Зашто треба подржати студенте а не осуђивати

ЗАШТО ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА ДЕЛУЈУ У ПОЛИТИЦИ ЧАК ИАКО СЕ НЕ РАДИ О ПРАВОСЛАВНОЈ МОНАРХИЈИ? ИЛИ – О СМИСЛУ САДАШЊИХ ПРОТЕСТА
Православни хришћанин види “тектонску промену“ о којој је говорио вл. Ксенофонт свакако не у савременој демократији. Он сву радост полаже на конзервативно (што је исто што и десно) уређење друштва и државе како смо имали у православним монархијама пре Француске револуције. Које су биле засноване на обичајном праву насталом дугим протоком времена. То је оно што сваки Србин десничар-конзервативац сања. Али, имајући у виду и да је таква власт човеку дата по казни, због његове страсне природе да је трпи, а не као неки божански идеал раја на земљи. Не, и православна монархија није смисао наших живота, већ само најмање штетан облик власти за људе.
Но, пут до обнове такве монархије је и упитан и свакако јако дуг и трновит. О томе би могли да се напишу томови књига. Тако да ћу махом заобићи ту тему, поменућу је само у најопштијим цртама доле кроз подвижничко деловање мањине. Назовимо, за сада, само условно овакву православну монархију “добрим“ избором. У међувремену, док “доброг“ избора нема ни на видику, ваља преживети и сачувати што је могуће више ствари које смо наследили од древних предака (мислим ту пре свега на КиМ у политици, али и на многе друге ствари) – *вера није тема овог писанија које има само политички карактер, подразумева се да је она најбитнија и да је ми који смо је свесни никада не напуштамо као првотну.
Ту долазимо до категорије избора између опција које нам се нуде као “веће зло“ и „мање зло“. Свети Оци јесу учили да у нашим личним животима не узимамо ни мање ни веће зло. Али, то у домену политичких опција не важи. Ту колектив често мора да бира између два зла, а не да буде пасиван. Сетимо се Свете царице Милице, Светог Патријарха Јефрема и Светог Деспота Стефана који су након Косовске битке вагали шта је мање зло по Србију – угарско или турско вазалство? Изабрали су са правом турско вазалство као мање зло, иако нису били срећни због тога, већ тужни. Сетимо се наших предака уочи устанка који су пре бирали да буду под влашћу турских спахија него дахија и деловали у том правцу. Сетимо се наших предака током Другог светског рата који су у НДХ бирали да буду италијански вазали како би спасили народ од усташке каме, такође са правом. Они, иако су били и свети, нису “тиховали“ молитвено у четири зида, већ су делали у политици у категоријама мањег и већег зла.
Е сад, морамо схватити да је наша данашња политика у Србији махом, наша унутрашња политика, оно што је у тим временима то била наша спољна политика. Данас се Турци, Талијани, Немци, усташе и остали налазе у нашим институцијама, скупштини, партијама, у комшилуку. Има их свуда и ми морамо да вагамо између мањег и већег зла сваки дан, ако желимо да опстанемо. Немамо луксуз да бирамо само оно што смо овде означили као “добро“. Слично је било и у доба пред Први српски устанак, што ћу поменути касније.
Они који траже од студената да уместо кроз Срем иду на Косово и Метохију да као пробијају административне прелазе, нека нас прво увере да су у стању да спрече Вучића и лојалисте да (у договору са Куртијем) студентима пуцају у леђа. Ако се Вучић са Куртијем договорио у Охриду да Шиптарима да КиМ на тацни, шта му је тешко да пуца у леђа онима који би да ослободе Косово и Метохију од окупације? Дакле, у ослобођење КиМ се не иде док је Куртијев пијун узурпатор српских институција у Београду.
Само у том смислу можемо говорити о томе да ли су Вучић, Мика, Пера, Лаза засебно или у некој од комбинација мање или веће зло за Србију. Наши преци су знали да праве деликатне нијансе и финесе у спољној политици од којих је зависила судбина и народа и Цркве. Тако су и сада могуће те исте ствари у унутрашњој политици. Наравно, битно је да се приликом сваке промене од новог избора не прави еуфорија, јер су грешке увек могуће, али и ако се начине, могуће је учити на искуству. А ако се не дела док се кола крећу ка амбису, Божију помоћ тешко да ћемо као народ заслужити (неки појединци можда, али они нису народ), јер смо лењост и лични комфор, тј. страх од личне жртве заоденули у “тиховање“ које, кажем, у кризним и тешким националним временима нису познавали ни наши светитељи и народ који их је следио.
Притом, не мислим на учлањење у странке нас као верујућих. То никако. Али, деловати у правцу обарања власти или таласања против ње на протестима која се показала као разарајућа у смислу издаје Косова и Метохије, јавне пропаганде ЛГБТ и другог лудила, екстремне бахатости и вулгарности који политику своде на псовке и блуд као што смо имали и сада и пре (само сада у највећем степену) како би се евентуално склопила нека нова власт која ће можда бити мање штетна у том смислу, на то мислим да имамо и право и дужност као наши преци што су имали. Акценат је на претњи таласањем (нужно), не толико на гласању (опционално).
Још је и битно да знамо да је логички немогуће да чекамо да се већина или сви у народу српском обоже у смислу црквености да су стандардно све по Типику – од богослужења преко поста до молитвеног правила како бисмо могли да делујемо.
Прво, када би сви или скоро сви били заиста обожени, не би ни било накарадних власти, већ само “доброг“ избора.
Друго, долазак до „доброг“ избора је трновит и дуг пут који захтева подвиг мањине у односу на већину. Свети Симеон и Свети Сава су са мањим делом народа и властеле деловали и тек касније је дошло до већинског народног преображаја. У моменту када је Св. Сава основао нашу Цркву, велика већина народа је била у разврату и полигамији, пијанству. Он је своје епископе и протопопове послао у народ да “исправљају“ те грешке. Св. Николај Охридски и Жички је деловао у политици (можда и са грешкама када сада погледамо, али је делао и радио шта је до њега), иако је писао (ако се не варам) да је велика већина народа уочи рата слабо била заиста побожна (сем богомољаца који су били мањина).
Посебно бих овде издвојио однос већине и мањине уочи Првог српског устанка. Наиме, у периоду 1801-1804, дакле неких три године, дахије и њихове субаше су претвориле српског слободног сељака у малтене роба – осим што су их глобили без икакве правде, радили су и нешто што је представљало терање народа на прељубу и блуд. Субаше су наређивале девојкама и удатим женама да долазе пред ханове и ту играју наге, затим би их одводили у собе (некада и по 2-3 одједном) и сутрадан пуштали очевима и мужевима. О тим скарадностима сведоче сам прота Атанасије буковачки који је заклео устанике на верност у Орашцу, као и сами кнезови у својим писмима султану у којима су му се жалили на удар дахија на женско поштење (рз-образ). Силовали су чак и дечаке и девојчице! Осим тога, дахије су често палиле и манастире и претварале црквене олтаре у коњушнице. То је све било најгоре гажење вере, али је већина народа, па и кнезови (можда и већина) био невољан да се томе супротстави.
Само су они који су били хајдуци или полу-хајдуци (уз вероватно већину свештеника) сасвим размишљали о отпору Турцима због тог гажења вере. А њих је била можда „десетина народа“ како сведочи Вук. Део кнезова је дахијама дојавио да се неки кнезови жале султану због тих злочина, тако су дахије сазнале за планирање устанка и зато је уследила сеча. А био је и део кнезова који се Турцима нису хтели одупрети због паљења манастира и силовања жена (скрнављења Свете Тајне брака), већ су им сметали турски високи порези (као Младен Миловановић).
Зато је Карађорђе прво решио са тим издајницима и колебљивцима, па тек је онда ударио на Турке. И дан данас има по Шумадији око брвнара издвојених делова гробља без крстова, само са плочом, ту је побијено на стотине оних који су шеврдали. Но кључно је то, да Карађорђе и устаници нису чекали да се сви “обоже“ како би кренули у акцију. Деловали су шта је до њих, у складу са својим моћима. Тек после, када су многи видели њихову жртву и решеност, прикључила им се већина народа.
Наравно, данас нема потребе да убијамо било кога, али можемо да направимо рез између нас и издајника, а онда да покушамо да изаберемо страну која ће према нама бити макар као турски подношљивији спахија, а не ужасни дахија. Без икакве еуфорије, свесни да можемо правити грешке, али ако видимо да правимо, онда ћемо се опет кориговати, није смак света. Ударићемо опет и на нову власт таласањем. Битно је да се потрудимо, ма колико да нас има, да урадимо шта је до нас, а Бог ће додати после.
Ако су студенти, чак и они непобожни нека врста алатке којом ћемо ми конзервативни и хришћански Срби имати блажи јарам од овога сада, мислим да би макар вербално требало да их подржимо. А не да их осуђујемо. Јер, као што видимо, наши преци нису тако радили.

Ја сам, дакле, овако схватио речи вл. Ксенофонта из интервјуа – боље је много да што више људи буде обожено, али треба гледати себе и радити са оним што се има, тј. онај ко је већ обожен, нема препреку да не делује у политици на непартијски начин како сам поменуо (иако је партијски контекст у односу на ког се делује) и да својим примером утиче на друге који нису обожени, да их благом речју и својим жртвеним примером (а не паљбом осуда) привуче на своју страну.
Можда говорим кинески, па га нисам разумео, па ако нисам, молим да ме неко исправи. Слободно.
Како и ми данас радили, тако нам Бог помогао!
Аутор: Марко Пејковић
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!