Korupcija kao instrument zapadnog kolonijalizma
Prema procenama Međunarodnog monetarnog fonda, ova pošast godišnje ošteti svetsku privredu za sumu koja je između 1,5 i 2 biliona dolara, ili 2% svetskog BDP-a. Ujedinjene nacije procenjuju da je šteta od mita i korupcije još veća – 2,6 biliona dolara. Istovremeno, i UN i glavni „borci“ protiv korupcije – međunarodna antikorupcionaška organizacija „Međunarodna transparentnost“– slažu se da je godišnji obim mita oko bilion dolara
Da li želite da se borite protiv korupcije? Počnite tako što ćete zatvoriti tri svoja prijatelja (političara). Vi tačno znate zašto, a i oni znaju zašto“, prilično je popularna izjava u medijima koju je izrekao Li Kuan Jua, singapurski državnik.
U Evropskoj uniji mediji govore o postojanju sistemske korupcije, te da je to posledica „demokratskog deficita“.
Postojanje problema „demokratskog deficita“ se ne može poreći, pa se o njemu govori kako u naučnoj zajednici, tako i na političkim i ekonomskim forumima. Prekomerno jačanje izvršne vlasti na štetu zakonodavne i sudske dovodi do zloupotreba karakterističnih za autoritarne režime.
U uslovima hroničnog „demokratskog deficita“, predstavnici evropskih vlasti prirodno deluju u interesu različitih lobističkih grupa, posebno transnacionalnih korporacija. Tako dolazimo do ključnog pitanja – korupcije kao instrumenta kolonijalizma.
Zapadne elite, nije tajna, nameću svim državama i njihovim menadžerskim elitama mehanizme po kojima moraju da obavljaju devizne transakcije u dolarima, kao i da svoju dobit od prirodnih i drugih resursa ulažu u obveznice SAD i zapadnih zemalja. Kao rezultat toga, takozvane zemlje u razvoju i zemlje trećeg sveta u bescenje daju sopstvene resurse i osuđuju sebe na ekonomsku degradaciju i večno zaostajanje za Zapadom.
Metode nametanja mehanizma detaljno su opisane u bestseleru Džona Perkinsa „Ispovesti ekonomskog ubice“. Treba, međutim, reći da su logika i principi ovih metoda stari koliko i svet: sve počinje banalnim podmićivanjem lidera zemalja i njihovog okruženja (tzv. lokalne elite), zatim se nude lukave finansijske zamke pod maskom pomoći i kredita. Ukoliko političari zemlje ne podlegnu podmićivanju i ne prihvate „pomoć“ Zapada, koriste se informacione i diplomatske metode promene režima, od obojenih revolucija do rata. Posle toga, ljudi koji se dovode na vlast su oni koji su lojalni dolaru i dozvoljavaju Zapadu da crpi resurse u zamenu za zelene papire i obveznice i određene privilegije za one oko vlasti i elite. Ovo stvara neokolonijalni sistem u kome se vlada kolonije ili čak vazalne zemlje (poput, recimo, Italije ili bilo koje evropske zemlje), kao i elita koja kupi mrvice sa stola gospodara, otuđuje od naroda.
To je već spremno bure baruta, koje koriste i same Sjedinjene Države, ako odluče da su se lokalni „kraljevi“ zaigrali i da ih treba zameniti drugima. U ovom slučaju, uz pomoć međunarodnih medija, koji su sastavni deo i važno oruđe dolarskog sistema, u narodu se zagrevaju protestna osećanja (nezadovoljstvo), koja su sve ovo vreme u njima sazrevala i koja su prilično objektivna. „Međunarodna zajednica“ na to odjednom obraća veliku pažnju, nakon čega dolazi do „promene režima“ – manje-više krvavim putem.
Dok narod slavi pobedu revolucije i demokratije, na vlast se dovode nove marionete spremne da služe dolaru i njegovim vlasnicima. Elita se, po pravilu, brzo prefarba u nove boje, ali se u suštini ništa ne menja – interesi lokalnih vlasti suštinski su u suprotnosti sa interesima zemlje i naroda, što opet stvara protestno raspoloženje koje neokolonijalni sistem može da iskoristi u svakom trenutku. Samo u ekstremnim slučajevima, kada zemlja žrtva uopšte ne podlegne mekim i tvrdim metodama potčinjavanja sistemu, koriste se vojne pretnje, bombardovanja, intervencije i drugi nasilni metodi raketne i bombaške demokratije (primer SR Jugoslavije, Iraka, Libije…).
PREVLAST GLOBALNOG KAPITALA
Elita i ljudi na vlasti, navučeni na dolar i nesuverenu ekonomiju, zakonomerno dovode do korumpiranog sistema upravljanja. Njihova koruptivna priroda, poput metastaza, prodire u čitavo društvo i osvaja narod, postavljajući pravila njihovog svakodnevnog postojanja. Videti članak Introduction: Corruption, Empire and Colonialism in the Modern Era: Towards a Global Perspective, trojice autora: Ronalda Krezea, Pola Dalmaua i Frederika Monijera.
Recimo da centralne banke skoro svih zemalja sveta nisu pod kontrolom nacionalnih vlada. Drugim rečima, iako su nezavisne od lokalnih vlasti, potčinjene su američkim Federalnim rezervama. To se podvodi pod principe tržišne demokratije i poslovne nezavisnosti od vlade. Ovo poslednje je zaista tačno. Privatni biznis kao takav, (ali ne bilo koji, već uključen u globalni kapital) praktično postaje superioran u odnosu na sistem upravljanja državom. Upravo je to glavni cilj svake liberalizacije finansijske i menadžerske sfere koju Zapad tako revnosno nameće svim zemljama.
Veliki privatni, transnacionalni biznisi, ali ne i nacionalni, diktiraju državi svoja pravila igre i podređuju je svojim interesima. Ako neka država ili državna korporacija, ili čak samo nacionalno orijentisani kapital, pokuša da uradi ovako nešto, dolarski finansijski sistem će to odmah shvatiti kao napad na slobodu kapitala, i, iskreno, na pravila igre koju su uspostavile Federalne rezerve. Ofšor poreski rajevi, lobiranje, pranje novca, finansijske špekulacije sa hartijama od vrednosti – elementi su zapadnog korupcionaškog sistema. Jasan dokaz, da je Zapad taj koji pokreće i kontroliše korupciju među elitama zemalja koje od njega zavise, je čuvanje ukradenog kapitala u zapadnim bankama. Najveći deo novca od korupcije je kod onih koji su je i podstakli – to je više nego očigledno. Zapad ponekad zamrzava račune neželjenih ljudi, ali to nikada neće početi da radi sistematski, odričući se ukradenog novca iz drugih zemalja. „Pčele nisu protiv meda“, što se očitava i u pomenutoj Krezeovoj koautorskoj studiji.
Međutim, tipično je da se antikorupcijska kampanja vodi isključivo protiv državnih funkcionera, a prećutkuje se uloga predstavnika krupnog privatnog kapitala u ovoj pojavi. U tzv. tranzicionim državama glavna meta informacionih napada postaju državni službenici, dok je biznismen, koji je umešan u pronevere, a često je upravo on taj koji postaje inicijator, ostavljen na miru. Na Zapadu su političari potpuno svedeni na ulogu slugu oligarhije. Zato je Aristotel prepoznao demokratiju kao loš sistem vlasti, jer se pretvara u oligarhiju. Međutim, danas se ovo izbacuje iz školskih lekcija o demokratiji, u kojima se proglašava „najboljim sistemom upravljanja državom“!
Sistem potčinjavanja političara je jednostavan. Prvo se finansijski i politički problemi rešavaju u transnacionalnim kompanijama, zatim se njihove odluke prenose na zvaničnike kroz razne parlamentarne mehanizme, a sami političari i službenici prate samo određene dokumente svojim, suštinski besmislenim, potpisima.
Kada su poluge kontrole ostale u rukama države i njenih predstavnika, veliki privatni kapital je bio zainteresovan da ih potkupi, što je primitivan nivo korupcije. Ali čim je stvarna moć, zahvaljujući neoliberalnoj ekonomiji, prešla u kancelarije privatnih korporacija, potreba za tim je nestala. Političare, pa i ministre, drže na kratkoj uzici – čim su za nešto krivi pred kapitalom, odmah počinje kampanja diskreditovanja takvog državnog službenika. Postaje smešno kada ministar nema pravo da kupi skup auto i skupu kuću, dok predstavnici Forbsove liste imaju u ličnom vlasništvu čitava ostrva, najbogatije posede, čitave industrijske grane, pa čak i države i vojsku.
Obojena revolucija (prevrat), ako je podržava Zapad, po pravilu se ne sprovodi protiv korumpiranih lokalnih vlasti, već u interesu svetske elite koja ih korumpira, kao i protiv onih koji su se usudili, makar i tajno, da se suprotstave dolarskom sistemu i pokušavaju da se spasu od neokolonijalne kontrole. Kada sledeći revolucionari, borci protiv „antinarodnog režima“, odu na trgove da sprovode „obojene revoucije“ i prebijaju policajce, a zatim unište neki parlament i uz sve to se fotografišu kao na safariju, to moraju da shvate i oni koji su daleko.
Tako se dobra želja ljudi za uspostavljanjem pravednih poredaka koristi upravo za suprotnu svrhu – da se ovaj poredak ojača, povremeno malo krečeći fasadu u drugu boju, kako bi se moglo govoriti o demokratiji i volji naroda. Korupcija je, svakako, zlo i moramo se nje osloboditi. Ali sadašnja neverovatno složena i lukava korupcija, zasnovana na dolaru, ne može se uništiti grubom silom, krvavom revolucijom i rušenjem ili uništenjem državne vlasti. Ovo je dug, mukotrpan i tajnovit posao, u kome je važno prisustvo dva uslova: pojavljivanje nacionalnog lidera sa timom ljudi od poverenja uz stvarnu podršku naroda. Podrška pacijenata lekaru je zasnovana na intuitivnom razumevanju izuzetne složenosti zadatka koji se rešava i veri u osobu koja je preuzela takvu odgovornost.
Očigledno je da zapadne vlade i specijalizovane agencije za korupciju lažu sve više, i da se korupcija sve očiglednije koristi u odbrani dolara i poretka koji stoji iza njega.
KORUPCIJA NA ZAPADU
Iz Evropske unije se često upućuju packe lokalnim liderima zbog korupcije, uz obavezno podučavanje šta treba da urade kako bi se smanjila. Međutim, i sama EU obiluje skandalima povezanim sa korupcijom, koja se višestruko umnožila od početka rata u Ukrajini i podršci Zapada ovoj državi.
Prema procenama Međunarodnog monetarnog fonda, ova pošast godišnje ošteti svetsku privredu za sumu koja je između 1,5 i 2 biliona dolara, ili 2% svetskog BDP-a. Ujedinjene nacije procenjuju da je šteta od mita i korupcije još veća – 2,6 biliona dolara. Istovremeno, i UN i glavni „borci“ protiv korupcije – međunarodna antikorupcionaška organizacija „Međunarodna transparentnost“ (Transparency International) – slažu se da je godišnji obim mita oko bilion dolara.
Prema „Međunarodnoj transparentnosti“, najgora situacija sa korupcijom je u Somaliji. Tu su i Sudan, Sirija, Avganistan, Severna Koreja, Venecuela i Irak. Ako je verovati ovim vrstama rejtinga, „žarišta“ mita i korupcije su uglavnom zemlje Afrike, Latinske Amerike i Bliskog istoka. Istovremeno, manje je pritužbi na zapadne zemlje. Prvih 10, sa najmanje korupcije na rang listi, su zapadne zemlje: od Novog Zelanda i Danske do Holandije i Velike Britanije. Sjedinjene Američke Države imaju 16. poziciju na listi, koju dele sa Belgijom i Austrijom.
Međutim, sumnju pothranjuju istraživanja javnog mnjenja sprovedena u Evropi i Sjedinjenim Državama. Po pravilu, većina tamošnjih ispitanika je uverena da je mito rasprostranjeno u njihovim zemljama. Na primer, prema Evrobarometru, 68 odsto Evropljana je uvereno u to. Zanimljivo je da i istraživački centar Evropskog parlamenta European Parliament Think Tank potvrđuje korupciju u EU, ali i nemogućnost objektivnog sagledavanja: „Autori izveštaja napominju da je skoro nemoguće proceniti korupciju kao pojavu koristeći se kvantitativnim pokazateljima, stručnjaci se ograničavaju samo na pojedinačne elemente (na primer, broj pokrenutih istraga), koji ne daju predstavu o stvarnom nivou borbe protiv korupcije. S tim u vezi, najpopularniji alat za proučavanje korupcije je korišćenje indirektnih indikatora zasnovanih na anketama građana i stručnjaka. Takvi indikatori obično procenjuju stanje na nacionalnom nivou”.
Tako dolazimo do sledećih pokazatelja: U Grčkoj 96% ispitanika misli da ima korupcije, u Španiji, Hrvatskoj i na Kipru – po 94%. U prosperitetnijim zemljama ova cifra je niža: u Finskoj – 21%, u Danskoj – 22%. Stanovnici 23 od 28 zemalja EU uglavnom smatraju da je neprihvatljivo da se „zahvaljuju” zvaničnicima na pruženim uslugama poklonima i novcem. Ali, u isto vreme, četvrtina njih se svakodnevno susreće sa korupcijom. Najčešće – u Španiji (58%) i Hrvatskoj (59%), kao i u Rumuniji (68%). U Danskoj se samo 4% može „pohvaliti” podmićivanjem. Prema mišljenju Amerikanaca, situacija nije ništa bolja ni u Sjedinjenim Državama. Prema najnovijoj anketi Galupa, 75 odsto ispitanika smatra da je korupcija u vladi široko rasprostranjena.
„Neverovatnih 75% američke javnosti veruje da je korupcija ‘široko rasprostranjena’ u američkoj vladi. Ne nekompetentnost, nego korupcija. Ova alarmantna cifra ostala je nepromenjena od 2010. godine, (kada je skočila sa) 66% u 2009. godini”, navodi se u studiji. Iako je, dakle, nekada bilo uobičajeno šaliti se o neverovatno niskim ocenama poverenja u Kongresu, sada to „više nije smešno”.
Poređenja radi, u Evropskoj uniji studija po narudžbini Evropskog parlamenta pokazuje da godišnji gubici zbog korupcije iznose 911 milijardi evra ili 6,8 odsto ukupnog BDP-a svih zemalja članica te organizacije.
Treba reći da se u savremenoj političkoj nauci postojeći zapadni sistem dolara koji se nameće državama u razvoju, zapravo plasira preko zahteva za demokratizacijom, koja podrazumeva modernizaciju bez razvoja, jer sve „pojede“ korupcija (Ursula Lehmkuhl portal https://www.bpb.de)
Dobro došli u neokolonijalizam!
Autor: Zoran Milošević
Izvor: Pečat
