na rudarski basen Bor – tako da vredi pogledati šta se tamo događa da bismo imali ispravnu sliku šta se sprema zapadnoj Srbiji.

Negde 2018. godine, kad su počeli da dolaze uticajni ljudi iz Kine i kompanija Zi Đing, mediji su bili puni optimističkih vesti kako će to „sjajno uticati na BDP“, kako će „povećati zaposlenje“, kako će se „posebna pažnja voditi o životnoj sredini“, kako će biti primenjeni „najviši standardi zaštite životne sredine“ – a ono što se događa možete lako da utvrdite ako odete u Bor. Tamo radi oko pet do šest hiljada naših građana, oko dvadeset hiljada Kineza, uključujući zaposlene u kompaniji Zi Đing, i podizvođači, koji listom dolaze iz Kine, i uzimaju posao našim nekadašnjim podizvođačima koji su radili za taj rudarski basen. Prema podacima za 2021. godinu koje nam daje rudarski inženjer Velizar Stanković, i koji su zvanični, Srbija je po osnovu rudne rente u 2021. godini dobila oko 13,6 miliona evra, što predstavlja približno jedan posto vrednosti prodatog bakra, ne računajući pritom zlato. Ne samo da nema nikakve industrije koja bi usledila i koristila taj bakar, nego čak ne izvozimo ni bakar – mi često izvozimo koncentrat, koji je pun, između ostalog, i zlata, pa smo dovedeni u situaciju da otkupljujemo nazad svoje zlato.

Šta se događa u Boru možete da vidite po koncentracijama arsena i kadmijuma, koje su desetinama puta veće od dozvoljenih vrednosti. U gradu od oko dvadeset osam hiljada stanovnika imate skoro četiri hiljade onkoloških bolesnika, a, koliko sam čuo, a to vas molim da proverite, potpisan je neki zvanični sporazum o „razumevanju za povećane emisije“ u toku nekog prelaznog perioda, koji uopšte nije definisan.

Dakle, mi, praktično, svoje ljude stavljamo u situaciju gde je svaki četvrti, prema koleginici Ireni Živanović i Institutu za javno zdravlje, oboleo od neke vrste kancera, koji rade za kompaniju koju ne smeju da kritikuju – svako ko je zaposlen kod njih mora da ćuti. Dakle, to je budućnost koja nam se sprema i u zapadnoj Srbiji.

Rudarenje kao način zarade za jednu zemlju, kao način sticanja prihoda za jednu zemlju, jeste najprimitivniji oblik. On pokazuje izuzetnu nesposobnost vlasti da pronađe nekakav drugi način da zemlja opstane, a da se pritom očuva životna sredina. Vrlo je ilustrativno pogledati koje su to zemlje koje žive od rudarenja. Uzmite prvih, na primer, sedam zemalja koje imaju značajan udeo rudarenja u svom BDP-u, značajan udeo prodaje mineralnih resursa. Videćete da je u tim zemljama životni vek kraći do petnaest godina, da mlade žene veoma teško održavaju trudnoću, da su prihodi na nivou dva i po puta manji nego što su sad čak i u Srbiji. Dakle, radi se o tome da je to praktično potpuni slom društva i masovno narušavanje interesa građana.

Najviši standardi očuvanja životne sredine mogu se naći u svetu i u oblasti rudarstva. Imate, iznenadićete se možda, kineske kompanije koje, da bi osvojile što više rudnika u Africi, moraju da zaista primene najviše standarde u rudarenju. Oni podrazumevaju, pazite: nema nikakvih deponija, i nema nikakvog ispuštanja vode u okolinu. Ispuštanje vode u okolinu stvara mogućnost da u situacijama kad imate neočekivan, nepredvidivi višak toksičnih voda, vi njih ispustite u okolinu, jer bi drugačija vaša akcija vama nanela veliku finansijsku štetu. Ja se bojim, budući da u Boru imamo svakodnevno desetostruke vrednosti arsena, i to se toleriše, nemam razloga da verujem da se ispuštanje toksičnih voda neće tolerisati, prosto po analogiji. Kod nas, na žalost, ne funkcionišu zakoni, nemamo dovoljno rudarskih inspektora. Ekološko rudarenje znači, dakle: nema nikakvih deponija. Deponije su ekološke bombe. Deponije će, pre ili kasnije, nekog oštetiti, uzeti mu zdravlje ili ga ubiti. Mi možemo da pričamo kako ćemo da pazimo da iz tih deponija ništa ne curi, ali deponije nisu tu deset godina, i nisu tu ni pedeset godina – kad napravite jednu deponiju, da ona ne bi trovala okolinu, morate da obezbedite operativne troškove, investicione troškove njenog održavanja, održavanja opreme, sledećih deset hiljada godina, mnogo nakon što rudarska kompanija koja je došla kod vas zaključi da joj je najisplativije da bankrotira kako ne bi morala da snosi neke dalje troškove.

Svi planovi rudnika u Srbiji koje sam video, a planira se veoma veliki broj rudnika, imaju deponije – čak i rudnik u Jadru, koji se toliko hvali da će biti po najvišim standardima, ima deponije, i to ne samo jednu. On ispušta vodu u okolinu – to je potpuno neprihvatljivo. Tvrdnja da rudnik koji ima deponije na površini radi po najvišim ekološkim standardima je netačna tvrdnja, smišljena da dezorijentiše javnost i da obezbedi onom kom je to interes da donese odluku, a da pritom ne izgubi popularnost i rejting.

Šta je sa otpadom napravljenim od ovih petsto bušotina u toku ispitivanja?

O tom je govorio advokat Sreten Đorđević. On je utvrdio da je došlo do kršenja krivičnog zakona od strane kompanije. Veoma zabrinjava što država ne preduzima korake kada kompanije krše zakone. O slučaju Rio Tinta više informacija ima advokat Sreten Đorđević.

Ono sa čime sam ja upoznat je da kompanija Zi Đin otvoreno krši odluke Upravnog suda, i za to ne snosi nikakve sankcije. Dakle, mi smo na milost i nemilost rudarskim kompanijama, i ovo što se događa je zaista u negativnom smislu jedan rudarski desant. Da me ne shvate pogrešno kolege sa Rudarsko-geološkog fakulteta, to nema veze sa strukom, ali ovo je rudarski desant. Srbija je u zamci. Ja se, bar, tako osećam.

Deo karijere sam proveo radeći za multinacionalne kompanije, tako da sam, ne svojom voljom, imao iskustva u dolasku u zemlju Trećeg sveta gde treba da se otvori prljavo postrojenje. Najviše posla oko toga nemaju inženjeri, nego psiholozi, koji proučavaju ljude na vlasti – ministre, službenike – kako im prići, kako ih navesti da donesu odluke koje će biti u interesu kompanije. E, sad, da ne mislite da smatram da su kompanije zle – ljudi samo žele da zarade novac. Nažalost, oni zarađuju novac na konto masovne devastacije životne sredine u ciljanoj zemlji i, praktično, za nikakav prihod. Govori se o nekim sjajnim prihodima – opet pominjem, rudna renta iz Bora u 2021. godini je jedan posto od vrednosti bakra koji je iskopan, ne računajući pritom zlato.

Svojevremeno sam pravio neki proračun, u koji sam uračunao i takozvane izgubljene ekosistemske usluge – ako angažujete neki prostor da tu bude deponija, rudnik, onda gubite čitav niz značajnih funkcija, kao što je apsorpcija ugljendioksida, stvaranje kiseonika, sprečavanje klizišta, omogućavanje izdana… Kad to saberete s izgubljenom poljoprivrednom proizvodnjom, i izgubljenim prihodima koji bi se mogli ostvariti od turizma, nama je iskopavanje litijuma koje se planira zapravo gubitak.

Trenutna vlast u Srbiji ima svoj cilj i veoma pametno i organizovano radi ka tom cilju. Ako neko ugrožava vaš cilj, to može da bude nekakav političar koji želi da artikuliše jednu autentičnu demokratsku volju naroda. Onda ga treba diskreditovati, jer on može da postane opasnost, može da vam uzme vlast. Ako imate ljude, profesore univerziteta, koji govore otvoreno i pošteno o pitanjima rudarenja u Srbiji, onda su oni nestručni, nisu završili taj ili taj smer rudarskog fakulteta, tako da je definicija kvalifikovanog naučnika u poslednje vreme, kad gledam režimske medije, isključivo onaj koji podržava kompaniju koja želi da dođe u Srbiju.

A što se tiče toga da će kopanje da počne samo za četiri godine, ja to doživljavam kao specifičnu anesteziju. Naime, prema iskustvu koje imam iz svoje inženjerske karijere u multinacionalnim kompanijama, stvari se rešavaju u naredna dva meseca. Ako vlast uspe da progura ono što želi u sledeća dva meseca, stvar je definitivno gotova i mi, praktično, kasnije to nećemo moći da zaustavimo.

Moram da vam kažem nešto po pitanju litijuma. Radi se o jednoj dobroj propagandnoj ideji – da vi sad povežete rudarenje sa nečim zelenim. I onda to, naravno, može da izgleda prihvatljivo. Međutim, šta je, u stvari, litijum? Litijum se koristio u baterijama za električne automobile. Zbog dobro poznatih problema, sa velikim rizicima, požarima koji se ne mogu ugasiti, on se sve češće menja sa natrijumskim baterijama. Međutim, ni tu nije kraj – i natrijumske baterije moraju dosta dugo da se pune, morate da stanete negde, pa da čekate po pola sata ili duže da vam se napuni baterija. Upravo se razvija tehnologija takozvanih redoks ili flou baterija, prvo na bazi vanadijuma, ali se već pojavljuju i baterije na bazi gvožđa, gde ćete doći na pumpu, istočiti tečnost iz svog redoks akumulatora, utočiti novu tečnost, kao kad sipate benzin, i ići dalje. Dakle, vrlo brzo će litijum u električnim baterijama biti stvar prošlosti. Upravo zato je cena litijuma u zadnje dve godine pala, mislim, više nego šest puta – toliko da ljudi koji planiraju da naprave fabrike baterija, a imate kompaniju Vega solar u Albaniji – Albanci prave fabrike baterija, Mađari prave fabrike baterija – oni uočavaju da je cena litijuma tako mala da se ne isplati razmišljati o nekoj eksploataciji, nego ga treba kupiti na tržištu.

Ako bismo mi imali dobrog domaćina, koji zaista želi da pravi baterije i električne automobile, on bi napravio fabriku baterija, gde bi kupovao litijum. Imajte u vidu da je u ovim električnim automobilima koje imamo danas vrednost tog litijuma u jednom automobilu svega četrdeseti deo cene automobila. To se kupuje – ne morate da raskopavate zemlju zbog toga. Ako jednog dana cena litijuma skoči, na primer, deset puta, to može da bude dobar razlog da se eventualno razmišlja o kopanju litijuma. Međutim, domaćinski odnos podrazumeva da ako imate porodičnu srebrninu, a mineralni resursi nisu obnovljivi – kad ih iskopate, gotovo je – dobar domaćin čuva porodičnu srebrninu za vreme kada će ta srebrnina da bude veoma skupa. Dobar domaćin ne bi ubrzano eksploatisao bakar, koji će već za par decenija strelovito porasti po ceni, jer ulazimo u krizu, nestašicu bakra. Ja očekujem da u vreme kada se planira okončanje eksploatacije litijuma u Srbiji – za nekoliko decenija – naučnici i stručnjaci će, verovatno, uspeti da realizuju fuziju. Da bi ta fuzija radila, iz određenih razloga neophodno je da imate litijum, i to u količini tolikoj da svetske rezerve možda neće da vam budu sasvim dovoljne. Tako će u vreme kada je ovde planiran kraj eksploatacije litijuma cena litijuma strelovito da poraste. Dobar domaćin bi sačuvao taj litijum za tada.

E, sad, da li je naš domaćin uslovljen, ili možda ne zna, ili je loše informisan, ili je upao u zamku – multinacionalne kompanije imaju psihologe koji ljude uverene da su oni najpametniji uhvate u zamku… Moguće da se to dogodilo, nadam se da nije.

Mi smo u ozbiljnoj situaciji. Ja ovu opasnost smatram većom nego devetsto četrnaestu i devetsto četrdeset prvu. U ozbiljnoj situaciji nema mesta emocijama. Meni se ne sviđa što je čitav diskurs otišao u polje politike, jer nas on sprečava da razmišljamo. Vlast misli da neko hoće da joj otme vlast, opozicija misli da će koristeći temu litijuma uspeti da dođe na vlast, celokupan diskurs u medijima nije dobar.

Razmišljajući o Evropi moramo da budemo realni. Evropa nije ni crna ni bela. U Evropi imamo neke prijatelje. Međutim, dobar deo ljudi koji u Evropi danas donosi odluke nas gleda na jedan način koji nije dobar. Oni nas ne vide tako velikim kao što smo sada – želeli bi da budemo iscepkani na dve, tri ili četiri manje površine. Oni otvoreno kažu – oni koji su pošteniji, Nemci, na primer, ili američki oficiri: Srpska pravoslavna crkva je naš neprijatelj na Balkanu. Ljudi pošteno kažu šta misle. Nemojte ih ignorisati – oni to stvarno misle. Evropa želi, i to ne zato što je zla, nego to joj je interes, da ima jednu zemlju, na primer Srbiju, gde može da odlaže otpad koji ne može da reciklira, i gde može na neekološki, na neprihvatljiv način da eksploatiše mineralne resurse tako da ih ima blizu svojoj teritoriji, da ih može lako dobaviti. Tako da ta priča kako će nam Evropa garantovati nekakve „najviše standarde“ – čim čujete reč „najviši standardi“, „biće dobro“, „mora biti da će biti dobro“, „očekujemo da sve bude u redu“ – to su stvari bez obaveza.

Moram da dam primer kad se radi o opasnim stvarima, kao što su rudnici. Znam šta je radila generacija mog oca – oni su pravili mostove. Kada pravite most, i vi ste projektant, znate kako se testira most? Vi ste dole, između stubova, ispod mosta, dok kamioni prelaze most. Tako da bih voleo da svako ko mi savetuje da se složim sa kopanjem u Srbiji preuzme na sebe odgovornost da živi na tom mestu gde će da bude rudnik, da tu gaji svoju decu, da ako je inženjer, pa potpisuje neki projekat, da to garantuje svojom licencom koja mu može biti oduzeta; da, kao u drugim državama Evrope, garantuje finansijski za ono što potpisuje. U Srbiji to, međutim, nije slučaj.

***

I mi smo žrtva te fine psihologije koju su još 2005-2006. u Srbiji posejale multinacionalne kompanije. Ljudi obično pominju Rio Tinto – pazite, tih kompanija ima puno, i sve rade na isti način. Mi se pripremamo da to prihvatimo. Mi prihvatamo diskurs koji nam se nudi, i ne uočavamo ono očigledno.

Da li je vama normalno da kad u Srbiju dođe jedna kompanija koja treba da radi nešto što je potencijalno opasno da vi organizaciju izrade studije (o uticaju na životnu sredinu, nap. StSt) poveravate toj kompaniji? Da vam to uprostim: ja sad hoću da za neki sitan novac u vaše dvorište stavim jednu bombu – jer svako industrijsko postrojenje jeste bomba, može da napravi štetu. Sad ću ja da vas ubeđujem: ta bomba, pazite, ona je napravljena po najvišim standardima; ja vama garantujem da ona neće eksplodirati. Međutim, logično pitanje je: šta će vama bomba u dvorištu?

Pošto sam služio vojsku, mislim da ima jedna stvar koja je gora od lošeg komandanta, a to je anarhija. U vojsci ste naučeni da slušate svog kapetana čak i kad vidite da on greši, jer je alternativa gora. Otud sklonost, možda pogrešna, da pokušam da imam poverenja u vlast. Međutim, u poslednje vreme sam zbunjen – jer, ako slušam vlast, u pet minuta dobijem kontradiktorne signale od njih. Najpre se govori o tome kako su „žuti“ doneli zakone, doveli Rio Tinto – što jesu; to je tačno. I onda iz tog diskursa, gde se optužuju i imenuju ti političari, ja stičem utisak: znači, taj Rio Tinto, koji su doveli ti „žuti“, to je nešto strašno loše. Ali, odmah par minuta posle toga, glorifikuje se šta će sve biti sad kad počnemo da kopamo litijum. Ja sad ne znam kome od ta dva signala da verujem.

Međutim, ono što je jako važno, to je da u ovim teškim vremenima očuvamo, ako ništa drugo, pamćenje. Istorija nas uči da nam se loše stvari ponavljaju zato što mi ne pamtimo. Bitno je znati ko šta radi, ko se za šta danas zalaže – kako bi sutra, kada budu suvi bunari, znali ko je za to kriv. To ne treba da zaboravimo.

***

U vlasti je prisutna nervoza. Taj intenzitet propagande ja do sada nisam video. Meni je žao što aparatura vlasti nije angažovana u ovolikoj meri na rešavanju nekih drugih naših ključnih nacionalnih problema, jer bi onda oni verovatno bili mnogo bolje rešeni nego što jesu. Postoje rezultati neke ankete koja je danas izašla ili će izaći, gde otprilike pedeset pet posto građana Srbije ne podržava kopanje litijuma, dvadeset pet posto podržava. Značaj te ankete je onoliki koliko su građani informisani, naravno, ali taj rezultat vlastima, koje su veoma osetljive na rejting, verovatno stvara nervozu, i onda oni pokušavaju, vrlo taktično, vrlo smireno – primetili ste u poslednje vreme da je pao intenzitet propagande malo, malo je agresivnost pala, pa imate i ljude sa Rudarsko-geološkog fakulteta koji propagiraju rudnik koji kažu „ne postoji projekat“, „u stvari mi ne znamo koliko će se kopati rude“, „u stvari još uvek je sve neizvesno“…

Šta se može raditi? Imate onu maksimu da kad se probudite ujutru razmislite šta je ono što tokom dana možete da uradite, i kad tokom dana većinu toga uradite, onda možete mirno da spavate. Odgovornost je pogotovo na starijim ljudima, koji imaju mnogo manje toga da izgube. I odgovornost je na ljudima koji su na višim pozicijama u institucijama i koji su intelektualci. Jer, ono što nas uče: Bog traži mnogo više od onih kojima je više dao.

Ja se nadam da će doći do promene i u ponašanju naših arhijereja, koji su dosad imali jedan stav koji ja nisam očekivao, i da će im Bog pomoći da oni malo bolje sagledaju situaciju, i kada shvate šta treba da rade, da u sebi nađu snage da onda to i rade, jer zaista mislim da se nalazimo u jednom trenutku kada moramo kao narod da se ujedinimo, i čak, ako je neko ko donosi odluke na neki način uslovljen, u teškoj situaciji, ili ucenjen, ne treba ga napadati, nego treba da mu pomognemo da i sebe i nas iz te situacije izbavi.

Mnogo više informacija o samom Jadru možete pronaći u knjizi Projekat Jadar – šta je poznato Srpske akademije nauka i umetnosti.

Vrhunski naučnici, koji su u svetu dva, tri reda veličine više prepoznatljivi po indeksu citiranosti od ljudi koje ćete naći na dokumentima što preporučuju rudarenje, sastali su se 2021. godine. Tu je bilo i predstavnika rudarske kompanije, tu je bila i ministarka Zorana Mihajlović, i Vesna Prodanović, direktorka (ispostave Rio Tinta u Srbiji, nap. StSt), tu je bio kolega Dinko Knežević, koji pozitivno govori o rudarenju, i kolega Aleksandar Cvijetić, tu je bio i akademik Vladica Cvetković, svi su bili prisutni na tom skupu, tu je bio i Aleksandar Jovović – oni su doneli jedan zaključak, koji je ovde zapisan, i, ako dozvolite, ja bih ga nakratko pročitao:

„Grupa eminentnih istraživača u svom tekstu zaključuje da bi realizacija projekta vodila ka masivnoj devastaciji prostora, trajnoj promeni karaktera predela, degradaciji biodiverziteta zemljišta, šuma, površinskih i podzemnih voda, raseljavanju domaćeg stanovništva, prestanku održivih i isplativih poljoprivrednih aktivnosti…“

Zbornik SANU Projekat Jadar – šta je poznato?

Ja sam pisao recenziju za ovaj zbornik, i otkako je objavljen, ni od jednog, uključujući i pomenuta imena, nisam dobio nikakvu primedbu na ovaj zaključak.

Autor: Akademik Slobodan N. Vukosavić

Izvor: Stanje stvari

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!