Intelektualci koji se predstavljaju kao patriote osuđuju studentske proteste

Nastavak sage o nepogrešivosti

Drago mi je što u mom narodu ima toliko intelektualaca, ili barem onih koji tako o sebi misle, pa se svakog časa late olovke ili tastature da napišu nešto. Ali oni ne pišu ono što bi trebalo, već kolumnišu ne bi li neko od njih natkolumnisao ostale pred kraj tekuće godine, a u osvit neke nove za koju niko ne zna šta nam donosi. I koliko god kolumnisali, kalkulisali, u stvari samo konformišu svoju poziciju u savremenom društvu. To pseudoopredeljivanje u stvari je tek nastavak sage o njihovoj nepogrešivosti (nebrojeno puta osporenoj) i još jedan od pokušaja da se ostane uglavljeno između jednog i drugog narativa, prve i druge ideologije, ali je važno samo neka novac pristiže, pa nije ni bitno koliki.

Jeste, govorim o onima koji podržavaju vlast, ili su s njom u bilo kakvoj sprezi, a podržavali bi i studente, samo što im to trenutni ili bivši položaj u okvirima vladajuće partije ili medijske mašinerije ne dozvoljava. I šta se onda događa… Dolazi frustracija. Svedoci smo toga da mnogi koje smo smatrali intelektualcima prerastaju u sterilne geopolitičke analitičare koji analitičare (od izmišljenog glagola analitičariti) po Pinkovima i Hepijima, pa i u ponekom potkastu. I nemam nikakav problem sa bilo čijim izjašnjavanjem ukoliko je ono jasno i nedvosmisleno. Čak ni tad nemam problem, ali imam problem s tim što se ti intelektualno šizofreni tipovi svakog časa javljaju da ospore mišljenje nekog drugog i opredele ga umesto njega samog. Svuda pljušte osude po časnim ljudima zbog njihovog opredeljenja. U čemu se onda razlikujemo od vedeta kulture poništavanja? Ta (ne)kultura u svetu konačno propada, a mi je usvajamo.

Milion puta sam rekao da podržavam studente. Zašto? Zato što je to dokaz da je mladalačka energija i želja za pobunom i dalje živa, da je nisu ubili smartfoni i internet. Naši studenti su dokaz da su deca, uprkos svemu, željna istine, barem nekog njenog dela. Oni su dokazali da mogu da budu disciplinovaniji od nas koji smo stariji od njih. Pokazali su da žele da uzmu svoju sudbinu u ruke i treba im to dopustiti kako ne bismo sutra mi bili okrivljeni za njihove neuspehe. Neka pokušaju šta žele, pa će ishod, bio on pobedonosan ili porazan, biti samo njihov. Svaka generacija to zaslužuje. Moja generacija takvu šansu nije imala. I ne znate koliko boli kada nemate koga da krivite, a znate da niste vi krivi, jer su vas sve revolucije i pseudorevolucije hvatale u školskim klupama.

Ovi „analitičariˮ nam govore da su naša deca dobila nekakav novac da ruše državu. Kakav novac… Eno ih, bio sam tamo, spavaju po ledenim holovima fakulteta. Jedu ono čega ima i što im neko donese. Greju se smehom i nekim uverenjem da nisu mrtvi za svoju državu. Maštaju o tome da ovo što rade ima neki vidljivi rezultat. Ne pričaju međusobno o plivanju na Karibima ili skijanju na Alpima, već okolo čujete kako prigušeni suzama neki od njih govore da ih roditelji ignorišu zbog politike. Slušate kako ne znaju gde će kad se završe blokade, jer su nekima od njih roditelji u partiji. Traže kod koga mogu da se istuširaju i šta će sutra jesti. Strahuju da im neko ne isključi i ono malo grejanja. To su deca, pobogu, koja se u svojoj državi na svojim fakultetima plaše svojih sunarodnika. Istina, oni se nekad zaigraju, smeju, vesele se, a šta im drugo ostaje u mladosti? Nisu oni krivi što su njihov duh, snaga i upornost, inače rezultat njihovih godina, nekada prisutni, pa se čini kao da se oni tamo zabavljaju. Mladi su, neka ih. Do juče nam je smetalo kad gledaju u telefon i terali smo ih na ulicu, a sada kada su na ulici, odjednom na njih svaljujemo sve težine ovog sveta. Mlada su to leđa, pući će. Njima treba podrška, treba im usmeravanje, ali treba im i uvažavanje, treba im ljubav. Deca su…

Istina je – sigurno je neko dobio novac da ruši državu, i sasvim sigurno taj neko će pokušati da se infiltrira, ili već jeste, u studentske redove i preokrene sve ovo u nekakvom drugom smeru. Ali studenti su još uvek deca… Naravno da mogu biti zavedeni, zaneseni i prevareni. A gde su ti srpski intelektualci, vedete patriotizma i samoproglašeni heroji da odu kod te dece i objasne im neke stvari, usmere ih… Shvatate li vi da smo olako uzeli svoju budućnost… Nikako nisam za rušenje bilo koje države, a naročito ne svoje, ali jesam za istinu, pa ako istina može da sruši jednu ozbiljnu državu, onda ni ta država nije toliko ozbiljna. A ja verujem da Srbija jeste.

I u ovoj noći nešto mi nije dalo mira. U noći kad smo svi isključili medije i mozgove, pa posežemo za nekom viljuškom i flašom da to zalijemo misleći kako će svi naši problemi da nestanu na nekoliko dana zato što je sve ukrašeno šarenim svetlima. Neće. Svi naši problemi nas čekaju. I naša deca čekaju. Jeste, protivnik sam svih onih koji bi zaludeli ili zaveli studente moje zemlje, ali ne mogu da budem protiv dece.

Ostavite se reflektora, Marića, potkastera i svega ostalog i idite do fakulteta, pa razgovarajte sa studentima. Ono što vam internet pruža je ono što vam pružaju i samoproklamovani intelektualci – obmana sa obe strane.

Svoju državu poštujem i volim, Bog zna koliko, i sve što radim radim ne bih li priložio nešto na njen oltar da stoji pod mojom zastavom koja se ponosno i prkosno vijori na ruži vetrova istorije. Sigurno nisam onaj koji će je rušiti, ali još sigurnije je to da nisam onaj koji će biti protiv dece, jer deca su osnovni smisao i budućnost. Srbija, kakva god bila, postojaće samo ako bude dece. Kakvi su, takvi su, oni su naša budućnost. Baš ta deca koja spavaju po vrećama u holovima i na stepeništima. Pristala su da budu beskućnici ne bi li dobila neke odgovore. Nemojmo ih ignorisati, pa se ni oni neće buniti.

Jeste, glup sam, plitak i verovatno plaćen zato što želim dobro svojoj deci i svojoj državi. Ali nećete me strpati u vaše podele.

A tebi, narode moj, neka naredna godina donese slogu, ljubav i pamet, pa ćeš tako osigurati i svoj opstanak. Neka izumru sve podele kako umesto njih ne bismo izumrli mi. Lako te je voleti, narode srpski, mada te je nekada teško trpeti, a kamoli opravdati. Ali evo, dolaze praznici, pa sa njima i ti dođi sebi. Jeste Božić za rođenje, ali se niko na tebe neće ljutiti ako tad vaskrsneš. Naše je da te volimo, a božje da te čuva.

Diži se, narode moj, dok te u duboke rupe tvojih podela ne spuste kao u grob!

I u noći kada se prežderavamo, ostaviću vas sa odlomkom od nekoliko strofa pesme „Ovo i onoˮ Matije Bećkovića da se nad njima zapitate:

…

Crkli ste za ovo,
Sad bi hteli ono.
Kukaćete za ovim,
Ako dođe ono.

Neće ni ono biti ono,
Ako ovo produži ovo.
Ovo neće dugo.

Svi da su za ono,
Ne bi stalo ovo.
Ovo samo ide
I nije došlo da ode.

Blago onom
Ko nije iščekao ovo.
Je li ovo ovako
Ili ovo misli
Ko nije za ovo.

Ja nisam za ovo.
Ja sam protiv onoga.
Ja sam dao sina za ovo.
Meni se kuća iskopala za ono.

A ja koji ovo
Slušam i zapisujem,
Ne bih dao nikoga,
Nizašto,
A kamoli sina,
Za ovo,
I ono,
Nego za sinov nokat
Da sve ovo,
I pridar sve ono,
Pa jednom lopatom pregrnuo,
Pobusao i poravnio,
I ovo i ono,
Za oca i sina
I spas svog naroda,
Raspetoga na ovo i ono.

Autor: Milan Ružić

Izvor: Iskra

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!