Обожење и христоузношење Русије и руског народа – путокоз човјечанству
„Руска идеја – то је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити…славу Русији (је донијела) православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено друштвено богатство…“ (Јеромонах Роман (Матјушин), 1954, руски пјесник, композитор и пјевач духовних пјесама; живи у пустињској испосници Ветрово коју окружује мочвара, у псковској области)
„Држава, у њеној духовној суштини (је)…родина (отаџбина), уобличена и уједињена јавним правом, или…мноштво људи повезаних заједништвом у духовној дубини, који су се јединствено сабрали на основу духовне културе и правне свијести“. (Иван Александрович Иљин 1883-1954, руски политички и религијски филозоф)
„Виша од закона може бити једино љубав, виша од истине може бити једино милост, а виши од правде једино опроштај.“ (Патријарх Московски и цијеле Русије Алексеј Други, 1929-2008)
„Господ нас је кажњавао и кажњава Западом!“ (Свети Теофан (Феофан) Затворник Вишински, рођен као Георгиј Васиљевич Говоров, 1815-1894, руски светитељ, епископ, теолог и књижевник)
„…То је нова вавилонска кула. То је Европа…“ (Свети Николај (Велимировић), 1880-1956)
Коментар: У Библији – Трећа књига Мојсијева – Постање, 11:4, каже се: „…хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба (као симбол земаљске моћи и славе – М.Г.)…“ Зато, житеље Вавилона „…Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.“ (Постање, 11:8)
„Русизам је обећање будућности нашој култури док вечерње сјенке постају све дуже над западним свијетом.“ (Освалд Шпенглер, 1880-1936, њемачки историчар и филозоф историје)
Наши српско – руски Светитељи, златноореолски Богосвјетилници, умне свјетлости надземаљске љепоте и сјаја и видјела живота, у архангелској одежди, радују се јер се руске душе Богопуне, Христоузносе и Охристовљују. Они су небески штит Русије, односно непробојни енергетски „зид“ за њене непријатеље. То је Богоодазивајућа, благодатна енергија, као дар Божји за руску земљу и народ.
Пресвета Мајка Богородица и Господ Исус Христос се мојој супрузи Драгици најчешће јављају из руских светилишта, што је Божји знамен да су Русија и Руска православна црква главни планетарни браничи основних људских појединачних и колективних вриједности од свеопште западне (нео)либералне сотонизације, дехуманизације, дебилизације и моралног пропадања.
Ефикасна заштита на Земљи, нажалост, није могућа без оружане силе, као фактора одвраћања могућих агресора. Линеарни техничко – технолошки цивилизацијски прогрес не прати и морални успон односно усавршавање у добру људских бића. Жан – Жак Русо ( 1712-1778, француски филозоф) је, с правом, указао да „Технички напредак цивилизације праћен је моралним суновратом“. Ход људске цивилизације кроз простор и вријеме је непрекидан процес приближавања Богу, или удаљавања од Бога. Зато, Светитељи наши преносе и војно – техничка знања руским „припремљеним умовима“ (израз Луја Пастера,1822-1895, француског микробиолога и хемичара).
Света Матрона (Матронушка) Московска Свемоћна, слијепа светитељка која је и у земном животу гледала духовним очима и којој је „господ отворио очи и показао творевину Своју“ указала је да „Русија штити свијет од глобалног уништења нуклеарним ратом који би изазвали западни владари из сјенке“. Наши српско – руски Светитељи умољавају да се, на Црвеном тргу у Москви, умјесто Лењиновог маузолеја, подигне величанствени православни храм, посвећен Светој Матронушки. Тим Богољубивим чином успоставила би се веза између Неба и Земље и омогућио прилив благодатне архангелске позитивне енергије по Русију и руски народ.
Клатно које се, још од цара Петра Великог креће према западној Европи („позападњавање“ – израз Александра Александровича Зиновјева, (1922-2006, руски филозоф, социолог, писац и публициста)) достигло је крајњу тачку и сада се враћа православљу (прецизније, русослављу), као скупу моралних заповијести и моралних образаца које помажу усавршавању руских душа у добру и љубави и тежњи ка врлом, непорочном животу. Људски живот, као дар Божји, треба да се сатреперава са вишим духовним свијетом бестјелесних сила архангелских. Само узношењем у добру пењемо се за степеницу више ка Свевишњем.
Западна (нео)либерална цивилизација под контролом владара из сјенке (наследника „барона пљачкаша“ и племића пљачкаша) и Ватикана и глобалистички униполарни свијет не могу бити образац руском народу.
„…Демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам, јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак издаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу…Финансијски тоталитаризам потчинио је себи политичку власт…Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.“ (Александар Зиновјев)
Освалд Шпенглер, у својој књизи „Пропаст Запада“, наводи да је (западна) демократија пуко политичко оруђе новца и да продор моћи новца у друштву оличава пад из „епохе културе“ у „епоху цивилизације“ која је последња фаза једног друштвеног система. Шпенглер је пред руским народом видио велику будућност у садашњем миленијуму.
Њемачки филозоф културе и религије Валтер Шубарт (1897-1942) је, пред други свјетски рат, 1938.године, објавио књигу „Европа и душа истока“, у којој наводи:
„…Запад (је) заточеник материјалне цивилизације и проживљава вријеме дубоке кризе. Запад не може да се сам спасе и буђење из тога може доћи само са истока, из Русије…Запад је човјечанству…узео душу. Мисија Русије је да је врати…само Русија испуњава услове потребне да поврати душу (Западу)…Русија је једина земља која може избавити Европу…“
Николај Сергејевич Трубецкој (1890-1938,руски лингвиста и историчар) је сматрао да процес имитирања и усвајања туђих културних вриједности и цивилизацијских тековина доводи до губитка самопоштовања, чиме се „презире своје, самобитно, национално“. Ово никако не значи одустајање од вишевјековних цивилизацијских демократских и државотворних стандарда који су издржали пробу времена.
Руски умници два вијека постојано указују на бројна геополитичка ограничења која романско – германска западна цивилизација поставља пред Русију, као „нешто туђе“, и чија је огромна величина препрека њиховом претензијама. Стога су постојани њихови покушаји да слабе Русију, поготово на њеној периферији гдје су живјели и живе бивши Руси који имају романско-германско и ватиканско покровитељство. То је у складу са „стратегијом наранџине коре“: ивична подручја треба одвајати од централне Русије, као што се одваја кора наранџе. Зато је одбрана од колонијалних претензија западне цивилизације и отпор „универзалности западног система“ за Русију питање опстанка.
Модел геополитичке оријентације Русије као „посебне цивилизацијске творевине“ треба да буде, како је то казао Петар Николајевич Савицки (1895-1968,економиста,дипломата и универзитетски професор), евроазијство са упориштем у „истинској руској традицији“. Русија је православна држава – цивилизација.
Значи, самобитност руске европско-азијске цивилизације се заснива на православљу као „водећој духовној сили Русије“. То је особена цивилизација која исходи из православне традиције и словенске културе, уз поштовање и других народа и култура на територији Руске Федерације. Православље је богословље милосрђа. У њему су сви људи једнаки, као дјеца Божја. Богатство је, за православног хришћанина, у врлини, а не у материјалним добрима. Човјек треба да буде господар новца, а не његов роб.
Враћање руској традицији као „довољно старо(м) да би вјечно било младо“ (израз Мартина Хајдегера, 1889-1976, њемачког филозофа) неопходно је и нужно. Николај Александрович Берђајев (1874-1948,руски политички и религијски филозоф) казао је:
„Конзервативизам…спаја будућност са прошлошћу…има духовну дубину, окренут је према изворима живота, сједињује се са коријенима…(То) је борба вјечности са временом, отпорност вјечности над пролазношћу. У њему живи енергија која, не само да одржава, него и преображава.“
И Александар Гељевич Дугин (1962,филозоф,социолог и писац), оснивач нове руске геополитике каже да „конзервативац не чува нити брани прошлост, већ оно трајно, непромјенљиво, оно што у суштини увијек остаје истовјетно себи самом“.
Дугин, као један од умних водича Русије и идеолог „новог евроазијства“, с правом наглашава значај стицања интелектуалног суверенитета Русије, „који савремена Русија нема“, као „ни разумљиви, суверени Логос“. Мислећа Русија (руска политичка и интелектуална елита), по њему, некритички прихвата готове обрасце мишљења (готову истину) и систем вриједности, односно социокултурне и „демократске“ (нео)либералне глобалистичке правно-политичке стандарде колективног устројства и колективног и индивидуалног понашања. То подразумијева еманципацију од (нео)либералног модела као политичке теологије, односно оксиморонски али суштински тачно речено, атеистичке религије.
Процес ослобађања Русије од културолошке доминације Запада („национализација самих себе“ – Дмитриј Генадијевич Јевстафјев, 1966,руски политиколог), подразумијева „деколонизацију руских друштвених наука“, односно превазилажење стања „епистемолошке окупације“ од стране Запада „стицање(м) суверенитета над образовањем и науком“ (Наталија Aлексејевна Нарочницка, 1948, руска историчарка и политиколог). Неопходно је државно и национално (прије свега, идејно и духовно) „…ослобађање од одушевљења, подржавања, додворавања и зависности од странаца.“ Русија не смије имати „ништавну историјску улогу имитатора Европе“ (Николај Јаковљевич Данилевски, 1822-1885, руски природњак, економиста, етнолог, филозоф, историчар и идеолог панславизма).То, за Русији и Русе, значи мислити својом главом, поштовати своју историју и свој национални код.
За западне, мегакапиталистичке владаре из сјенке, Русија је увијек била, јесте и биће глобални противник и неуклоњива препрека за остваривање глобалне превласти. Запад, задњих деценија, против Русије води тотални мрежни (мрежноцентрични) рат, а преко Украјине и прокси (посредни) оружани рат. Русија у руски народ су за Запад стављени ван закона, јер су главни бранич људских, породичних, православних (хришћанских) и државотворних вриједности од свеопште (нео)либералне дехуманизације.
И Октобарска (бољшевичка) револуција је са Запада инсценирана и финансирана побуна са погубним последицама по Русију и руски народ.
Колективни Запад је ставио Русију и руски народ ставили ван закона. На сцени је „период сумрака међународног права“ (Д. Јевстафјев)
У процесу разбијања руске нације и Русије, на њеним западним границама, главну улогу су имали вјерски (ватикански прозелитизам) и антируски геополитички фактори (прије свега, Пољска – „хијена Европе“ (израз Винстона Черчила)), који су искористили вјерску мржњу поунијаћеног бившег руског становништва на западном ободу царске Русије према Русима и Русији и изазвали њихову дуговремену окупациону одвојеност од Руске Империје. Значи, кључну улогу у том процесу имале су политичко манипулативне методе колонијалних господара и лажних украјинских елита, неутемељена пропаганда и прекрајање историје.
Историја на Западу више није оно што се догодило, већ оно што „првосвештеници“ глобализма манипулацијом чињеницама наметну. „Европска историјска свијест“ ствара се „друштвеним инжењерингом“, односно кривотворењем, уопштавањем и стандардизацијом националних историја ради промовисања тзв. „заједничких европских вриједности“ и стварања „транснационалних Европљана“.
И Херберт Џорџ Велс (1866-1946, енглески новинар, социолог, историчар и књижевник), на примјер, указивао је на потребу уништавања старе историје која „кочи тријумф мира у свијету“, а „будућност свијета се налази у јединственом управљању, “ (свјетској влади), због чега је неопходна универзална историја са једним уџбеником из кога би се „усавршавали“ историчари широм свијета.
Таква „интерпретативна историја“, која подразумијева и изједначавање нацизма и комунизма и ревизију резултата Другог свјетског рата, јесте средство геополитике Запада које је, између осталог, довело до распада СССР-а и Источног блока, али и до покушаја „неолибералног слома“ Русије.
На срећу, остварило се пророчанство Шарла де Гола (1890-1970,француски генерал и предсједник):
„…Совјетски Савез (је) привремен. Русија ће се обновити.“
На Божјој стази, односно оригиналном цивилизацијском путу повратка Русије и руског народа себи, изузетно је значајно што је, 8. маја 2024.године, предсједник Путин потписао „Указ о утврђивању основа државне политике Руске Федерације у области историјског просвјећивања“, у коме се, између осталог, наводи:
„…Самосвијест руског друштва заснива се на традиционалним духовним, моралним, културним и историјским вриједностима…чије су очување и заштита предуслов за складан развој земље и њеног мултинационалног народа, саставни дио суверенитета Руске Федерације.“
Указом се утемељује државна политика и свеопшта друштвена активност образовних, научних и информативних институција (ради супротстављања „изокренутој историји“ Запада) у области историјског образовања и очувања историјског памћења државотворног руског народа. Циљеви су „супротстављање покушајима фалсификовања историје у Русији и иностранству““, „побољшање историјске писмености“ и „промовисање улоге породице у историјском образовању дјеце и младих“.
На крају, подсјетићу на пророчанство великог Светитеља Светог Серафима Саровског:
„…Господ…неће дозволити разрушење земље Руске и зато што ће се у њој једино сачувати православље и благочашће хришћанско…Русија ће увијек бити славна и непријатељима страшна и непобједива, имајући вјеру и побожност и врата пакла неће је надвладати. Господ ће помиловати Русију и повести је путем страдања ка великој слави…“
Нека су вјечни Русија и руски народ!
С вјером у Бога, српско -руске Светитеље и Русију!
Аутор: Милан Гајовић, Подгорица
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
