Филм снимљен 1987. предвидео данашње друштво које гута и уништава појединца

четвртак, 02. 01. 2025.среда, 01. 01. 2025. Kefalo

«ЧОВЕК КОЈИ БЕЖИ»: Свет који нас је још увек схватао

На почетку текста желим да напишем кратку уводну напомену. Овај текст сам хтео да напишем већ дуго, али никако нисам имао времена. Тако то бива. Међутим, шта год да се дешава, вероватно је на крају све за добро. Тако кажу. И, можда, има неке логике у томе што овај текст излази на прелазу између 2024. и 2025. године, када се много тога обнавља и почиње поново.

Летос сам гледао, тачније, поново сам погледао класични филм Пола Глејзера „Човек који бежи“ (Тркач). Овај филм је нашем, или како су раније говорили, „отечественом“ гледаоцу, познат углавном због Арнолда Шварценегера, који је некада имао култни статус у нашој земљи. Жељезни Арни, без сумње, био је одличан. Што се тиче самог Глејзера, он није постао познат као редитељ, али је био и глумац и продуцент.

Међутим, и сам филм „Човек који бежи“ није нешто што ће се данас памтити као ремек-дело у смислу естетике и редитељског достигнућа. Данас је, ако већ има неки значај, то пре свега због носталгије. И то је, као што је говорио Морфеус, најбољи лек против туге и усамљености. Ипак, идеја коју филм преноси је веома добра, а још боље, дубље и јасније изражена у оригиналном роману Стивена Кинга. Књига је, како то често бива, убедљивија.

Роман је трагичнији, забрињавајући, и из њега зрачи егзистенцијалистички очај и социјални бунт. У књизи (коју је Кинг издао под псеудонимом Ричард Бахман), главни јунак, Бен Ричардс, сам одлучује да учествује у шоу – програму „Човек који бежи“. У филму, он је, прво, оклеветан, а потом и ухапшен. Друштво приказано у књизи је дубоко подељено и болесно, атмосфера је застрашујућа. У филму видимо типичану ратну причу са хепи-ендом (Шварценегер на крају заволи лепу Марију Алонсо), али Кинг приказује друштво које је у суштини већ осуђено на пропаст.

Снимљено само по себи, како у књизи тако и у филму, изгледа слично. Учесник шоуа, који има хипотетичку шансу да преживи, бежи од „ловаца“ – елитних убица на услузи медијским магнатима и владе. У филму су ови ловци веома живописни, сваки од њих има своју улогу. „Шарена муња“ спаљује жртве својим ватром, „моторна тестера“ их сече, а „Динамо“ пева и истовремено пуца електричним оружјем.

Ко су ови ликови? Наравно, узори прогонитељима, који су чувари система. Штавише, сваки од њих представља не само један или други политички покрет, већ и земље. У извесној мери, ово је шовинистички и на неки начин чак и фашистички филм, али под фашизмом овде морамо разумети не хитлеризам, већ потискивање као такво; потискивање помешано са презиром. Иначе, редитељ Конана, у којем је глумио и Шварценегер, Џон Милијус (написао је и сценарио за „Апокалипсу данас“) био је протофашиста.

Међутим, оно што је најстрашније и најпреломније у овом филму је то како гледаоци већ на почетку верују да је учесник шоу – програма заиста злочинац и да га треба уништити: било да га исеку моторном тестером или погубе другим средствима. Људи не само да вичу „убиј га“, већ желе да то буде урађено, спектакуларно, лепо. Они уживају у крви и у томе како је насиље престављено. На крају крајева, њима се допада како се акт освете врши.

Ово је одлична алегорија за друштво које гута и уништава појединца. Чланови тог друштва, који наводно траже правду, заправо уживају у спектаклу насиља, као на фудбалском мечу. У таквом свету рат постаје такмичење, а супарничке стране – тимови. Можемо одабрати тим који подржавамо. Цео град или земља могу да пропадну само да би неко добио велики рејтинг. Подсећам на сцену из „Плутовства“ са Хофманом и де Нироом: „Хајде да започнемо рат с Албанијом…“

Али овде рат није симулиран, он се стварно води. Годинама након изласка филма „Човек који бежи“, САД ће започети инвазију на Блиски исток. Колин Пауел ће махати бочицом, тврдећи да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење. Осама бин Ладен биће проглашен за зликовца, али истраге ће показати да су други организовали нападе. Овде није важно шта је прави узрок рата – оно што је важно су рејтинзи, амбијенти. Чак и смрт је овде само део програма.

Међутим, није све у политици. Овде се ради и о егзистенцији. Ми смо стално у бегу – од проблема, од система, од нас самих. Ми смо прогоњени и неслободни. Систем тоталног надзора, заснован на дигиталној економији, праћењу, банкарској диктатури и сличном, притиска нас. Ваздух је, заиста, загађен, а друштво подељено. А оно што је најгоре, стварни положај је сакривен као, сликом која личи на Матрицу. Нема стварности. Постоји само покушај да из ње побегнемо.

Илон Маск нас је шокирао интеграцијом чипа у људски мозак. У костиму Бена Ричардса био је уграђен предајник. Истина је да се он налази и у нама. И не говорим овде о конспиративним теоријама о вакцинама и слично, већ о томе да ми добровољно прилажемо нашу приватност када се идентификујемо на ајфону или издајемо заатке „Алиси“. У књизи, подсећам, главни јунак је у шоу ушао добровољно, само да би прехранио породицу. И у овом смислу, данас су најслободији људи на свету 600 милиона људи из Африке, који немају банкарске картице и пасоше. „Свет је ловио мене, али није ме уловио“, пише на гробу Григорија Сковориде. Нас је ипак ухватио.

„Човек који бежи“– то смо ми. Продуцент и водитељ шоу програма, Килиан (који је, по мом мишљењу, одлично одиграо недовољно вредновани Ричард Доусон) – хуманизовани агент Великог Брата. Само шоу је алегорија за капиталистички западни образац који се уводи у земље и друштва широм света. И ми бежимо, ми покушавамо да опстанемо, да добијемо своју карту на рајска острва. Али у стварности, како нас обавештава „Шарена муња“, победници овог шоу програма не постоје: они су погинули, а њихово срећно крајње стање је био само симулирани компјутерски програм.

Закључак је једноставан: победа је немогућа док сам шоу постоји, док сам Систем функционише и делује. Иначе, завршетак романа „Човек који трчи“ шаље нас у будућност. Бен Ричардс, пошто је отео авион, усмерава га, забијајући га, ка облакодеру где се налази централна канцеларија емисије. Тек тада престаје. Видели смо ово негде. Представа не сме да траје – зар не? Али то је наставило да се развија у још веће поробљавање. Претпостављам да се на крају исцрпљујуће 2024. године то осети и разуме на ћелијском нивоу. Али још увек морамо да тражимо нашу јединицу отпора.