5. октобар велика превара која још увек траје
Много тога је остало иза нас а питање је одакле сад кренути, да ли од паризер операције на КиМ или од најновијег куртона вируса који је поново на дугме надуван. Можда се најбоље ипак држати датума који у срж показује како је лако манипулацијом дириговати да Србин ради сам против себе.
Велике демонстрације 5. октобра славе 23. рођендан али прослава је то без свећица иако су исти кловнови ту само обучени у скупље костиме и данас нису сиротиња већ живе као енглески лордови. На торти нема свећица јер би то био погрешан број, зато што су демонстрације 5. октобра у ствари биле планиране за 1999. а не 2000. годину. Назовимо то демонстрацијама иако то оне нису биле. Нису биле зато што се до данас један датум вешто крије од српског народа а то је 3. октобар 1999. године. Тада је на Ибарској магистрали у атару села Петка камион са песком „случајно“ убио 4 човека. Настрадали су они који нису требали а преживео је онај који је био мета. А мета је тог дана био Драшковић Вук, лидер најјаче опозиционе странке у Србији, чије би убиство сасвим сигурно покренуло масу и операцију „5. октобар.“ Вук је неким чудом претекао па је логистика морала чекати још годину дана.
Али да би Србија добила демократску власт где не сме бити оваквих омашки, САД и ЕУ пружале су велику финансијску подршку противницима највећег извора нестабилности на Балкану, како су тада звали председника СРЈ. Дотадашњи амерички амбасадор у Хрватској, Вилијам Монтгомери, покренуо се први и отворио је тих дана своју канцеларију за Србију у Будимпешти. Његов циљ је био координисање акцијом „5. октобар“ и пружање подршке сваком оном ко је спреман да устане против тог највећег извора нестабилности на Балкану. Дошло је време да након Османлија под сваку цену Србију заузму и ДОСманлије. ДОСманлије су одмах кренуле у Будимпешту по новац, савете и идеје а колико је новца из Будимпеште преко међународних фондова ушло у Србију до данас није познато. Једино је позната изјава управо Монтгомерија који је рекао:
„САД и ЕУ су финансирали 5. октобар са преко 100 милиона долара, ма много много више од тога.“
Србија је у то време била под међународним санкцијама, па је новац преко границе преношен искључиво у готовини. Како се то радило тек недавно је у једном документарцу објаснио Велимир Илић који је признао да је тих месеци новац из Будимпеште преносио у оноликим количинама колико је могло стати у поставу једне зимске јакне. Канцеларија за Србију у Будимпешти одлучила је да више не сме бити промашаја, тако је 8 месеци пре 5. октобра убијен министар одбране Павле Булатовић а пре њега смакнут је и генерал полиције Радован Стојичић звани Баџа. Са ова два човека у животу, 5. октобар никад не би био могућ. Било је то утабавање пута за ДОСманлије који су творевина удбашко-комунистичке операције која је имала за циљ да по сваку цену Србима руководе потомци усташко-комунистичких функционера.
Редовно се мора подсећати да су сви ти људи до данашњег дана деца и унуци комунизма, деца шефова партије, директора фирми, разних безбедњака и официра а што је најгоре и потомци усташких кољача.
Негде у ово доба тог 5. октобра 2000. године полиција је већ увелико обавестила војску да више нема контролу у Београду. Начелник Генералштаба Небојша Павковић тада је пребацио једину тенковску чету којом је војска располагала у Београду, из Бубањ потока до касарне Степа Степановић на Вождовцу.
На челу те колоне од 10 тенкова и 6 транспортера који су кретали авалским путем, у цивилном аутомобилу налазио се командант Београдског корпуса генерал Божидар Делић. Његово наређење је било да када се наиђе на барикаду, тенк прође испред њега, очисти пут а он поново први наставља даље. Знао је покојни Делић те вечери да је ситуација у граду итекако озбиљна. Војнообавештајна агенцијa му је још тога јутра јавила да се у колони која је кренула из Чачка, међу багерима, цистернама са нафтом и водом, на једном камиону налази и бестрзајни топ. Док је једна лада Нива била напуњена са двадесетак зоља. На челу те колоне дуге 22 км налазио се градоначелник Чачка, поменути Велимир Илић. Исти онај који је касније признао како је преносио пуне јакне новца из Будимпеште.
Оружја није било само међу Чачанима, поједини опозициони прваци и њихове присталице били су спремни за отворени ватрени сукоб.
Са многих возила која су се приближавала Београду вијорила се застава са стиснутом песницом, застава тзв. отпора. Стиснута песница је спавајућа фондација формирана од стране ДБ-а и ангажује се по потреби.
Али нису само странци финансирали 5. октобар, у жељи да се обезбеде за будућност ту акцију ДОСманлија финансирале су и највеће српске компаније.
Тако је маса у Јајинцима ипак успела зауставити задња 3 борбена возила из колоне генерала Делића.
Генерал Делић тад наређује да се у касарни на Вождовцу пале сва борбена возила на сваких пола сата и да раде под пуним гасом по 10 минута. Била је то својеврсна демонстрација силе. Док су тенковске гусјенице мљеле асфалт на Вождовцу, пред Скупштином се са својим Црвеним береткама појављује човек са надимком Легија. Као и највеће српске компаније, и он је играо на властиту карту опстанка те користећи општу конфузију потврђује да он са својом јединицом неће учествовати у гушењу демонстрација те тако постаје јунак 5. октобара. Генерал Павковић је за ово врло брзо сазнао и део људства послао да штити Генералштаб а војна полиција за специјалне намене „Кобре“ су опколиле ЈСО у седишту ДБ-а. Генерал Павковић је у захтеву за састанак са Легијом био врло јасан али и кратак: „Ја тренутно имам 120.000 људи под оружјем а ти 300…“
Не зна се да ли је до тог састанака дошло али се зна да на крају војска ипак није интервенисала тог 5. октобра.
Са ове временске дистанце, то је свакако и боље јер није вредно да се још већа крв пролије у дану у коме се није знало ко коме ради иза леђа. На крају ће и сам Павковић, као и многи председници и српски генерали који су се супроставили америчком империјализму завршити у Хагу. Тамо су завршили као опомена свима онима који долазе и који имају намеру да им се некад поново супротставе.
Многима до данас није јасно како је човек са надимком Легија који је проглашен јунаком 5. октобра касније осуђен за ликвидације свих тих које је тог дана бранио. Или је он само човек који је у јавности преузео одговорност како би служио своју казну у затвору симпатичног имена „Српски Алкатраз“, у најтајнијој ћелији Србије у којој га ни чувари немају право видети. Не заборавимо ко га је једини имао право посетити у тој ћелији и то пред објективима свих државних медија. Па Шешељ Војислав, још једно усташко-удбашко чедо које на грбачи српског народа јаше деценијама. Наравно, он као доказ састанка са Легијом није донео фотографију већ папирић са некаквом поруком српском народу.
Негде у ово доба те 2000. године увелико је горела скупштина Србије. Запаљена су сва изборна документа те је до данас све остало на томе ко коме верује. Чак и 23 година касније не може се утврдити где су нестала вредна уметничка дела украдена из парламента, као и то ко су људи који су тога дана упадали у банке и разне фирме и крали све што им је дошло под руку. ДОСманлије су тако постале тек друга странка у историји која је на власт дошла паљењем властите Народне скупштине. Пре њих су то урадили само нацисти 1933. године.
Ипак нацистима је сам чин паљења скупштине део институционалног отелотворења једног народа који представља одраз фашистичког, ауторитарног менталитета.
На човека који је тога дана возио багер и рушио све пред собом, испаљено је 84 метка. Познати „Џо багериста“ је преминуо у јулу 2020. године, само дан након што се вратио са још једних протеста и још једног пребијања. Џо је најбољи пример лагане манипулације народом јер се у оба случаја борио за Србију без насиља, Србију за слободу говора и медија, а добио је 2 метра испод земље. Он је најбољи пример да 6. октобар није освануо никад…
Након што је Џо багериста угасио свој багер, почео је да ради други, онај који је имао за циљ уништење већине нашег оружја и технике, те разоружавања становништва. Канцеларија за Србију у Будимпешти знала је да се политичари у Србији боје свог грађанина само док он носи пушку на рамену. А од 1998. до 2004. године ОВК терористи су на КиМ убили 297 припадника МУП-а Србије а још 25 њих се и данас води као нестало. Дакле, убијена су укупно 322 припадника МУП-а, неки на најсвирепије начине попут капетана интервентног вода „Муње“ Срђана Перовића, коме су данима секли уши, нос и полни орган, да би га унакаженог везали за аутомобил и вукли по селу у околини Пећи.
Канцеларија за Србију у Будимпешти и ЕУ, не само да нису осудили ове ОВК терористе, већ су и наредили свим онима после 5. октобра у Србији да ухапшене и ослободе. А убица се увек враћа на место злочина…
Тако су 5. октобра 2004. године у касарни Караш у Београду убијени војници Дражен Миловановић и Драган Јаковљевић. Њихиво убиство је било ритуално, до данас није расветљено али је показатељ шта значи 5. октобар са рањивошћу српске восјке. Медији под западном контролом су били толико лицемерни да су за ово убиство окривили обезбеђење генерала ВРС РМ, што само по себи све говори.
Није без разлога амерички генерал Весли Кларк када је видео како се српска техника након 78 дана мучког бомбардовања скоро неоштећена повлачи са КиМ, изјавио: „Ми са Србима више нећемо ратовати, ми ћемо им од данас васпитавати децу.“
Аутор: Деки РС