Александар Вучић или одузимање достојанства
После шпартања аутомобила по Србији, са илегалним регистарским таблицама силеџијске творевине државоликог Франкенштајна и протеривања динара са исте те безаконе творевине под именом које му је одредила насилничка држава Америка, а уставне покрајине Косова и Метохије у Србији, шта још треба да се деси да бисмо увидели где се Србија данас налази?
Да се не бисмо замајавали подужим мудровањима, за почетак дијагностицирања стања у Србији, добро би било да се сетимо оног сазнања које каже: По малом се познаје велико.
По књишко-литерарно-драмско-ликовном обрасцу језика, утрнебесно-комедијашко-водвиљско-кабаретско-срцедрапатељно-гротескно-карикатурални лик председника Србије господина Александра Вучића, у свакој прилици коју забележе телевизије и штампа, као и интернет, показује нам колико тај уставом установљен лик искорачује из оквира председника једне државе и достојања човека који спада у токове ма каквог традиционалног живота. А никад не изоставља прилику, а прилика је увек из минута у минут током 24 часа дневно, пред камерама, микрофонима, множином људи, да се врло грлено изјасни као врхунски бранитељ Србије и Срба. (Ово за пет копаља надмаша Његошевог „Лажног Шћепана Малог“.)
Да ли је он заиста бранитељ Србије и Срба, да ли је он оно што су плаћени гласови викали из масе света. „Ацо, Србине!?“
Свима на увид следи пример истинитог лика дотичног: У Паризу било је уприличено обележавање годишњице примирја закљученог по окончавању Првог светског рата. Независно од те западне и ревизионистичке лакрдије, спроведене под управом власти Француске, на том скупу бејаху присутни представници држава које су ратовале у том рату, па и председник Србије. Али ту се нашао и представник америчког копиланског чедеоца, односно оне насилничке и дивље творевине на тлу Србије, као карикатуралног и фиктивног победиоца у Првом светском рату. И какав је већ ред на таквим скуповима зна се ко је у главним а ко у споредним редовима. Осим дивљег присуства америчког пулена за пијење крви Србима са свете српске земље, и још на почасном месту, Србија је добила, не споредно, него сасвим обезвређујуће место, као нешто што припада успутним и залуталим посматрачима тог тобож величанственог скупа, као у магарећој клупи. Али је и тиме дала легитимитет Косову и Метохији као независном субјекту без државе у чијим оквирима уставно пребива.
Зар смо заборавили шта је све Србија дала за победу над онима који су тај рат и покренули. И када је Србија победоносно окренула токове тог рата!!!
А председник Србије је пред лажима и фикцијама Запада јуначки одстојао у понижењу свих изгинулих Срба у свим биткама, као и Србима из Плаве гробнице али и са Зејтинлика, као и оних који су преостали јунаци ломљења кичме агресорима, Бугарској, Немачкој и Аустроугарској, од војводе Живојина Мишића и јунакиње Милунке Савић до оних војника сељака, после рата одвојених од њива, из Мачве, које су београдски господичићи постројили пред бестидно радозналом немачком трговачком делегацијом, по сведочењу Милоша Црњанског (у Ембахадама). У том тренутку измирен са америчком насилничком фикцијом и крвопијом на пиједесталу победника у Првом светском рату, господин Александар Вучић је поразио Србију и Србе, и живе и мртве. И доказао да је достојанство за њега непозната страница душе.
А да се запитамо, пре него што наведемо још неколико примера, пошто господин Александар Вучић не зна шта је достојанство, дакле, да се запитамо: Шта је то достојанство?
Знамо да при хиротонији једног владике у глас све присутне владике, митрополити као и сам патријарх, али и ту присутан народ, у глас изговарају (по византијски): Аксиос, аксиос, аксиос, што на српском вели достојан. А што значи да је ословљавани владика уведен у онај ред који му даје пуноћу у свеукупном његовом бићу, па по томе и његовој делатности.
Ал да видимо шта српски језик казује из речника о достојанству. У свом Српском рјечнику из 1852. Вук С. Караџић под достојан готицом наводи немачку реч würdig, што на српском значи: вредан, достојан; частан, док под достојанство, у ширем значењу, наводи примере из говорног језика: Владици се каже Ваше достојанство, а у Славонији је забележио: По достојанству треба му судити.
Речник српског језика Матице српске, из 2011. за достојан под а каже: Који ужива углед; угледан; честит; частан; примеран (бити), а за достојанство каже: (често са допунама: људско, човечије) друштвене, етичке и друге вредности човека, његово осећање морала, части, поноса; да би под б рекао речник: …углед, ауторитет, част: чувати своје – изгубити – бранити своје – вређати нечије.
Што ће нам рећи да је реч достојанство још увек жива и уноси и чува смисао у однос међу људима као и у делању појединца, што је као опаска веома умесно, будући да се српски језик данашњице веома брзо мења (и не само по својим генетски модификованим именима: црногорски, хрватски, бошњачки, македонски). На пример: пре нешто више од тридесетак година за хомосексуалца се говорило: топли брат, пешкир, педер (где је ово последње и данас у употреби, нарочито на великим спортским догађајима). Та ословљавања пратило је стручно медицинско мишљење о тој појави као о болести. Данас, међутим, пошто је медицина промењена у фрази „збогом памети“, под претњом суда, та појава се у друштву мора ословљавати као ЛГБТ. Шта год та англиканска скраћеница крила у себи.
Да се ми вратимо достојанству.
По не знам ком мерилу престоница Србије (неки кажу и свих Срба) добила је част да организује и одржи прајд (англиканска реч која би могла да се преведе као педербал), упркос скоро свеукупном отпору у Србији. Онда се председник Србије, господин Александар Вучић појавио у јавности, тојест на свим телевизијама са националном фреквенцијом и у свом овде већ наведеном маниру, безмало ударајући се шакама по прсима, изговорио је: „Неће мени наредити ни Бајден, ни Путин, ни Брисел да се одржи прајд“. Али није прошло ни 24 часа амерички амбасадор, његова екселенција без манира свог достојања у земљи која му је домаћин, мртав ладан рекао је: „Прајд ће бити“. И прајд је био („Књига постања“, 1, 3).
После речи његове екселенције, неваспитаног, дивљег насилника у туђој земљи, председник Србије је обесмислио установу председника, као и статус Београда као престонице, па је по томе Србији одузео част суверене земље. Епилог тог гажења достојанства казује да страно лице по свом ћефу, који није валидан ни у скупштини ни у влади а ни у кабинету председника Србије, одређује шта има и шта може да се дешава у Београду, престоници, па тиме и у целој Србији. И да то бива схваћено онако као што се прихвата чињеница да Дунавом тече вода, па чак и веома пожељно у свести одређених и одрођених Срба.
Положеном заклетвом овлашћени председник Србије, господин Александар Вучић није америчкој екселенцији показао капију Србије на коју треба да изађе из Србије, већ је, по свом уобичајеном маниру, хвалисаво причао како подиже путеве, а у плану је и нека манифестација која ће Србију уздићи на онај ниво да ће јој се сви клањати, нешто као ЕКСПО 2027. шта год та магијска реч казује.
У галерији изгубљеног достојанства и личности председника и државе Србије, као посебна пикантерија опет се истичу прса Александра Вучића. Грмео је, да се чуло до Брисела, Берлина и Вашингтона, вероватно и до Лондона, а може бити и до Москве: „Не дам Газиводе“. Није прошло ни месец дана на обалама тог вештачког језера појавила су се чеда америчке колевке насиља, некад звани Шиптари, па терористи, а данас Албанци, међу обавештенима познати као сецесионисти. Појавили се као на излету, са пецаљкама, показавши ко је газда над Газиводама.
А председник Србије, господин Александар Вучић је причао о аутопуту Ниш, Приштина, Тирана, Драч. Успут је додавао реч о националном стадиону…
Како у галерији изгубљеног достојанства не постоје скривене просторије, нити углови где би то могло да се сакрије, председник Србије, господин Александар Вучић је у тишини и потаји преговарао, тојест поклањао што се поклонити Шиптарима од Косова и Метохије још може. У шта превасходно треба навести животе Срба који су још од Косова 1389. ратовали против Османлија, све до Другог светског рата када су ратовали против Шиптара, званих Балије, али и 1999 против терористичке организације од милоште званом Учека. А да би у тој делатности поклањања имао покриће, омогућио је ауторитетом председника државе Србије да та дивља творевина Сједињених Америчких Држава добије свој међународни позивни телефонски број. Неку годину пре тога највећи српски родољуб у Америци, као званично лице власти Србије, Владе Дивац, својим угледом и престижом дао је спортистима те франкенштајске креатуре да могу као олимпијци да се такмиче свуда по свету, у свим спортовима. (Величину родољубља овде поменуте персоне сведочи његова црна знојница на десној руци, док је кошаркашки забављао житеље Америке која је у тим месецима сипала бомбе по Србима и Србији.)
Телефонском броју треба придодати свеукупне катастарске књиге, непомињање протераних Срба од 1945. и све до 1999. па тако и све до данашњих дана, затим електроенергетски систем, термоелектрану, руднике… да не помињемо установе Републике Србије. Што би у збрајању представљало једну енциклопедију од најмање дванаест томова, а у ствари и свеукупан сам садржај Косова и Метохије где је духовни и суштински израз у све и једном храму Српске православне цркве, у шта треба урачунати и ове које су штићеници Сједињених Америчких Држава палили, рушили и, по старом агарјанском обичају, комунисти су га преузели, од храмова правили нужник, магацин, место одлагања отпада… али да не заборавимо гробна места из времена пре Немањића које су Шиптари по археолошким откопавањима уништавали под кишобраном комунистичке власти, како су преда мном то сведочила лица из тадањег Републичког завода за заштиту споменика културе.
А председник Републике Србије, господин Александар Вучић и даље на сва уста хвали путеве које је он лично подизао, и при том у једној згоди стару српску светињу, храст, зван Запис, очас посла моторном тестером посекао, јер се нашао на траси важног пута. Што и није необично за оног ко не зна шта је достојанство.
У овом сумрачном и невеселом збрајању одрицања од достојанства које је садржано у установи председника државе, али и приватно, у лицу које носи то звање, потврђено највишом могућом заклетвом, да се запитамо шта нам се тиме казује за овај тренутак трајања Србије.
Можда је све то плод неке „више политике“ која се не разоткрива из разлога безбедности и стратегије саме државе, па тако неуко и трапаво се упуштамо у коментаре који нису умесни. Међутим, како рекосмо, по малом се познаје велико. Што ће, уверени смо, разумети и Бокан, а до тада:
Ево још једног примера.
Оно када је председник Руске Федерације господин Владимир Владимирович Путин био у посети Србији, као и поводом обиласка храма Светог Саве, да би заједно са председником Србије, господином Александром Вучићем, додао последњи камичак у мозаик Христа Пантократора, за подкуполни део храма. Око храма била се саставила велика маса Срба, а ту је био и патријарх Иринеј. Тај час, по устрепталости, торженствености, усхићењу и радости која је преплавила сав присутан народ, најпре је откривао с колико љубави Срби виде Русе и с колико дубине су испреплетене везе између Руса и Срба.
Није искључено да је тај дух узнесења над председником Руске федерације и саме Русије обузео и председника Србије, господина Александра Вучића. Камере су снимале, фото-апарати фотографисали, па је нешто од тога процурило и на интернет.
Председник Србије, господин Александар Вучић, обратио се био патријарху Иринеју: „Питај га ти, питај“. Да би он, како се имало схватити, питао председника Руске федерације да се обрати присутном народу.
Да нису то два председника две државе и патријарх Српске апостолске цркве, човек би помислио да то разговарају два уличарска дрипца, пред моћнијим дрипцем. Пред господином Владимиром Владимировичем Путином може тако, уличарски, али када је тај наш председник био код председника Сједињених Америчких Држава, господином Доналдом Трампом, седео је покорно на шамлици, сасвим одбацивши достојанство председника државе.
Шта више има да се каже ако нас председник Србије, господин Александар Вучић уверава да је за њега достојанство сасвим непозната страница душе.
Не треба да гледамо фотографије, будући да он сам крије како је, шта и о чему водио разговоре са „Квинтом“, његова реч, са Бриселом, или неким полудивљим Западњаком без манира, дакле, не треба да гледамо фотографије, јер једино су нам оне доступне да бисмо на њима уочавали са колико снисходљивости, улизиштва и амебоидно се савија око тих западних персона – како он не зна чији је председник и шта он то заступа.
А нама, као тешка и злогука опомена кроз нашег председника следи да тамо где нема достојанства, сваки смисао између људи своди се на лаж, привид, опсену, подвалу и крађу. Јер, немојмо заборавити, достојанство је оно што чува живот и када се он губи – па бар ми Срби то веома добро знамо, ваљда нас је томе научио наш Свети Сава, а заветно опредељење за небеско царство на Косову пољу то потврдило. Српски народни геније то је изразио у ономе што су комунисти избацили а ови данашњи продужили, да га нема ни у образовању ни у васпитању, и што се може прочитати у српској јуначкој песми „Кнежева вечера“, када кнез Лазаре здравицом оглашава вредности небеског царства и за шта ће се битка на Косову пољу водити, па каже, а овде издвајамо: „Па говори свој господи Српској: /Коме ћ ову чашу наздравити? / …/ ако ћу је напит по госпоству…“. И тако даље.
За навек нама данашњим и будућим Србима поручивши да то што јесмо по Христу и по роду бити можемо само и само ако у себи носимо господственост, а то значи достојанство.
Аутор: Срђан Воларевић
