Crkva

Agenti u mantijama: otkrivena „vaseljenska zavera“ CIA i Fanara

CREATOR: gd-jpeg v1.0 (using IJG JPEG v62), quality = 95

Čovek CIA u Konstantinopolju

Ruka američke vlade postala je vidljiva u unutrašnjim poslovima Vaseljenske patrijaršije, piše TAS. Fanar se toliko zbližio sa CIA da je, kao odgovor na sponzorstvo, spreman da učini bilo koje zlo delo bogougodnim: od korupcije do borbe protiv Ruske crkve.

Svi znaju da Moskovska patrijaršija održava bliske veze sa Kremljom. Međutim, malo ljudi zna da je Konstantinopoljska vaseljenska patrijaršija duboko povezana sa vladom Sjedinjenih Država. Neverovatno neznanje, jer su mnogi poglavari Grčke pravoslavne crkve veoma ponosni na ovu činjenicu. Arhiepiskop Severne i Južne, Atinagora Spiru (Athenagoras Spyrou), je 1942. godine napisao agentu Uprave za strateške poslove (USP, prethodnik CIA – prim. prev.) pismo sledećeg sadržaja: „Imam tri episkopa, tri stotine sveštenika i veliku i široku organizaciju. Ti ljudi ne samo da su na raspolaganju meni, već i na Vama. Vaša naređenja biće izvršena tačno i bez suvišnih pitanja“.

Godine 1947. USP je preimenovan u Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA). Godinu dana kasnije, Atinagora je postao vaseljenski patrijarh Konstantinopolja, duhovni vođa istočnog pravoslavlja.

Treba napomenuti da kada je Atinagora prišao UPS-u, njegova rodna Grčka bila je pod nacističkom okupacijom. Jasno je da je grčki episkop u Americi podržao američke ratne napore. Ipak, nije samo to. Atinagora je bio vatreni pristalica američke izuzetnosti i podsticao je militarističku spoljnu politiku Vašingtona. Američki konzul u Istanbulu se priseća razgovora sa Atinagorom 1951. godine: „Kao i obično, on je opširno govorio o svom uverenju da Sjedinjene Države moraju ostati na Bliskom istoku nekoliko vekova da bi ispunile svoju od Boga datu misiju: da donesu svima narodu slobodu, blagostanje i sreću“.

(Ovi citati, inače, potiču iz govora pravoslavnog istoričara po imenu Metju Nemi – Matthew Namee sa grčkog koledža Svetog krsta u Bostonu. Ovo nije obmana ili ruska propaganda – Grčka pravoslavna crkva je prilično ponosna na svoju vezu sa američkom dubokom državom.)

Atinagora nije bio samo ljubitelj Amerike, već i obnovitelj, kako kažu liberalnog pravoslavnog hrišćanstva. Godine 1964. sastao se u Jerusalimu sa papom Pavlom VI kako bi zvanično ukinuo međusobne ekskomunikacije koje su nametnuli njihovi prethodnici 1054. godine. Ovaj gest je izazvao negodovanje u celom pravoslavnom svetu. Atinagora je optužen da je žrtvovao pravoslavnu veru zarad papirno-patetične unije sa Rimom.

Sadašnji konstantinopoljsski patrijarh Vartolomej krojen je od istog platna kao i Atinagora. On je prilično blizak papi Francisku, dele ljubav prema masovnoj imigraciji i ekološkom aktivizmu. Kao i Atinagora, Vartolomej održava bliske odnose sa vladom Sjedinjenih Država, partnerstvo koje se pokazalo obostrano korisnim.

Vaseljenski patrijarh je duhovni vođa Pravoslavlja. Međutim, samo nekoliko hiljada pravoslavnih hrišćana u Turskoj je pod njenom direktnom jurisdikcijom. Ostatak grčkog pravoslavnog sveta je autokefalan, odnosno autonoman. To uključuje Grčku crkvu, Kiparsku crkvu i američke mitropolije (ili eparhije). Mnogi traže od Vartolomeja vođstvo, ali nisu pod njegovom direktnom jurisdikcijom. Takođe je vredno napomenuti da ogromna većina pravoslavnih hrišćana širom sveta pripada ruskoj pravoslavnoj tradiciji. Njenim crkvama nije potrebno Vartolomejevo vođstvo. Neki, na primer Moskovska patrijaršija, uglavnom su u stanju raskola sa Konstantinopoljem.

Vartolomej, suprotno njegovoj želji, nije pravoslavni „papa“. Tokom proteklih nekoliko decenija, Vaseljenski patrijarh je radio na konsolidaciji svoje vlasti nad različitim grčkim pravoslavnim crkvama. Ovi napori su bili najplodonosniji u Sjedinjenim Državama.

Arhiepiskop Lambriniadis je krstio „decu“ gej para

Godine 2014.  Lambriniadis (Elpidophoros Lambriniadis), sadašnji arhiepiskop američki i naslednik Vartolomeja, objavio je kratak esej pod naslovom „Prvi bez jednakih“. Ovo je aluzija na izraz primus inter pares, što znači „prvi među jednakima“. U početku je ovu titulu nosio samo papa, ali su je posle Velikog raskola 1054. godine pravoslavni preneli na carigradskog patrijarha. Sam raskol je dobrim delom doprineo osećanju da rimski pontifeksi ne poštuju prava i privilegije svojih kolega episkopa, posebno na hrišćanskom istoku. Jasno je da je arhiepiskop slao signal želje da se razvije autoritarnija, centralistička eklisiologija u Pravoslavnoj crkvi – filozofija koja je potom nazvana „grčki papizam“.

Godine 2022., tokom intervjua za grčki list Ta Nea, Elpidofora su pitali da li očekuje da će postati sledeći vaseljenski patrijarh. Na šta je rekao da „po tom pitanju odlučuje Bog“. Još jedno radikalno odstupanje od pravoslavne tradicije, koje zapravo prevazilazi okvire grčkog papizma. Čak i Rimokatolička crkva otvoreno poriče da Bog bira papu.

Međutim, Vlada Sjedinjenih Država zvanično podržava doktrinu grčkog papizma, o čemu ćemo govoriti u nastavku. Jačanje položaja Vaseljenske patrijaršije u svetskom pravoslavlju ima dva cilja. Prvi od njih je da se oslabi uticaj fanarskog rivala u ličnosti Moskovske patrijaršije. Vašington gleda na pravoslavlje kao na propagandno sredstvo Kremlja i stoga kao legitimnu metu za kontraobaveštajne operacije. Drugo, patrijarsi obnovljenci predstavljaju spremne partnere Vašingtona u kampanji za usađivanje liberalnih, demokratskih vrednosti širom sveta.

Uzmimo, na primer, crkveni raskol u Ukrajini. Moskovska patrijaršija je 1990. godine dodelila Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi (UPC) status autonomije, ali ne i punu autokefalnost. Međutim, grupa ukrajinskih nacionalista na čelu sa Petrom Porošenkom organizovala je „nezavisnu“ Ukrajinsku pravoslavnu crkvu (PCU). Uz podršku zapadnih medija, ovi nacionalisti su uspešno žigosali kanonsku UPC kao „Rusku crkvu“.

Godine 2018, tadašnji specijalni predstavnik američkog Stejt departmenta za Ukrajinu Kurt Volker upitan je o borbi PCU za autokefalnost, ali je on to jednostavno odbacio, rekavši da vlada Sjedinjenih Država nema stav o takvim pitanjima i da poštuje svaku odluku Vartolomeja i njegovog sinoda.

Nemojte pogrešno zaključiti: ove reči ukazuju na određenu poziciju. Pre svega, autokefalnost ne može jednostrano dati nijedan patrijarh ili episkop. Drugo, ako bi neko doneo odluku, to bi bio patrijarh moskovski, duhovni vođa slovenskog pravoslavlja. Čak je i veliki mitropolit Kalist Vere (Kallistos Ware)  osudio Vaseljensku patrijaršiju zbog mešanja u poslove Ukrajinske crkve: „Uprkos tome što sam ja mitropolit Konstantinopoljske patrijaršije, nisam zadovoljan stavom koji je patrijarh Vartolomej zauzeo, dužan sam da kažem da se slažem sa mišljenjem Moskovske patrijaršije da Ukrajina pripada Ruskoj crkvi prema sporazumu iz 1676. Tako je i 330 godina Ukrajina bila deo Ruske Crkve“.

Treće, samo nekoliko dana pre nego što je Volker dao intervju, Džo Bajden — tada potpredsednik — doleteo je u Ukrajinu da izjavi svoju podršku PCU. Čim je Vartolomej presudio u korist ovog drugog, državni sekretar Majk Pompeo je izrazio snažnu podršku cele Trampove administracije. Nakon izbijanja rusko-ukrajinskog sukoba, naša vlada je bezuslovno podržala politiku ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog da se od UPC oduzme imovina (uključujući crkvene zgrade) i prenese na PCU. Posebno eklatantna epizoda dogodila se kada je gomila nacionalista napala crkvu UPC tokom sahrane, rasterala vernike i pretukla sveštenika toliko da je morao da bude hospitalizovan. Problem je bio u tome što su sahranjivali ukrajinskog vojnika koji je poginuo u borbama sa Rusijom.

Ovaj detalj se ne može preuveličati: ma šta mediji tvrdili, kanonska UPC nije instrument ruskog uticaja. Njeni članovi nisu ni „proruski“, a još manje kolaboracionisti. Svoje živote daju i braneći otadžbinu na bojnom polju. Ali ovo nije važno ni za Vašington ni za Konstantinopolj. Podržavajući separatiste, Vartolomej podriva uticaj Moskve unutar svetskog pravoslavlja. I to ide na ruku rusofobima u američkom spoljnopolitičkom establišmentu.

Stejt department je 2019. godine izdvojio 100 000 dolara sajtu vesti Orthodox Times, koji je blisko povezan sa Vaseljenskom patrijaršijom. Za šta? „Da se ​​suprotstavi organizacijama koje šire lažne vesti i obmanjuju vernike iz pravoslavnih zajednica“ — drugim rečima, da se bori protiv „ruskih dezinformacija“.

Ironično, Trampov Stejt department je sledio ovu pro-fanarsku agendu u pozadini otvorene i ponosne podrške Vaseljenske patrijaršije Demokratskoj stranci. Američka grčka pravoslavna arhiepiskopija se hvali: „Predsednik Truman je često isticao proamerička uverenja patrijarha Atinagore, značaj i uticaj Vaseljenske patrijaršije i grčke pravoslavne zajednice u Sjedinjenim Državama kao vitalne za ciljeve američke spoljne politike. Truman je verovao da su Patrijaršija i Atinagora ključni za jačanje prozapadne odlučnosti i Grčke i Turske, kao i za unapređenje stabilnosti na Bliskom istoku“.

Patrijarh Vartolomej je 2020. čestitao svom starom prijatelju Bajdenu pobedu na predsedničkim izborima. „Možete samo da zamislite moju ogromnu radost i ponos zbog vašeg uspešnog izbora za 46. predsednika vaše ugledne nacije, Sjedinjenih Američkih Država“. Arhiepiskop Elpidofor je u istom intervjuu za Ta Nea takođe izrazio prikrivenu podršku Bajdenu:

„U Americi je pitanje abortusa potpuno ispolitizovano… Kao da glavna karakteristika dobrog hrišćanina i dobrog političara zavisi od stava po pitanju abortusa. Svi drugi principi i doktrine hrišćanstva nisu bitni; možete biti prevarant, lažov, huškač rata, okrutna osoba ili mizoginista, ali ako ste protiv abortusa, automatski ćete dobiti podršku „pobožnih ljudi“.

Kako je primetio novinar Rod Dreer (Rod Dreher), ovaj malo poznati intervju sadrži mnoga šokantna otkrića. Na primer, Elpidofor nije samo zabrinut da je abortus „politizovan“, već je i otvoreni zagovornik da se ženama da izbor. „Žene snose teret rađanja i podizanja dece, za razliku od muškaraca, pored onih koji su direktno uključeni u proces trudnoće“, rekao je „Tako da moramo podržati pravo žena da donose reproduktivne odluke svojom voljom. Elpidofor je takođe ponosan što podržava proteste koji su izbili nakon smrti Džordža Flojda i zloglasne odluke da se homoseksualcima pruži prilika da se krste.

Za one koji nisu svesni politike pravoslavne crkve: 2022. godine Elpidofor je krstio sinove dvojice bogatih Grka Amerikanaca, Evanđela Buzisa i Pitera Dundasa. (Decu je nosila surogat majka.) Krštenje je održano u atinskom predgrađu Vulijagmeni, što je izazvalo buru emocija u svetskom pravoslavlju. Iz dva razloga. Prvo, pogrešno je krstiti dete ako praktično nema šanse da odraste u skladu sa učenjem Crkve. Roditelji poveravaju svoje dete hrišćanskoj veri ne dajući im oruđe za ispunjavanje obaveza koje sa njom dolaze. Drugo, gostujući klirici (uključujući episkope) moraju da dobiju dozvolu lokalnog mitropolita pre nego što javno obavljaju svete tajne pod njegovom jurisdikcijom. U ovom slučaju, Antonije Glifadski je bio nadležni mitropolit. Elpidofor je zatražio i dobio dozvolu da krsti decu jednog američkog para, ali je od Antonija sakrio njihov istopolni identitet.

Arhiepiskopa su osudili Sveti Sinod Grčke Crkve i svetogorski monasi, ali nije mario. Glavno je da je pokazao pravoslavnom svetu kako će se ponašati u statusu vaseljenskog patrijarha, ako se dočepa te pozicije.

Ali to nije sve. 2019. godine, Elpidofor je imenovao oca Aleksandra Karlucosa (Alexander Karloutsos), de fakto duhovnika porodice Bajden, za generalnog vikara Američke arhiepiskopije. On je u upravnom odboru Fondacije porodice Bajden. Godine 2015, otac Aleksandar je prisustvovao (sada već ozloglašenoj) večeri koju je priredio Hanter Bajden u kafeu Milano u Džordžtaunu. Bio je to privatni prijem u čast nekoliko istočnoevropskih oligarha, uključujući korumpiranog bivšeg gradonačelnika Moskve Jurija Lužkova. Te večeri Hanter je upoznao svog oca sa Vadimom Požarskim, šefom kompanije Burisma, koja je navodno dala posao za koji je Baturina platio Hanteru 3,5 miliona dolara godinu dana ranije.

Ono što je još alarmantnije jeste da je otac Aleksandar blizak osnivaču Dominion Voting Systems Džonu Pulosu (John Poulos). Sveštenik je opravdano optužen za posredovanje između Poulosa i Bajdenovih tokom izbornog skandala 2020. godine. Kažu da je preneo informacije obema stranama, ali zahvaljujući privilegijama koje su date sveštenstvu, on ne podleže suđenju. Stranke priznaju da se otac Aleksandar u to vreme često sastajao sa njima, ali insistiraju da je komunikacija bila isključivo duhovne prirode. Ko bi rekao da su i Poulos i Bajden proveli te teške mesece u molitvi i postu.

Desilo se da se 2018. godine otac Aleksandar našao u centru finansijskog skandala sa 80 miliona dolara, koji je istražila američka vlada. Ubrzo je sve zataškano, iako nikome nije dato nikakvo objašnjenje. Kada je predsednik Bajden prošle godine uručio ocu Aleksandru Predsedničku medalju slobode, on je u šali upozorio: „Razgovorom sa mnom uništiće vam reputaciju“.

Nažalost, u američkoj arhiepiskopiji su takve optužbe za korupciju široko rasprostranjene. Grčka pravoslavna crkva je, naravno, iako nije najveća, ali najbogatija u Sjedinjenim Državama. (Rimokatolički sveštenik može očekivati da će zaraditi najviše 45.000 dolara godišnje, dok grčki pravoslavni sveštenik može očekivati da će zaraditi i više od 130.000 dolara.) Postoje mnoge poštovane porodice koje još uvek osećaju duboku odanost Crkvi, čak i ako ne uvek verno slediti njene dogmate.

Drugim rečima, američka arhiepiskopija je u približno istoj poziciji u kojoj je bila katolička crkva pod Kenedijem. Bogata je kapitalom i imovinom, ali je uglavnom vezana za nereligiozne liberalne donatore. Zato koledž Svetog krsta naziva bivšeg kongresmena Majkla Hafingtona „pobožnim hrišćaninom“ uprkos njegovoj homoseksualnosti i javnom neslaganju sa crkvenim učenjem o tom pitanju.

Na sreću, većina grčkih pravoslavnih jurisdikcija nisu obnovitelji, ne zaslužuju naklonost američke vlade i ništa ne duguju sekularistima. U stvari, kada je grčki parlament glasao za ratifikaciju istopolnih brakova, crkva je tu odluku nazvala „demonskom“ i ekskomunicirala nekoliko „nemoralnih zakonodavaca“ koji su glasali „za“.

Ipak, bez obzira šta naša vlada kaže, nastaviće da promoviše Vartolomeja i njegovog naslednika Elpidofora kao „grčke pape“ kako bi liberalizovala grčko pravoslavlje i suprotstavila se ruskom. To je politika američke vlade. Stejt department je čak izdvojio posebne ljude (i novac poreskih obveznika) za ovo. O samoj temi se otvoreno i radosno raspravlja u najvećim institucijama Vaseljenske Patrijaršije i Američke Arhiepiskopije. I svako ko ovde vidi podlu izdaju i američkog naroda i svih pravoslavnih vernika odmah je žigosan za agente Kremlja. Čudo, i to je sve!

Autor: Majkl Voren Devis

Preveo Zoran Milošević –  The American Conservative

Izvor: Nauka i kultura

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!