Тајни савез и храбро исповедање вере
Поред „Цркве лукавнујушчих“ појавиће се и друга „црква“ која може и да не изневери учење о вери, но која ће у време гоњења вере ступити у тајни савез са богоборачком влашћу, добијајући неку легализацију своје „црквене“ делатности.
„И видех, пише Свети Јован Богослов, жену где седи на звери црвеној, која беше пуна имена хулних… и зачудих се чудом великим кад је видех“ (Откр. 17, 3-6). А како и да се не чуди Свети Тајновидац, кад је уместо истините Цркве првохришћанске – уместо „жене обучене у сунце“, уместо чисте девојке, Невесте Христове, која бежи у пустињу од звера (у нелегалном положају спасава се у катакомбама и пустињама од гоњења звера), у даљини будућих времена видео „жену блудницу“, где седи на зверу (Откр. 12, 17-18). Ово седење жене на зверу или отпад Цркве, од брачног савеза са Христом и ступање у незаконити, прељубни савез са антихристом или његовим претечама упоређује се у Светом писму са нарушењем брачне верности.
Стога се у Светом писму тај део Цркве, који изда Христа и ступи у везу са антихристом (тајни договор са влашћу звера), назива: „црква блудница“. Појава „цркве блуднице“ у васељенским размерама представља у ствари завршетак епохе апостасије, која из себе рађа антихриста и избацује га на светску сцену.
У време „цркве блуднице“ за правог верника остаје једини излаз – бекство у „пустињу“, тј. прелаз у тајно и нелегално стање. У гоњењу остатака верних који буду остали верни истинитој хришћанској Цркви православној учествоваће и црква – одступница. „Видех жену пијану од крви светих и од крви сведока Исусових“ (Откр. 17, 6).
Из предавања јеромонаха Артемија (Радосављевића) одржаног у Београду на Трибини теолога дана 9. децембра 1963. године пред студентима теологије. Текст је преузет из књиге Епископа Артемија „Истина – Пут – Живот“ (Зборник студентских радова, Београд, 2018.)
Извор: Епархија рашко призуренска у егзилу
ОВАКО СЕ БРАНИ ВЕРА ПРАВОСЛАВНА КАДА ЈЕ УГРОЖЕНА
„Ја сам 40 година био свештеник искрено служећи Богу и роду. Уназад више од 10 година дешава се издаја и срамна трговина врха СПЦ са папистима, екуменистима, глобалистима и њуејџовцима, што нису интереси православља, нити српског народа, него њихови лични.
У тим лудим временима, моја мудра мајка, пуна вере саветује ме да не продајем веру за вечеру и да се никада са папистима и новотарцима не дружим, нити са њима Богу јединоме служим.
Примајући свештенички чин на рукоположењу ја сам дао заклетву да ћу искрено служити Богу, чувати и штитити Свету Православну Веру, и да ћу поверено ми стадо поучавати у духу Светога Писма и предања Светих Отаца.
Имајући непрекидно на уму и на срцу ове савете (мајке) и изговорене речи, нисам хтео да прихватим отпадију од пута Христовог, пута Светосавља, Светог Лазара и косовских страдалника, Светог Николаја Жичког.
Иступио сам из клира СПЦ и приступио Владици Артемију и Епархији рашко-призренско и косовско-метохијској у егзилу чији сам клирик.“
Вјечнаја памјат правоверни оче Слободане.
Аутор: Вера Стефановић
