Убијено је 333 деце млађе од 15 година, а њих 133 биле су бебе у колевци
На тромеђи између река Саве и Босне те обронака планине Вучијак, сместило се село Доња Дубица. На само 5 км одавде, налази се гранични прелаз Шамац.
Овуда су прошли милиони аутомобила, хиљаде возова и бродова, десетине милиона људи од којих је мало ко чуо за Доњу Дубицу. Последње ослобођено село од фашизма у Европи, две недеље после пада Берлина.
Уочи Другог светског рата Срби су у овом селу чинили већину. Тада је под окриљем Хрватске сељачке странке формирана паравојна формација „Хрватска сељачка заштита”, која се одмах ставила на располагање новоуспостављеној усташкој власти. Упоредо с тим, у Оџаку је формирана и усташка војна формација са логорником Зденком Одићем на челу.
У ову формацију су се регрутовале усташе из редова најгорег шљама. Као да то није било довољно, довођене су целе усташке породице из Херцеговине и насељаване на одузета српска имања у Доњој Дубици.
Те усташе су већ „очистиле” Србе из долине Неретве, побиле и протерале Србе из Мостара, те живим Србима напуниле многе херцеговачке јаме безданице. Српске куће, имања и благо, била су крвава награда за њихове почињене злочине. Али и обавеза, да и ово подручје Посавине мора бити очишћено од Срба. На самом почетку усташе су углавном примењивале хапшења по селу и одвођење у логоре Јасеновац и Госпић, те на присилан рад у Брод и Дервенту или даље за Немачку. Онда је, почетком децембра 1944. године почело и физичко истребљење Срба из Доње Дубице.
На народном збору 3. децембра у Влашкој Махали говорио је Павелићев доглавник Миле Будак. Он је окупљене подсетио да на овом терену не смије остати ниједно српско уво.
Усташе су 3 дана касније, 6. децембра те ’44. године на 4 стратишта убили 120 Срба, а сутрадан њих још 590. За само 2 дана масакрирано је 710 Срба, од којих њих 386 у двориштима Мирка Зарића и Лазара Вујичића где су на превару доведени. Срби су као звери скупљани по већим двориштима, а онда су масакрирани ножевима, ручним жагама и сјекирама. После извршених злочина, усташе су приређивале сијела и пијанке.
У цркви Пресвете Богородице саграђеној 1911. године, усташе ће клати иконе и вадити им очи. Иста црква ће по’ века касније бити запаљена. Како се ближио крај рата, усташе су журиле да побију што више Срба. Тако је 14. маја 1945. године сјекиром исјечен Милан Горановић и бачен у бунар. Милан је био последња жртва у Доњој Дубици. Ипак, лов на Србе трајао је све до 25. маја ’45. године, када падају Влашка Махала и Оџак, последња усташка упоришта. Било је то тачно 16 дана после капитулације Вермахта.
После рата, преживели Срби вратили су се у своју Доњу Дубицу где су их дочекала згаришта. Сахранили су мртве и наставили живот у аветињски пустом селу, док су их нове власти наговарале на ћутњу, помирење и опроштај. Међутим, Дубичани су знали да онај ко заборавља злочин, и сам постаје у њему саучесник. Због тога су памтили а памте и дан данас.
После пола века ћутње, сценарио је био исти, Доња Дубица гранатирана је 18. априла 1992. године из усташког села Пруд. Структура становништва већ је била измењена, у селу је тада живело 45% становништва српске и 55% хрватске националности. Срби су опет бежали са својих огњишта да не би били доведени на руб биолошког нестанака.
Они који су похватани, завршили су у усташким затворима и логорима и на њима се вежбало убијање. Инстинкт за убијањем су наследили од ђедова који у 2 засеока Доње Дубице, Трњаку и Центру, од децембра 1944. до маја 1945. године убише преко 800 Срба.
Ово питомо посавско село, постало је тако место новог српског стратишта.
За њихове мученичке душе, у суботу ће на осамдесету годишницу страдања, у цркви Светог апостола Павла у Трњаку бити служена света литургија. У 13:00 часова на спомен-костурници у Доњој Дубици, одржаће се парастос жртвама и положити венци. Миленко Ристић и Милан Боројевић о овом покољу написали су књигу „Срби у паклу усташког геноцида.”
Ствари су заиста назвали правим именом, јер је ово геноцид над српским народом.
У том фанатичном тамањивању Срба страдало је 333 деце млађе од 15 година. Њих 133 биле су бебе у колевци.
У Доњој Дубици, данас Срба више нема…
Аутор: Деки РС
