Херојска одбране Фоче

ХЕРОЈСКА ОДБРАНА ФОЧЕ – АПРИЛСКИ ДАНИ ЗАХВАЛНОСТИ И СЛАВЕ!

Фочански Срби сваки април дочекују са помешаним осећањима јер баш у те дане пролећа оживе и сва она сећања из минулог ратног периода. Општинска Борачка организација Фоча сваког 8. априла обележава Дан фочанских бригада Војске Републике Српске будући да је управо на тај дан званично и почео рат у овоме граду. Овај датум се празнује и као Дан одбране Фоче.

Тада се грађани ове вароши на достојанствен начин присећају турбулентног, бурног и једног надасве трагичног периода када је њихов град био нападнут! Пригодним програмом, историјским часовима, јавним говорима, те прислуживањем свећа и полагањем цвећа испред Централног споменика одаје се почаст свим невиним жртвама – цивилима, деци, старијим особама, женама, те борцима, браниоцима који су изгубили животе током периода муслиманске агресије (1992-1995) и то само зато што су припадали српском народу и исповедали православну веру. Преплићу се тада понос и захвалност због жртве српских хероја који су стали на браник отаџбине, спасили и одбранили српску нејач, али и туга и бол за свим несагледивим последицама које је рат оставио за собом.

Ма колико год време било лепо и пријатно, сваког 8. априла над Фочом се надвије неки облак таме и сивила који све грађане једноставно врати у те дане препуне стрепње, страха и неизвесности када је зло добило свој пуни облик.

СУЖИВОТ У ФОЧИ

Фочански Срби живот пре 1992. године описију као идиличан и хармоничан! Упркос масовном страдању које је наш народ доживео током Другог светског рата (1941-1945) и то управо од стране комшија муслимана, суживот је ипак успостављен! Срби су, баш како то и православни обичаји налажу, одлучили да пруже руку својим комшијама, да опросте и започну једно ново поглавље. Поверење је обновљено;  људи су живели у заједништву, међусобно су се помагали и поштовали; сви су функционисали као једно. Прослављали су се скупа и православни и муслимански празници, народ је релативно добро живео, нико није обраћао превише пажње на националну и верску припадност других људи већ су главни критеријуми били првенствено усмерени на људско понашање и то какав је ко човек. Етнички инциденти били су заиста права реткост, говоре сведоци тога времена.

ПОЧЕТАК РАТА

Ситуација се, како у Фочи тако и у другим крајевима бивше нам земље, драматично почела мењати са избијањем грађанског рата у  СФРЈ. Пре избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини, овај рејон је потресла афера „Фочатранс“ када фочански Срби масовно почињу да добијају отказе и бивају изложени дискриминацији.

Напади на Фочу били су добро организовани и годинама припремани. Ратни ветерани подсећају да су оружане муслиманске паравојне јединице формиране још 2. августа 1990., дакле двадесет месеци пре почетка рата! Историјски извори наводе да је оружану групу формирао извесни Халид Ченгић, звани Хаџија, пореклом из Устиколине. Те 1990. организован је велики скуп СДА који је окупио неколико хиљада људи муслиманске националности а одакле су упућене непримерене и агресивне поруке усмерене ка српском народу које су унеле додатни страх међу све грађане, сведоче фочански Срби. У том периоду крећу први напади и све јачи притисци на српско становништво фочанског краја да се исели, а насртаји и узнемиравања постају учестала појава….

8. АПРИЛ 1992. – ДАТУМ КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА

На простору општине Фоча ратни сукоби су почели 6, 7. и 8. априла 1992. године када су запаљене прве српске куће и извршени напади на Србе. Фочански Срби се са великом горчином сећају тих првих априлских дана 1992. када су били приморани да напусте своја огњишта и беже од својих дојучерашњих комшија са којима су до тада живели у миру. Град је муњевитом брзином остао празан и сабласно пуст. Само ретки су се осмелили да остану проводећи тако дане и ноћи у подрумима и склоништима под кишом метака и граната. Велики број српских породица пронашао је тренутно пребивалиште на подручју Србије и суседне Црне Горе. Неки су тамо имали рођаке и пријатеље а други су, пак, били смештени у избегличке центре.

У граду су вођене жестоке борбе, а на српске цивиле и браниоце, те припаднике МУП-а пуцано је из снајпера.  На мети напада нашле су се куће и станови у насељу Доње Поље а чишћење Срба настављено је узводно уз реку Дрину и Чехотину ка Горњем Пољу, Ћеловини и Шиштету. Тих априлских дана у пламену мржње је уништено и дивљачки разорено оно што је деценијама вредно грађено и стварано. Нико није био безбедан ни сигуран али су храбри српски борци, водећи се исправним начелима и хуманим принципима, ипак успели да остваре победу и зауставе нападаче. Град је одбрањен, нажалост уз жртве а српско цивилно становништво бива макар на извесно време заштићено. Рат који баш никоме није требао донео је само сиромаштво, бол и тугу свим странама.

Ратни ветерани подсећају да је до марта 1993. године попаљено 27 српских села укључујући и готово све српске куће које су се налазиле у национално-мешовитим селима. Ратни ветеран Тривко Пљеваљчић који је тих априлских дана бранио свој град, своју породицу и кућни праг подсетио је више пута јавност да су „Фочу са околних брда напале муслиманске снаге као и да су прве цивилне жртве биле српске, те да су најпре запаљене српске куће и православна црква.“

Један од ратних команданата Миленко Племић испричао је за медије да је рат у Фочи почео нападом „Зелених беретки“ на брдо Ћеловину изнад Фоче. – Догађаји из два свјетска рата опаметили су Србе и овога пута они нису били неспремни као некада народ Козаре, Пребиловаца или Корита. Прва асоцијација је на рат, да смо узели пушке, да одбранимо своја огњишта, свој народ, да опстанемо своји на своме, у своме граду, своме селу. Раније је било неких инцидената, није било пуцања из ватреног оружја, а осмог априла почео је мањи окршај на Ћеловини гд‌је су муслиманске страже или извиднице напале нашу стражу, која је била постављена у непосредној близини својих кућа, неких 50 до 100 метара испред кућа. Да нису изашли да их чувају ко зна како би се све одиграло и како би се све окренуло наопачке. Са наше стане то су били локални људи, 10 до 20 комшија, а са непријатељске стране претпостављам отприлике исто. Касније су борбе прешле на градско подручје, највише у Доње Поље, око данашњег Храма Светог Саве, ту су изгорјеле четири српске куће. Било је борби и по околним селима, погинули су наши борци у Брдима. Напад „Зелених беретки“ је лако одбијен, а истога дана увече муслимани су запалили неколико српских кућа у Доњем Пољу, навео је тада Племић. – Град је ослобођен за само девет дана, односно 17. априла, када су наше јединице протјерале бојовнике из њиховог главног упоришта Доњег Поља према Горажду, испричао  је Племић.

На Дубу, узвишењу изнад Фоче и месту где је у априлу 1992. године почела борба за одбрану Фоче гради се спомен-крст висине око 15 метара. У намери да сачувају сећање на бесмртне хероје меморијал заједнички подижу Месна заједница Душаново и општинска Oрганизација породица погинулих бораца и цивила, на земљишту које је поклонила Општина Фоча.

–То је начин да им вратимо дуг за слободу коју су нам донијели и сачували наше животе. Замисао је да спомен-крст буде подсјетник за све будуће генерације да је у борби за слободу српски народ плаћао највећу цијену. Да је слобода плаћана крвљу -рекао је председник Организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Фоча Јанко Филиповић, неуморни борац за правду и истину.

Начелник општине Милан Вукадиновић истиче да је 8. април дан када су српски борци 1992. године кренули у одбрану Фоче и Републике Српксе.

„Поштујући њихове жртве, ми млађе генерације то никада не смијемо да заборавимо, морамо да чувамо муком стечену слободу и Републику Српску, поготво у овом тешком времену када смо нападнути са више страна. Једино оно што српски народ у овом тренутку треба да ради јесте да буде сложан, да чува завјет наших д‌једова, очева, стричева, у одбрани наших институција, Републике Српске и слободе српског народа“, рекао је Вукадиновић.

ФОЧАНСКА СЕЛА У ПЛАМЕНУ – СЕЋАЊЕ НА СРПСКЕ ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ

Иако је град Фоча успешно одбрањен, сама општина је током периода муслиманске агресије доживела многобројна разарања. Тих априлских дана 1992. било је много рањених и страдалих српских цивила. Прва жртва био је цивил Лука Вуковић, а у својој кући током напада на село Зебина Шума, тог пролећа 1992-е, живот је изгубила и трочлана честита српска породица Фуштар – отац, мајка и син. Намера муслиманских војника била је да град и општину етнички очисте од српског становништва о чему нам сведочи податак да тог априла 1992. нападачи нису поштедели животе ни шестогодишње Иване Вуковић, ни десетогодишњег Петра Тодоровића, баш као ни старице Јелене Радовић.

Настављајући етничко чишћење започето у априлу 1992. муслимански војници, припадници тзв. Армије БиХ, су несмањеном жестином све до краја 1995. године вршили нападе на незаштићена српска села у фочанској општини починивиши низ тешких злодела над српским цивилима. На простору горњег Подриња живот је изгубило преко две хиљаде Срба, а сама општина Фоча имала је 646 жртава. На том црном списку налази се велики број обичних људи, цивила, деце, девојака, старијих лица, заробљених бранилаца а хиљаде људи је у тим нападима било рањено, протерано или пак затворено у логоре. Многа српска села су дословно збрисана са мапе, а порушене су и девастиране бројне православне светиње. Велики број кућа, стамбених зграда, те друштвених и културних објеката у власништву Срба бива том приликом уништен, попаљен или тешко оштећен. Највише је злочина почињено током прве ратне године а посебно тешку судбину су доживеле месне заједнице Јабука и Јошаница. Припадници муслиманских постројби нису имали милости ни према коме, чинили су вандалске акте којих би се засигурно постидели чак и они најгори зликовци из нацистичке Немачке.

На подручју Фочанске Јабуке од 1992. до 1995. приликом напада на српске засеоке страдало је 137 Срба – мештана (цивила, жена, деце, старих људи, бранилаца – припадника сеоских стража). Као најтужнији датум памти се 23. јул 1992. када је страдало највише мештана. Муслиманске формације из околних, комшијских села ове месне заједнице као и из града Горажда напали су Фочанску Јабуку и попалили све што су стигли. Модро Поље, Стојковићи, Подхрид, Рачићи, Божановићи, Јамићи, Јабука, Колаковићи, Подграђе, Славчићи, Соћевићи, Локва, Хоџићи..- само су нека од места која су том приликом попаљена и разорена. Само тог дана изгубило је живот четрдесет и троје цивила, жена, деце, старих као и бранилаца. Генерал Марко Ковач забележио је у својој књизи како је међу жртвама био 31 цивил, од чега двоје деце, девет жена и двадесеторо старијих особа а наводи се и како су многи браниоци заробљени у својим кућама и мучени. Срби су страдали у својим кућама, пред својим кућама, на својим огњиштима! Неки су страдали на спавању, неки док су обављали кућне или пољопривредне послове или приликом покушаја да се сакрију и умакну непријатељу.

Љубиша Симовић, био је сведок хорора у Јабуци и из године у годину овај честити човек неуморно подсећа на дан у којем је изгубио оца и велики број рођака тражећи правду. – Масакр над српским цивилима 18 села некада фочанске мјесне заједнице Јабука, која је након Дејтонског споразума припала ФБиХ, прво је масовно страдање Срба у општини Фоча у протеклом рату, а за које починиоци још нису изведени пред лице правде. Не смијемо заборавити да је најмлађа жртва био тринаестогодишњи д‌јечак Ново Елез. Наше комшије, предвођене Расимом Халилагићем, тадашњим командантом те бригаде у Јабуци, починиле су овај злочин. Ово је тужно, најтеже нам пада што још ниједан Бошњак није одговарао како за злочин у Јабуци, тако и за Јошаницу и остале масовне злочине над Србима у општини Фоча. Сва српска села су разорена, а тада је минирана и потпуно уништена и православна црква Светог Преображења. – рекао је у својој исповести за РТРС и друге медије Љубиша Симовић, херој и борац за правду, додајући да и дан данас сања ужасне сцене из Јабуке.

У пламену су нестале многе куће, бројне помоћне зграде, друштвени и културни објекти а миниран је и Храм Преображења Господњег. Током напада порушен је и споменик жртвама из Првог светског рата а запаљена је и сеоска школа.

Сваког маја Фочаци се присећају и 73-оје невиних српских жртава из месне заједнице Јошаница. На велики православни празник Светог Николу – 19. децембра 1992. године, веома јаке бошњачке –  муслиманске снаге извршиле су напад на српска села и засеоке месне заједнице Горња Јошаница (општина Фоча). Том приликом су угашени животи недужних људи међу којима је била 21-а жена и троје деце. Били су криви само зато што су припадали српском народу и зато што су били православци по вероисповести. Злочин је циљано и плански извршен баш на велики празник што је иначе током читавог трајања ратних сукоба била главна пракса муслиманске војске. Црна статистика показује да је најстарија жртва био човек од деведесет година, док је најмлађа жртва била двогодишња девојчица Данка Тановић. Са оцем и мајком тог зимског јутра убијени су седмогодишњи Дражен и десетогодишња Драгана Вишњић, који су дан раније дошли из Фоче у Јошаницу како би са осталом родбином, сви заједно прославили крсну славу.

На јошаничке жртве неуморно сваке године подсећа Душанка Лаловић (рођ. Вишњић), сведок злочина и дугогодишњи секретар општинске Организације породица српских жртава. Душанка Лаловић је имала само седамнаест година када је преживела злочин муслиманске-бошњачке војске у Јошаници. Нажалост, трауме и горка сећања и данас су свежа. Њој су тог дана убијени отац, тетка, деда и многобројна родбина међу којима шеснаесторо Вишњића, те комшије и пријатељи. Само пуком срећом и Божијом вољом, Душанка је успела да преживи.

Нико никада није процесуиран ни за злочине над српским цивилима на Папратној Њиви, те фочанским селима Бујаковина, Војовидићи, Пољице, Кремин, Колун, Зебина Шума, Заваит, те другим местима где је током 1992. и 1993. такође страдало мноштво српских цивила, углавном деце и старијих особа.

Сваке године Организација погинулих бораца и несталих цивила општине Фоча, кроз своје активности неуморно подсећа на све невине жртве са подручја општине Фоча. Ови часни људи неретко учествују и на бројним трибинама и догађајима путем којих се чува и негује сећање на храбре борце Војске Републике Српске и цивилне жртве Одбрамбено-отаџбинског рата. Председник ове организације, Јанко Филиповић више пута је истакао да погинули борци, цивилне жртве и сви они који су дали допринос стварању Републике Српске никада неће бити заборављени. Он је нагласио и да ће организација као и до сада активно обележавати све значајне датуме, те наставити потрагу за несталим лицима али и инсистирати на процесуирању свих одговорних за злочине над Србима.

ХЕРОЈСТВО И ХУМАНОСТ ФОЧАНСКИХ СРБА – ВАЖНА ЛЕКЦИЈА ИЗ ИСТОРИЈЕ

Да није било храбрих бораца и Фоча би доживела судбину суседног Горажда које је дословно очишћено од српског становништва. У том граду постојало је десетак логора за Србе, а стотине цивила је на најбруталније начине ликвидирано од маја 1992. па све до краја 1995. године. Фочаци су се истакли као храбри борци, успели су да спрече идентичан сценарио у свом граду и у великој мери заштите српско цивилно становништво од геноцида који им је  припреман. Фоча је још 1992. показала велику хуманост будући да је у своје окриље примила на хиљаде српских избеглица које је муслиманска војска протерала из суседних општина – Горажда, Трнова, Вишеграда, Рогатице као и из десет сарајевских општина. Сви ти прогнани људи су управо у Фочи пронашли привремено (многи чак и трајно) пребивалиште – нови кров над главом и склониште од насиља, рата и бомби. Сви они су били веома добро збринути и прихваћени од локалног становништва.

Ни криви ни дужни фочански Срби били су више пута кроз историју принуђени да бране своје кућне прагове од напада различитих агресора. На ово подручје настрали су вековима уназад и већи и моћнији. Међутим, освајачке аспирације агресора на крају су ипак биле успешно поражене. Фочанске Србе ништа није успело да спречи и заустави у њиховим намерама да одбране своја огњишта, да заштите нејач и цивилно становништво. Управо зато што су се борили за хумане и праведне циљеве, фочански Срби су увек излазили као победници из сваког наметнутог сукоба. Данас су они синоним за храброст и јунаштво, они су оличење честитости, срчаности и поштења….. Први и Други светски рат као и последњи обрамбено-отаџбински рат који вођен у периоду од 1992. до 1995. године, изнедрили су велики број хероја чија се имена баш као и њихове ратне судбине и дан данас спомињу са великим пијететом и поштовањем. Нажалост, српски народ поднео је и велике жртве међу цивилним становништвом!

Успомену на своје претке са поносом негује фочанска омладина а многе драгоцене информације о томе могу се пронаћи у установи „Музеј Старе Херцеговине“ која се налази у центру града и која својим поставкама кроз фотографије и предмете најбоље сведочи о овом крају Републике Српске, о богатој фочанској историји, култури, обичајима и традицији. Сачувано музејско благо пружа могућност свим посетиоцима да осете, доживе и проживе један тренутак давне прошлости фочанског краја, од турског, аустроугарског, до периода светских ратова и новијег доба. У том музеју постављене су и фотографије српских жртава са подручја општине Фоча, пострадалих од 1992. до 1995. године.

Фочаци су се кроз историју , нажалост, увек суочавали са великим разарањима и губицима. У нападима освајача и агресора у трену би нестајало оно што је тешком муком и поштеним трудом и радом стицано и грађено. Ипак, такве непредвидиве и сурове околности опет нису утицале на ове вредне људе да клону духом. Након сваког рата, они би дословно „из пепела“ увек подизали, градили и стварали све изнова што само сведочи о каквом се племенитом и амбициозном народу ради.

Аутор: Игор Митић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!