Одушевљење, слом, судар са реалношћу… Косово
Одушевљење. Слом. Судар са реалношћу. Туга. Срећа. Љубав. Инат. Понос. Историја…
Косово
Када сам се одлучила да пођем на ово путовање била сам потпуно равнодушна. Знала сам шта треба једном просечном Србину да представља Косово, али тај осећај ја нисам осетила. Због чисте знатижеље и радозналости упутила сам се на Косово да сазнам више шта је то толико нестварно и посебно као што су ми до сад отац и брат причали. Без имало узбуђења, пуна једног празног и равнодушног срца, дошла сам у Косово, а каква сам се вратила, то ћете сазнати.
Сам прелаз преко “прелаза” био је помало чудан. Гомила упозорења о понашању, молбе да игноришемо провоцирање, савета да ћутимо потпуно ме је зблануло, и то је био први пут да сам заиста поставила себи питање па зар је могуће да је све то заиста тако?
Рано ујутру стигли смо на Исток. Ушли смо у једно мало двориште које је надгледала полиција, до тада још нисам нечему таквом сведочила. Обузела ме је збуњеност и страх али ми је потпуно било јасно зашто су ту, јер недалеко од мене била је џамија са друге стране неки језик који не разумем и гомила албанских застава.
– Почињем да се будим.
Одслушавши литургију у једној малој, хладној, голој цркви упутили смо се у женски манастир Гориоч. У време кад смо стигли сунце је увелико сијало, обасјавало је лепо Косово нежним зрацима тако да сам уживала у пејзажима које ми пружа ова Света земља. Мир, то је једино што сам у том тренутку осетила. Замислите у сред Косова једна Српкиња осећа мир. Ушавши у манастир дочекале су нас монахиње са својим најдивнијим и најискренијим осмесима, које ћу мислим памтити цео живот. Толико љубави је стало на та два лица, толико осећаја доброте и сестринства да сам, слободно могу да кажем, једино такве осмехе виђала код својих најрођенијих.
– Кнедла у грлу и неизрецива бол.
Пуни благостања из манастира Гориоч, кренули смо у Пећку Патријаршију. Пут до тамо ми је био можда један од духовно, физичких и психичких најтежих путева. Косово прелепо, осунчано, ведро а у позадину назиру се масиви Проклетија, права српска земља а на земљи уместо тробојки, сељака, домаћинстава и доброте, једна мржња, бахатост, виле, куле и градови, и неке црвене заставе. Бол. Шта друго? Туга. Сузе које остају у очима (јер није у реду да их тако брзо пустим њима на вољу) а душа и срце хоће да пукне, а онда горе изнад, поред Бистрице, одушевљење, жива историја и само једно питање: Достојне ли су ове моје грешне ноге да газе ту, баш ту где су некад газили толики светитељи? Пећка Патријаршија ме је обгрлила својим зидинама и оставила без текста, па сам неких пола сата морала да седнем сама, слушам птице, осећам ветар и ћутим, јер ни за шта више нисам била способна. Дечани. Високи Дечани. Заштићени Хрватском војском, једини недодирљиви толико векова, још једна жива историја, и на поглед и на додир некако нестварни, а опет чврсти, оштри и јасни баш као и наши Немањићи. Седим и овде не могу се начудити, не могу се нагледати и не могу а да не замрзим себе и своје незнање, а још више ту моју одлуку да 21 годину ништа од тога ни не желим да сазнам. Опет сузе али сада покајне, искрене и тешке..
Ноћење у Св. Архангелима.
Испод нас Призрен, и болна џамија, направљена од манастира Св. Архангела. Отет. Оскрнављен. Упада у очи и не може да не боли. Не може да те не ражести. Искушава твоју душу и твоје срце на најстрашније помисли, али борба, непрестана борба и добро је. Црква Св. Георгија, моја слава, ту у центру Призрена, окружена мржњом и прозивкама а унутра благодат, лепота, обновљена и као да се прси и пркоси свима и каже, видите мене продане душе, видите ме како само храбро стојим и не дам се. Сузе Господа из иконе где га држи Његова Мајка Богородица, сузе радоснице или оне на које ни не желим да мислим? Не знам и не желим то да знам, биће ми превише…
– Со на рану.
О Ораховцу, опрости мени никаквој и бедној недостојној твога корена и твоје благодати јер помислих бар на секунд, а што тај Ораховац шта је тамо? Опрости мени безвредној.. Каже Отац не плачите, радујте се, а вредна ли сам радовања и среће? Сузе моје најмање су што могу да пружим. Да ми је да пропаднем ту сад у црну земљу да прогута мене незахвалну и бахату, да ми је да сам на минут сама у тој светињи да се изјецам за све дане живота мога које проведох у незнању, да клекнем ту испред чудотворне Богородице и више да не устајем.
– Судар са реалношћу.
Липљан и Урошевац.
Један свештеник, један Србин, једна Српкиња и њихова деца у Српском граду названу по Цару Урошу, они једни, а њих и превише. А опет није то њихово знају и они, тако се и понашају, као једни обични подстанари, иако их је сада много знају да их неће бити, зато се и брину о томе шта ми радимо, шта ми једемо, где ми спавамо, ко нам је председник, хвала вам браћо не морате, ја не знам ништа о вама, немојте ни ви много да се питате о нама. А ми певамо, ори се певница са Веровањем, Двери отворене а Господ се смеје, видим га, ту је са нама пева и он, служи се једна Небеска литургија, видим је, осећам је. Боже опрости, али ја и заборави где се налазим, шетам се тамо амо по дворишту, лутам, певам и ја са певницом, као свој на своме опростите није као ми и јесмо свој на своме. Слава ти и Хвала Боже мој добри.
Као један маљ, као један тег, састави ме са реалношћу кад дођосмо у Липљан.. Свештеник, оштрог погледа , усправљеног држања гледа и погледом ти све каже као да је спреман САД ако треба да разгрне све њих, спреман да да све, само чека знак. Таман се умирисмо кад очевидац страдања проговори… О преци моји, сатерите ме целу, узмите моје безвредно тело и безвредну душу моју јер што ћу ја да живим лажно поред оволике истине? Што ћу ја овде на овом тлу где стоји и тај човек ? Ко сам ја? Шта сам ја? Једно ништа, обична мрља са патоса, обриши ме да нестанем, јер сметам овима који треба да се чују. Обриши ме јер дишем исти ваздух као толики мученици. Уклони мене да не срамотим оволики мученички, страдалачки народ.
Грачаницо, Хочо, Богородице Љевишка, Драганцу велики, немојте да мислите да сам вас заборавила. Ту сте са мном као највећи и најтежи крст који ћу од данас носити са собом. Чувајте ми Косово заједно са свим осталим светињама. Стојте поносно, исправљено, прсите се, пркосите најбоље што знате јер нисте ви репа без корена а нисам ни ја. Чувајте историју својом вером и чврстим зидовима а ја ћу да се молим, јер то моја душа сада може и мора. Хвала Вам светиње моје, ране моје, не заборавите ни ви мене, душа моја припада вама, па даће Бог једног дана да неометано пустим своју децу да трче поред Бистрице.
Аутор: Бојана Талијан
