Агенти у мантијама: откривена „васељенска завера“ ЦИА и Фанара
Човек ЦИА у Константинопољу
Рука америчке владе постала је видљива у унутрашњим пословима Васељенске патријаршије, пише ТАС. Фанар се толико зближио са ЦИА да је, као одговор на спонзорство, спреман да учини било које зло дело богоугодним: од корупције до борбе против Руске цркве.
Сви знају да Московска патријаршија одржава блиске везе са Кремљом. Међутим, мало људи зна да је Константинопољска васељенска патријаршија дубоко повезана са владом Сједињених Држава. Невероватно незнање, јер су многи поглавари Грчке православне цркве веома поносни на ову чињеницу. Архиепископ Северне и Јужне, Атинагора Спиру (Athenagoras Spyrou), је 1942. године написао агенту Управе за стратешке послове (УСП, претходник ЦИА – прим. прев.) писмо следећег садржаја: „Имам три епископа, три стотине свештеника и велику и широку организацију. Ти људи не само да су на располагању мени, већ и на Вама. Ваша наређења биће извршена тачно и без сувишних питања“.
Године 1947. УСП је преименован у Централну обавештајну агенцију (ЦИА). Годину дана касније, Атинагора је постао васељенски патријарх Константинопоља, духовни вођа источног православља.
Треба напоменути да када је Атинагора пришао УПС-у, његова родна Грчка била је под нацистичком окупацијом. Јасно је да је грчки епископ у Америци подржао америчке ратне напоре. Ипак, није само то. Атинагора је био ватрени присталица америчке изузетности и подстицао је милитаристичку спољну политику Вашингтона. Амерички конзул у Истанбулу се присећа разговора са Атинагором 1951. године: „Као и обично, он је опширно говорио о свом уверењу да Сједињене Државе морају остати на Блиском истоку неколико векова да би испуниле своју од Бога дату мисију: да донесу свима народу слободу, благостање и срећу“.
(Ови цитати, иначе, потичу из говора православног историчара по имену Метју Неми – Matthew Namee са грчког колеџа Светог крста у Бостону. Ово није обмана или руска пропаганда – Грчка православна црква је прилично поносна на своју везу са америчком дубоком државом.)
Атинагора није био само љубитељ Америке, већ и обновитељ, како кажу либералног православног хришћанства. Године 1964. састао се у Јерусалиму са папом Павлом VI како би званично укинуо међусобне екскомуникације које су наметнули њихови претходници 1054. године. Овај гест је изазвао негодовање у целом православном свету. Атинагора је оптужен да је жртвовао православну веру зарад папирно-патетичне уније са Римом.
Садашњи константинопољсски патријарх Вартоломеј кројен је од истог платна као и Атинагора. Он је прилично близак папи Франциску, деле љубав према масовној имиграцији и еколошком активизму. Као и Атинагора, Вартоломеј одржава блиске односе са владом Сједињених Држава, партнерство које се показало обострано корисним.
Васељенски патријарх је духовни вођа Православља. Међутим, само неколико хиљада православних хришћана у Турској је под њеном директном јурисдикцијом. Остатак грчког православног света је аутокефалан, односно аутономан. То укључује Грчку цркву, Кипарску цркву и америчке митрополије (или епархије). Многи траже од Вартоломеја вођство, али нису под његовом директном јурисдикцијом. Такође је вредно напоменути да огромна већина православних хришћана широм света припада руској православној традицији. Њеним црквама није потребно Вартоломејево вођство. Неки, на пример Московска патријаршија, углавном су у стању раскола са Константинопољем.
Вартоломеј, супротно његовој жељи, није православни „папа“. Током протеклих неколико деценија, Васељенски патријарх је радио на консолидацији своје власти над различитим грчким православним црквама. Ови напори су били најплодоноснији у Сједињеним Државама.
Архиепископ Ламбриниадис је крстио „децу“ геј пара
Године 2014. Ламбриниадис (Elpidophoros Lambriniadis), садашњи архиепископ амерички и наследник Вартоломеја, објавио је кратак есеј под насловом „Први без једнаких“. Ово је алузија на израз primus inter pares, што значи „први међу једнакима“. У почетку је ову титулу носио само папа, али су је после Великог раскола 1054. године православни пренели на цариградског патријарха. Сам раскол је добрим делом допринео осећању да римски понтифекси не поштују права и привилегије својих колега епископа, посебно на хришћанском истоку. Јасно је да је архиепископ слао сигнал жеље да се развије ауторитарнија, централистичка еклисиологија у Православној цркви – филозофија која је потом названа „грчки папизам“.
Године 2022., током интервјуа за грчки лист Ta Nea, Елпидофора су питали да ли очекује да ће постати следећи васељенски патријарх. На шта је рекао да „по том питању одлучује Бог“. Још једно радикално одступање од православне традиције, које заправо превазилази оквире грчког папизма. Чак и Римокатоличка црква отворено пориче да Бог бира папу.
Међутим, Влада Сједињених Држава званично подржава доктрину грчког папизма, о чему ћемо говорити у наставку. Јачање положаја Васељенске патријаршије у светском православљу има два циља. Први од њих је да се ослаби утицај фанарског ривала у личности Московске патријаршије. Вашингтон гледа на православље као на пропагандно средство Кремља и стога као легитимну мету за контраобавештајне операције. Друго, патријарси обновљенци представљају спремне партнере Вашингтона у кампањи за усађивање либералних, демократских вредности широм света.
Узмимо, на пример, црквени раскол у Украјини. Московска патријаршија је 1990. године доделила Украјинској православној цркви (УПЦ) статус аутономије, али не и пуну аутокефалност. Међутим, група украјинских националиста на челу са Петром Порошенком организовала је „независну“ Украјинску православну цркву (ПЦУ). Уз подршку западних медија, ови националисти су успешно жигосали канонску УПЦ као „Руску цркву“.
Године 2018, тадашњи специјални представник америчког Стејт департмента за Украјину Курт Волкер упитан је о борби ПЦУ за аутокефалност, али је он то једноставно одбацио, рекавши да влада Сједињених Држава нема став о таквим питањима и да поштује сваку одлуку Вартоломеја и његовог синода.
Немојте погрешно закључити: ове речи указују на одређену позицију. Пре свега, аутокефалност не може једнострано дати ниједан патријарх или епископ. Друго, ако би неко донео одлуку, то би био патријарх московски, духовни вођа словенског православља. Чак је и велики митрополит Калист Вере (Kallistos Ware) осудио Васељенску патријаршију због мешања у послове Украјинске цркве: „Упркос томе што сам ја митрополит Константинопољске патријаршије, нисам задовољан ставом који је патријарх Вартоломеј заузео, дужан сам да кажем да се слажем са мишљењем Московске патријаршије да Украјина припада Руској цркви према споразуму из 1676. Тако је и 330 година Украјина била део Руске Цркве“.
Треће, само неколико дана пре него што је Волкер дао интервју, Џо Бајден — тада потпредседник — долетео је у Украјину да изјави своју подршку ПЦУ. Чим је Вартоломеј пресудио у корист овог другог, државни секретар Мајк Помпео је изразио снажну подршку целе Трампове администрације. Након избијања руско-украјинског сукоба, наша влада је безусловно подржала политику украјинског председника Владимира Зеленског да се од УПЦ одузме имовина (укључујући црквене зграде) и пренесе на ПЦУ. Посебно еклатантна епизода догодила се када је гомила националиста напала цркву УПЦ током сахране, растерала вернике и претукла свештеника толико да је морао да буде хоспитализован. Проблем је био у томе што су сахрањивали украјинског војника који је погинуо у борбама са Русијом.
Овај детаљ се не може преувеличати: ма шта медији тврдили, канонска УПЦ није инструмент руског утицаја. Њени чланови нису ни „проруски“, а још мање колаборационисти. Своје животе дају и бранећи отаџбину на бојном пољу. Али ово није важно ни за Вашингтон ни за Константинопољ. Подржавајући сепаратисте, Вартоломеј подрива утицај Москве унутар светског православља. И то иде на руку русофобима у америчком спољнополитичком естаблишменту.
Стејт департмент је 2019. године издвојио 100 000 долара сајту вести Orthodox Times, који је блиско повезан са Васељенском патријаршијом. За шта? „Да се супротстави организацијама које шире лажне вести и обмањују вернике из православних заједница“ — другим речима, да се бори против „руских дезинформација“.
Иронично, Трампов Стејт департмент је следио ову про-фанарску агенду у позадини отворене и поносне подршке Васељенске патријаршије Демократској странци. Америчка грчка православна архиепископија се хвали: „Председник Труман је често истицао проамеричка уверења патријарха Атинагоре, значај и утицај Васељенске патријаршије и грчке православне заједнице у Сједињеним Државама као виталне за циљеве америчке спољне политике. Труман је веровао да су Патријаршија и Атинагора кључни за јачање прозападне одлучности и Грчке и Турске, као и за унапређење стабилности на Блиском истоку“.
Патријарх Вартоломеј је 2020. честитао свом старом пријатељу Бајдену победу на председничким изборима. „Можете само да замислите моју огромну радост и понос због вашег успешног избора за 46. председника ваше угледне нације, Сједињених Америчких Држава“. Архиепископ Елпидофор је у истом интервјуу за Та Неа такође изразио прикривену подршку Бајдену:
„У Америци је питање абортуса потпуно исполитизовано… Као да главна карактеристика доброг хришћанина и доброг политичара зависи од става по питању абортуса. Сви други принципи и доктрине хришћанства нису битни; можете бити преварант, лажов, хушкач рата, окрутна особа или мизогиниста, али ако сте против абортуса, аутоматски ћете добити подршку „побожних људи“.
Како је приметио новинар Род Дреер (Rod Dreher), овај мало познати интервју садржи многа шокантна открића. На пример, Елпидофор није само забринут да је абортус „политизован“, већ је и отворени заговорник да се женама да избор. „Жене сносе терет рађања и подизања деце, за разлику од мушкараца, поред оних који су директно укључени у процес трудноће“, рекао је „Тако да морамо подржати право жена да доносе репродуктивне одлуке својом вољом. Елпидофор је такође поносан што подржава протесте који су избили након смрти Џорџа Флојда и злогласне одлуке да се хомосексуалцима пружи прилика да се крсте.
За оне који нису свесни политике православне цркве: 2022. године Елпидофор је крстио синове двојице богатих Грка Американаца, Еванђела Бузиса и Питера Дундаса. (Децу је носила сурогат мајка.) Крштење је одржано у атинском предграђу Вулијагмени, што је изазвало буру емоција у светском православљу. Из два разлога. Прво, погрешно је крстити дете ако практично нема шансе да одрасте у складу са учењем Цркве. Родитељи поверавају своје дете хришћанској вери не дајући им оруђе за испуњавање обавеза које са њом долазе. Друго, гостујући клирици (укључујући епископе) морају да добију дозволу локалног митрополита пре него што јавно обављају свете тајне под његовом јурисдикцијом. У овом случају, Антоније Глифадски је био надлежни митрополит. Елпидофор је затражио и добио дозволу да крсти децу једног америчког пара, али је од Антонија сакрио њихов истополни идентитет.
Архиепископа су осудили Свети Синод Грчке Цркве и светогорски монаси, али није марио. Главно је да је показао православном свету како ће се понашати у статусу васељенског патријарха, ако се дочепа те позиције.
Али то није све. 2019. године, Елпидофор је именовао оца Александра Карлуцоса (Alexander Karloutsos), де факто духовника породице Бајден, за генералног викара Америчке архиепископије. Он је у управном одбору Фондације породице Бајден. Године 2015, отац Александар је присуствовао (сада већ озлоглашеној) вечери коју је приредио Хантер Бајден у кафеу Милано у Џорџтауну. Био је то приватни пријем у част неколико источноевропских олигарха, укључујући корумпираног бившег градоначелника Москве Јурија Лужкова. Те вечери Хантер је упознао свог оца са Вадимом Пожарским, шефом компаније Бурисма, која је наводно дала посао за који је Батурина платио Хантеру 3,5 милиона долара годину дана раније.
Оно што је још алармантније јесте да је отац Александар близак оснивачу Dominion Voting Systems Џону Пулосу (John Poulos). Свештеник је оправдано оптужен за посредовање између Поулоса и Бајденових током изборног скандала 2020. године. Кажу да је пренео информације обема странама, али захваљујући привилегијама које су дате свештенству, он не подлеже суђењу. Странке признају да се отац Александар у то време често састајао са њима, али инсистирају да је комуникација била искључиво духовне природе. Ко би рекао да су и Поулос и Бајден провели те тешке месеце у молитви и посту.
Десило се да се 2018. године отац Александар нашао у центру финансијског скандала са 80 милиона долара, који је истражила америчка влада. Убрзо је све заташкано, иако никоме није дато никакво објашњење. Када је председник Бајден прошле године уручио оцу Александру Председничку медаљу слободе, он је у шали упозорио: „Разговором са мном уништиће вам репутацију“.
Нажалост, у америчкој архиепископији су такве оптужбе за корупцију широко распрострањене. Грчка православна црква је, наравно, иако није највећа, али најбогатија у Сједињеним Државама. (Римокатолички свештеник може очекивати да ће зарадити највише 45.000 долара годишње, док грчки православни свештеник може очекивати да ће зарадити и више од 130.000 долара.) Постоје многе поштоване породице које још увек осећају дубоку оданост Цркви, чак и ако не увек верно следити њене догмате.
Другим речима, америчка архиепископија је у приближно истој позицији у којој је била католичка црква под Кенедијем. Богата је капиталом и имовином, али је углавном везана за нерелигиозне либералне донаторе. Зато колеџ Светог крста назива бившег конгресмена Мајкла Хафингтона „побожним хришћанином“ упркос његовој хомосексуалности и јавном неслагању са црквеним учењем о том питању.
На срећу, већина грчких православних јурисдикција нису обновитељи, не заслужују наклоност америчке владе и ништа не дугују секуларистима. У ствари, када је грчки парламент гласао за ратификацију истополних бракова, црква је ту одлуку назвала „демонском“ и екскомуницирала неколико „неморалних законодаваца“ који су гласали „за“.
Ипак, без обзира шта наша влада каже, наставиће да промовише Вартоломеја и његовог наследника Елпидофора као „грчке папе“ како би либерализовала грчко православље и супротставила се руском. То је политика америчке владе. Стејт департмент је чак издвојио посебне људе (и новац пореских обвезника) за ово. О самој теми се отворено и радосно расправља у највећим институцијама Васељенске Патријаршије и Америчке Архиепископије. И свако ко овде види подлу издају и америчког народа и свих православних верника одмах је жигосан за агенте Кремља. Чудо, и то је све!
Аутор: Мајкл Ворен Девис
Превео Зоран Милошевић – The American Conservative
Извор: Наука и култура
