Ацула српски ратни коњ који прошао све ратове 1912-1918

АЦУЛА, српски ратни коњ,СРБИЈА

Музеј у Шапцу крије причу о Ацули, који је са својим власником прошао све голготе – од Цера до Крфа и назад, а сахрањен је како и доликује – војнику.

Прича о коњу Ацули из мачванског села Узвеће по много чему подсећа на сценарио филма Стивена Спилберга, „Ратни коњ“.Штавише, Ацулина ратна одисеја је кудикамо драматичнија од оне приказане у филму, јер је са својим власником прошао сито и решето ратова од 1912. до 1918, укључујући и повлачење преко Албаније.За време снежних мећава Ацула је грејао свога господара и спасао га од сигурне смрти. Галопирао је на Мачковом камену и Дринској бици. Током Колибарске битке војевали су у првим редовима.Вукао је и носио изнемогле и исцрпљене по Албанским гудурама. Ацула се издвајао од других коња по храбрости, снази, послушности и лепоти. Доживео је дубоку старост и сахрањен уз све војничке почасти.

Ова величанствена животиња припадала је Драгомиру Рајићу (1886 – 1974), земљораднику из села Узвеће, удаљеном петнаестак километара од Шапца. Био је то снажан јахаћи коњ,вичан ратовању, сјајне црне длаке и увек послушан. о коме је Драгомир бринуо од како се родио, па се међу њима врло рано успоставила чврста веза.

Драгомир је као борац коњичког пука Дринске дивизије војевао у оба Балканска и Првом светском рату, а пошто је и Ацула био војни обвезник, морао је да га води са собом. У Мачви је, иначе, одувек било добрих коњаника, а било је уобичајено да се заједно регрутују коњ и власник, јер нико није могао боље да брине о потребама коња од његовог господара.

Драгомир и Ацула учествовали су у Кумановској и Брегалничкој бици, да би потом наставили ратовање у Првом светском рату: Церска, па Колубарска битка, а у међувремену борбе на Дрини и Мачковом камену. Уследило је повлачење преко Албаније, када је Ацула током снажних мећава у Албанским гудурама грејао свог господара и спасао га од смрзавања. Стигао је Драгомир са коњем и на Крф, а потом су учествовали у пробијању Солунског фронта. По повратку у Србију, стигли су све до Осијека, где је Драгомир са коњем демобилисан, па су се 1919. године вратили кући у Узвеће – прича Светланка Милутиновић, музејски саветник у Народном музеју у Шапцу, где се чува седло које је користио Драгомир Рајић.Седло је Музеју 1992. поклонио је Драгомиров унук  Драгољуб Рајић, професор српског језика и песник из Узвећа, након што је деценијама лежало у штали на породичном имању.

Драгољуб није имао деце, али је његова сестра Радојка причу о деди и његовом коњу пренела својим потомцима.

Њих двојица прешли су хиљаде километара под кишом метака, изложени хладноћи и глади, провлачећи се кроз рушевине где је и човеку тешко да прође, а камоли коњу…Драгомир је гледао како мртве људе бацају у море и, иако су током повлачења преко Албаније многи помрли од глади и исцрпљености, он није желео да остави коња.

Једна од најтежих препрека коју је требало савладати у Албанији била је река Маћа, а около мочварни терен…Ту су страдали многи наши људи. А Ацула је увек ишао први, пре других коња, јер је увек требало да један коњ први пређе препреку да би остали кренули за њим. Ацула био тако добро дресиран да је Драгомир давао и другима да га јашу када је требало савладати неку препреку. Коње су  утоваривали на француске бродове тако што су им испод стомака подвлачили шаторско крило везано конопцима, а онда их подизали. Права је срећа да се Ацула вратио жив у Узвеће, јер су при повлачењу кроз Албанију били велики губици и људства и коња. Спасен је, тврде, тек сваки десети коњ.

Кроз кише метака и серпентине пробијали су Солунском фронту, терали су непријатеље чак до Осјека. 7 година су војевали и прешли хиљаде километара, све док се 1919. нису демобилисали.

По повратку у Узвеће Драгомир је Ацули дао „доживотно вољно“ – није више радио сељачке послове ни вукао чезе јер је своје одужио. Само га је хранио и неговао. А када је 1932. Ацула угинуо, Драгомир је позвао преживеле саборце на сахрану, а сахранио га је као што доликује борцу – уз све војничке почасти.

Ацула је сахрањен на ободу села, поред пашњака на којем је за живота пасао. Ацулин гроб налази се између некадашње циглане и бунара .

Својевремено су Рајићи на том месту имали и једну колибу. Драгомир је свакога дана радио на њиви, а пошто је био дружељубив, често су му свраћали пријатељи, са којима је, уз ракију, претресао свакодневне проблеме и пребирао по успоменама.

Ацулу, кажу, никада није заборавио.

На породичном имању Рајића у Улици Драгомира Танасића у Узвећу још увек се налази штала у којој је боравио Ацула, као и низ објеката из тог времена, укључујући и чезе.

Извор: Фејсбук

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!