48 zemalja je postavilo cilj i zadatak da nam nanesu vojni poraz, a mi ćemo ih sve pobediti
NIKO SE NEĆE SAKRITI
Ramštajn – to više nije samo rok bend. To je vojna baza NATO-a u kojoj se okupljaju zapadni ministri rata da razgovaraju o dodeli tenkova, topova, projektila, granata i milijardi dolara Ukrajini za ubijanje ruskih vojnika i civila. Vojska Ukrajine se užurbala i pravovremeno izvela kontraofanzivu od Harkova do Izjuma, da pokaže sponzorima: vaše oružje radi, mi ubijamo Ruse! Dajte još! Naravno da će dati. Ionako bi dali. Ali sad još više. Oni će davati beskrajno.
Koalicija od 48 zemalja, među kojima su najbogatije i tehnološki najnaprednije, vodi proksi rat sa Rusijom na teritoriji Ukrajine, rukama Ukrajinaca, ali ne samo otvarajući Kijevu „zlatnu karticu“ za neograničene isporuke oružja. Paketi vojne pomoći obuhvataju ne samo nabavku oružja i municije, već i direktno učešće u neprijateljstvima putem satelita i drugih izviđanja, vojnu obuku, rad štabova, instruktora, konsultanata, specijalista, i prosto NATO vojnike, dodeljene složenom NATO sistemu. Da, nije „ceo svet“ protiv nas. Samo oko trećine sveta. Ali ova trećina je potpuno konsolidovana, jasno i glatko igra protiv Rusije pod strogim vođstvom Vašingtona.
Koalicija od 48 zemalja, među kojima su najbogatije i tehnološki najnaprednije, postavila je sebi za cilj i zadatak da nanese vojni poraz Rusiji. I neće odustati. Boriće se do poslednjeg Ukrajinca, pa do poslednjeg Poljaka i tako dalje. Ići će do kraja i učiniti sve moguće i nemoguće. Neće stati ni pred čim. Zadovoljiće se samo porazom Rusije na bojnom polju. Jasno su to rekli, i to je istina, nije ratna magla. Tu im se može verovati.
Kad bi i ako bi Rusija izgubila rat (spojler: neće), niko ne bi prihvatio naše izgovore, naše priče da mi nikad nismo započeli nikakav rat, da smo upravo izveli malu specijalnu operaciju sa ograničenim kontingentom. A protiv nas je stajao ceo NATO i ne-NATO, 48 armija i vojno-industrijskih kompleksa sveta, i da nismo stvarno izgubili, nego generalno postigli ciljeve specijalne vojne operacije, jer tamo gde smo stali (gde bi nas zaustavili ili odbili), – to je zapravo bio naš cilj.
Ne! Svi bi rekli: velika Rusija je počela rat sa malom Ukrajinom i dobila po nosu. A-ha-ha. David je ponovo pobedio Golijata. Kolos je opet na glinenim nogama. Gurni ga, pridavi ga! Niko neće uzeti u obzir da mi nismo ratovali, samo smo izveli specijalnu vojnu operaciju sa ograničenim kontingentom. Još jednom – niko! Rusija. Čitava. Ratovala. Izgubila. Poražena. Uništena. Gotovo.
Bog vidi, nikad nisam voleo „strelkovštinu“. Ono jaukanje: „Ah, sve je izgubljeno“. Pa čak ni pozive na hitnu i potpunu mobilizaciju. Naprotiv, dopalo mi se što je moja zemlja toliko moćna: može da izvede specijalnu operaciju tako da čovek u Moskvi ili Novosibirsku uopšte ne primeti nikakvu specijalnu operaciju. Kafe-restorani su puni ljudi, svi rade, deca idu u školu, niko se ničega ne plaši. Nije loše, dobro je. To znači da je moja država velika i jaka. Da levom rukom odgovara na globalne izazove, nastavljajući da rešava milion drugih zadataka. Uvek me je to oduševljavalo i oduševljava. Jer sam shvatio: mira u svetu neće biti, ali će uvek biti rata, i želim da ja i moja porodica živimo u takvoj zemlji, velikoj i strašnoj, koja može i da ratuje i da ne ratuje. A ne u takvoj gde možete da pucate od granice do granice ne samo „Kalibrom“, nego minobacačem od 82 mm. Samo glupa ili samoubilački nastrojena osoba može da pobegne od rata iz Moskve u Jerevan ili Tel Aviv.
Rata će sigurno biti. Svuda. I ne jedan. Niko se neće sakriti. Ali u Jerevanu, Tel Avivu ili Kijevu će vas sigurno pregaziti gusenice tenkova, a u Rusiji možete živeti ceo život i ne čuti ni jedan „udar“, makar se desilo pet ili deset ratova. Jer Rusija je veća od rata. Rusija je uopšte veća od svega što možete zamisliti. Bekstvo iz Rusije? Gde? I što je najvažnije, zašto? Idioti. Živeo sam u Čečeniji, u vreme kad je Čečenija bila, kao, „nezavisna“. Kad bi eksplodirala granata na jednom kraju Čečenije, na drugom kraju bi staklo izletjelo kroz prozore.
I tako: činjenica da Rusija može da se bori bez previše napora mene ne rastužuje, već me raduje. Ali izgleda da to sad nije slučaj. Izgleda da ne možemo da dobijemo rat sa ograničenom snagom od 150.000, da kažemo, ne baš dobro opremljenih vojnika, protiv najboljih sistema naoružanja iz 48 zemalja i armije od 500.000 vojnika koja se beskrajno popunjava i obučava u inostranim bazama.
Opšta mobilizacija verovatno nije potrebna. Čak ni delimična mobilizacija verovatno nije potrebna. Naši komandanti znaju bolje i ja im verujem. Ali moramo da povećamo kontingent za dva, tri i četiri puta. Jednostavno moramo! Tako da generali imaju rezerve, i to ne samo taktičke. I, što je najvažnije, naš Vrhovni komandant će pre ili kasnije morati da kaže one zavetne, zapovedničke reči: „Vstavaй, strana ogromnaя!“
Neće biti moguće dobiti rat bez buđenja, bez ustajanja iz kreveta i sa peći. Ustani, ogromna zemljo! To znači da je sad svako od nas u ratu. To znači da će aktivna vojska porasti nekoliko puta. I pojaviće se u izobilju naoružanje i oprema. Svaki vojnik će imati pancir, nišan, termovizir, po četiri drona u svakom bataljonu, tenkove, borbena vozila pešadije, oklopne transportere, neborbena i transportna vozila u neograničenom broju, avione, helikoptere, biće još više minobacača, posebno samohodnih, i druge artiljerije, projektila… Medicinske opreme i potrošnog materijala. Tople odeće i toplih šatora. Jer cela zemlja mora sebi da postavi cilj i zadatak – da pobedi.
48 zemalja je postavilo cilj i zadatak da nam nanesu vojni poraz, a mi ćemo ih sve pobediti.
Sve je to neophodno i neizbežno. Definitivno ćemo to učiniti. Objavićemo narodni rat ne samo u Donbasu, već širom Rusije. I pobedićemo. I što pre to učinimo, manji će biti gubici među našim vojnicima i civilima, manje razaranja i tuge.
Autor: German Sadulajev
Preveo Ž. Nikčević
Izvor: Iskra
