Западнa цивилизацијa која је данас на челу „колоне смртника“ и понашање Срба

четвртак, 29. 08. 2024. Kefalo

Реч две – о свему и свачему, по нешто

Ако нечега, или о нечему, не буде било на телевизији или у новинама,обично се мисли да тога и нема или да је то питање скинуто јер је решено. Али није тако. Раскол у Српској православној цркви ипак постоји. Можемо ми о томе ћутати, ниподаштавати и заобилазити тај проблем, узалуд нам је — то је чињеница. Део главних актера овог догађаја већ су „променили свет“ у коме ћe им тамошњи Суд изрећи праву истину о томе – ко је крив, а ко прав. На нама је сада овде остало да заједнички санирамо настале горке последице. Но само површним погледом на тренутно стање у нашој Цркви види се да то за сада још увек није могуће. Дакле, још морамо чекати на човека, односно људе, другачијег кова који ћe ово питање да напокон покрену и коначно реше.

Етикету геноцидности коју је Српском народу недавно прилепио тзв. свет у нама не престаје још увек да одјекује зачуђујући ехо питања: „Да ли је то могуће?“ Ово је једно тешко хронично патолошко стање људи и нација кога само нека општа катаклизма може да излечи јер другог лека нема. За нас Србе није изненађење та бахата, презасићена, изживљена, похлепна и саможива, „нарцис-нација“ тзв. Западне цивилизације која је данас на челу „колоне смртника“, већ питање: „Шта се то десило са остатком тог света?“ Зар је тренутни интерес продао све трајне и непролазне вредности тих људи и народа кога су заступали? Свака изговорена реч у себи садржи целог човека, у овом случају њихових нација. Повремена, општа, невина и спонтана хистерија_,без замерања, позната је само деци у њиховим дечијим установама и пацијентима у специјалним болницами. Ова политичка хистерија против Срба траје деценијама, а са краћим и блажим прекидима, мери се и столећима. Кроз цеви тих западњака окренутих ка Истоку растачу се све њихове вредности, које су, и ако су их икада имали. Остаће им само то што тренутно држе у рукама.

Ипак и поред свега горе реченога и учињеног ми са поносом можемо овде рећи оно што Србин од вајкада има, чува и кроз векове пева:

„Сине Марко једини у мајке,
Не била ти моја’рана клета
Немој сине говорити криво,
Ни по бабу ни~по стричевима
Beћ по правди Бога Истинитог;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огрешити душу.“

Оваj јеванђелски, узвишени, вечни и непревазиђени савет и определење нису изрекла уста ниједног народа.

Прошло је 110 година од Сарајевског атентата. Истина је и даље остала иста – истина: Србији није било до рата! Тада, а ни пре ни после тога. Данас је и незаинтересованим и хладним аматерима, историчарима јасно – да у то време слати свог Престолонаследника у „врели босански лонац“ био је сигурни акт (само)убиства. Па то је могао тамо учинити било ко, јер он је био окупатор тих разједињених, и завађених верских „племена“, а не њихов ослободилац. Играти своје политичке игрице преко глава, од ратова исцрпљеног Српског народа, није часно дело. Тај зверски напад вођен са циљем да уништи читав народ не би повели ни Пагани далеко пре хришћанства.

Од назива „Реформа Литургије“, а уз то и неких других мањих и већих промена, у нашој Цркви и даље се ради на „реформама“ боље рећи на њеном осавремењивању. И ако се за „Божији народ“ код нас сматра да је једна „избрисана табла“, а свештенство подвргнуто притиску и „преваспитавању“ по, такође реформисаном просветном плану и програму, тада је свима јасно куда идемо. За затечене „старе попове“ очекује се лагани, али скори нестанак, а својеручно рукоположени морају да слушају. За ове прве нема места помена ни о њиховом укопојењу на крају епархијиских листова у којима се на велико величају „лик и дела“ њихових оснивача и главних уредника. Уз пуне епархијске фондове губи се разлика између оних у Народној скупштини и ових у Патријаршији. Све је, из године у годину, мања разлика и између свештеника и његових парохијана. Има ли у томе нечег доброг?

Недавно се код нас нашао један блок – папир са рекламом на врху – ,,Нова Шумадија“. Не знамо кога овај назив представља, али злосутног придева „нови“ превише је било како у блиској прошлости тако и у садашњој будућности. Шта је то „ново“ у Шумадији? На верском плану – много тога. Пре свега чини им част што им је једна моћна сила света дала два епископа у низу (до тада то није била уобичајена пракса наше Цркве) са предзнаком − „Ново Доба“. Када бисмо данас питали неког од унука и праунука наших старих Богомољаца (за време епископских промена још увек их је било у животу) могли би рећи: „У запуштеним зградама наших побожних дедова и прадедова сада се може основати само Центар црне и беле магије.“ У осталом, то је сада савременије и профитабилније.

Аутор: Марко Поповић