Ordenje za “male“ i “velike“ zločince nad Srbima
Dragi Luka,
Vidim ja da si ti nameran da me izbaciš iz sedla. I da me misliš pripitomiti pomerajući mi ugao posmatranja na neke pojedinosti koje sam, već ne znam kad, isključio iz svih uvida u probleme kojima se bavim: ja odavno nemam nikakvoga poštovanja za „katolički srpski jezik“, s „komitskim srpskim“ izrugujem se već više od 60 godina, priključio im „islamski srpski“ čim je, s Tunjinim muhurom pre 30 godina, iskočio iz „Holidej in Sarajevo“, a nedavno se „dosetio“ da im prisojuzim i „kominternski srpski“. I dočekao da svi njihovi „nosači“, pre koji dan, proglase moj narod genocidnim zaboravljajući da su samo u tri genocida u HH veku poklali tri ili četiri miliona tvojih i mojih sunarodnika, kao brabonjak-narodi istrebili ih iz svojih brabonjak-država i ostali prepoznatljivi jedino po svojim brabonjak-jezicima.
Pri čemu je, dragi moj Luka, ovde reč o onim „narodima“ koji su otpali od Srba, tj. o „narodima-otpacima“, a čiji su preci još krajem XIX veka znali da su bili narod. I o tome „Nekoliko Herc. Muhamedanaca za sve ostale“ ostavilo priznanje: „Znamo mi svoje poreklo koje većinom kao i vaše potiče od pravoslavnih praoca, a znamo i to, da je naš jezik čisto srpski“ (Prva i pošljednja Hercegovačkijem Latinima. – Srpski list, Zadar, Godina VIII, broj 7, 19 februara [2 Marta] 1887, 1). Posebno je u tom sporu zanimljiv navod koji se „tiče tog novog vašeg hrvatskog imena, za koje se do okupacije [1878] ovđe nikad čulo nije“ i da „mi kao ni vi ne znamo ni odkud je ni kako je ono postalo, dočim smo za srpsko ime od uvijek znali […], što će i vama poznato biti. Vi ostajete među nama oni stari latini i ništa više, a vi možete razmetati se kako god hoćete. Hoće li vam ovo dosta biti? Ako ushtijete pripravni smo iako vakat nije da vam i uz druge možda srpskije gusle zagudimo“.
Ta je po[r]uka „hercegovačkijem Latinima“ posebno značajna po tome što se njome overava navod Lajoša Talocija (1857–1916) da su Beč i Vatikan 1836. stvorili „hrvatsku“ naciju, da se ona pedesetak godina kasnije počela širiti po srpskim katoličkim prostorima, krajem XIX veka pre(s)pisala Daničićevo izdanje Vukovog Rječnika (1852) i na Katoličkom kongresu 1900. u Zagrebu naredila da nikad nije bilo Srba-katolika, da do kraja veka u Hrvatskoj mora biti istrebljeno i pravoslavlje i da tamo ne može biti druge vere osim katoličke. I taj nalog prvi put bio overen već 1902. uništavanjem srpske imovine u zagrebačkim neredima, pritvrđen 1909 – na Veleizdajničkom procesu, produžen 1914–1918, najtemeljitije 1941–1945, 1991–1995, poslednje njihove predstavnike koji su još pamtili da su bili narod postreljao je Broz 1945, a sećanja na njih sačuvali nam Salko Selimović u dvema knjigama o Srbima-muslimanima i Nikola Milovančev svedočeći o tome kako je Broz po severnoj Dalmaciji i ostrvima „srbosječinom“ poslednje Srbe-katolike uveravao u to da su pogrešili što nisu prihvatili njegovu nauku.
I sve se to, dragi moj Luka, nesporno može posmatrati i sa tvojega stanovišta, ali se ja pitam za koje se istine vredi založiti u pokušaju da se do njih dođe putevima koje ti predlažeš. Tvoje motive, koji se nesporno svode na samu suštinu hrišćanske ideje, ja ni po kojoj liniji ne mogu osporavati, ali mi se čini normalnim da se makar zapitam koliko se „hrišćanske istine“ nalazi u osnovi nastojanja da se Srbi „maknu s balkanskih prostora“, da se to učini uz pomoć „narodâ“ koji su od Srba otpali tokom poslednjih decenija i da su kao „narodi-otpaci“ najzaslužniji za to što su, uzgred, „uspeli“ da u HH veku nad Srbima izvrše tri genocida, a posle toga — po najvišim merama sopstvenoga beščašća — žrtve proglasili genocidnim. Valja, pri tom, reći da su oni sve to „postizali“ nastupajući kao koljački ešalon za narodom-okupatorom koji je, kao veliki zločinac — za razliku od svojih brabonjak-pratilaca, zasluživao makar orden balega-naroda (najčešće su to bili Nemci, ali su i Englezi, kao „saveznici“, često umeli srpskim glavama podmiri[va]ti mnoge svoje račune). I uverljivo će o tome svedočiti i jedni i drugi.
Nemci — tako što će priznati da su u Drugom sv. ratu smakli 300.000 srpskih, jevrejskih i ciganskih glava, a da je „za-koji-milion“ drugih zaslužan — neko drugi.
Pozicija Engleza u uređivanju srpske sudbine manje je primetna, ali se pokazuje da će ona biti i „strateška“ i — dugoročna. O tome je još Ljuba Nenadović zapisao Njegoševu reč da Englezi „mrtvu tursku ruku drže pod našom gušom“, a kad je Prvim balkanskim ratom ta ruka konačno uklonjena i Turci prognati do Jedrena, Englezi se „dosetili“ da tursku ruku zamene arnautskom i da Skadar kao staru srpsku prestonicu prepuste Arnautima, a ako Srbi na to ne pristanu, Čerčil im obećao da će pod Skadar dovesti englesku ratnu flotu — da podupre njegovu demokratsku retoriku. Tako su Englezi nad Srbima izvršili mnogo temeljitije zločine od onih nemačkih i mnogo su zaslužniji za onaj „veliki zločinački orden“ koji smo napred Nemcima upisali. Time su Englezi priredili teren za mnoga kasnija srpska stradanja, posebno za ona kojima je Broz obeležio svoju epohu: uništio „zapadne Srbe“ po nalozima Katoličkog kongresa 1900, preveo u Srbiju ustaške trupe i nemačke i arnautske Handžar divizije, na Sremskom frontu i više godina posle rata pobio makar milion „istočnih Srba“, razorio srpski etnički prostor i pripremio definitivan polom pred kojim su se Srbi u naše dane našli: pripremio progon Srba iz Hrvatske, Bosne, s Kosova i Metohije, iz Makedonije, iz Crne Gore, a pokrenuo ih i za iseljavanje iz Srbije, a ovo što je od njih ostalo preuzela aktuelna korumpirana i pljačkaška vlast koja je prizvala mnogo desetina trovača koji će po pravilima Rio Tinta, Ziđina, Dandija — razoriti i potrovati ono što je od Srbije još ostalo — „zarad zelene Evrope“.
Pojavljujući se kao utemeljitelj svih tih zločina, po svemu sudeći, Broz je prvi udar usmerio na Srpsku Crkvu, postreljao mnogo stotina sveštenoslužitelja, više vladika nego što su za vreme rata pobili svi srpski neprijatelji, a dodao im i neke patrijarhe koji nisu „razumeli njegovu makedonsku državnu strategiju“. I na taj način razorio i Srpsku Crkvu jednako kao srpski etnički prostor. I priredio današnji sastav Srpskog Episkopata, za koji je, još pre tridesetak godina, poznavalac prilika svedočio potpisniku ovih redova da u njemu ima tek četiri ili pet duhovnika, da su svi ostali „komunisti i pederi“, a posle se među njima počeli rojiti biskupi, nosači naprsnih krstova, kardinalskih prstenova, papoljupci i predstavnici sličnog otpada od Srba i pravoslavlja, a u ovom trenutku druga Porfirija zapalo da najpre „makedonskoj“, a ubrzo potom i arnautskoj duhovnoj sirotinji isporuči vekove, milenijume, srpske kulturne istorije i graditeljskog genija.
Tako se on najpre odrekao svojih predšasnika i zato mu je posle bilo lako da se odrekne i svoje Pećke Prestonice.
Da nije, izabrao bi način na koji će za nju — postradati. Svojim kasnijim postupcima, međutim, on je jedino uspeo da potvrdi da je nije dostojan: „setio“ se da priča da svoj narod neće ostaviti ni na Kosovu i Metohiji ni u Velici ne primećujući da se odrekao i jednih i drugih. Po obrascima koje je usvojio od Broza.
I tu se valja prisetiti prvoga velikog Brozovog zločina nad srpskim narodom: pošto je masakrom male nemačke sanitetske jedinice u Ljuljacima izazvao nemačku „jednačinu“ 1 = 100 (primenjenu u Kraljevu, Kragujevcu i drugde), on se preselio u NDH, da bi se izmakao od Nemaca i sa ustaškim saveznicima nadgledao pokolje Srba u Jasenovcu, a priređivao ih i u hiljadama drugih zapadnih srpskih stradališta. I tamo izdao („strogo pov.“) naredbu 27. dec. 1941. da će ratovati jedino protiv Srba, da će čekati da Rusi svojim tenkovima pregaze Srbiju i da njegovi komunisti i ustaše moraju „čuvati snage“ da je iza Rusa okupiraju, posle uspostavio „Sremski front“, pola godine satirao tamo srpsku decu čekajući da se nemačke trupe iz Grčke i s Bliskog Istoka izvuku do Austrije i tamo pred „svojim“ zapadnim saveznicima polože oružje. A za to vreme, pod Bakarićevim nadzorom, Jasenovac „funkcionisao kao u najboljim danima“ i u vreme kad su svi Hitlerovi logori bili zatvoreni i njihovi krematorijumi pogašeni.
Ističem ovde tu Brozovu naredbu zato što se ona, koliko znam, prvi put pominje pet nedelja kasnije u vezi s „navodnom“ (?) naredbom Vl. Martinovića-Bajice i Đilasa o napadu na Vasojeviće, a drugi put 27. jula 1944. kad su pripadnici jedne velike krajiške jedinice ostavili potvrdu da su povučeni iz Velike i plavske okoline, a sutradan SS Handžar divizije „Princ Eugen“ i „Skenderbeg“ tamo poklale mnogo stotina srpske nejači i spalili sve što je moglo goreti i da su sve to obavili uz podršku „vulnetara (volontera?) s Kosmeta i muslimanske milicije iz Plava, Gusinja i područja Bihora“. (Obično se veli da su to bile „SS divizije“, a nigde se [još!] ne govori o tome koje je sve takve divizije Broz već bio preveo pod svoju zastavu i koja je od njih, recimo, bila ona u kojoj je rahmetli Alija Izetbegović ratovao za Hitlera ili ona koja je „pomagala“ Desetoj hercegovačkoj da u jame oko Foče, od 13. do 18. maja i prvih dana avgusta 1945. ubaci 55.000 srpske dece (od kojih je 25.000 imalo 7–15 godina).
Pominjem sve te pojedinosti i brojke koje ih prate zato što je Broz od 2. jula 1943. do 6. apr. 1944. pod svojom komandom već imao 80.000 narodnooslobodilačkih ustaša, a niko da nam kaže koliko ih je još „stekao“ do trenutka kad se sreo s Rusima i da li je već u Velici 28. jula 1944. odredio da ustaška ruka počne s pokoljima „istočnih Srba“. I koje su sve njegove ustaške pukovnije, uz podršku ostataka one čuvene „staljingradske“ Marka Mesioća, uspele da srpskim telesima okite svaku banderu od Zap. Morave i Kolubare do Beograda.
*
Tada je Broz, uz satiranje Srpske Crkve i njenih duhovnika, počeo da „školuje“ vladike-komuniste, vladike-pedere, vladike-trgovce i slične „duhovničke sojeve“ koji danas kuljaju iz patrijaršijskih podruma i koridora i najavljuju definitivni trijumf brozovske razaračke strategije: komunistički ološ Srbima je neopozivo razorio Crkvu i ubio dušu birajući za patrijarha ličnost koja je srpsko ime jedino uspešno mogla — osramotiti.
Autor: Dragoljub Petrović, lingvista
