Ордење за “мале“ и “велике“ злочинце над Србима
Драги Лука,
Видим ја да си ти намеран да ме избациш из седла. И да ме мислиш припитомити померајући ми угао посматрања на неке појединости које сам, већ не знам кад, искључио из свих увида у проблеме којима се бавим: ја одавно немам никаквога поштовања за „католички српски језик“, с „комитским српским“ изругујем се већ више од 60 година, прикључио им „исламски српски“ чим је, с Туњиним мухуром пре 30 година, искочио из „Холидеј ин Сарајево“, а недавно се „досетио“ да им присојузим и „коминтернски српски“. И дочекао да сви њихови „носачи“, пре који дан, прогласе мој народ геноцидним заборављајући да су само у три геноцида у ХХ веку поклали три или четири милиона твојих и мојих сународника, као брабоњак-народи истребили их из својих брабоњак-држава и остали препознатљиви једино по својим брабоњак-језицима.
При чему је, драги мој Лука, овде реч о оним „народима“ који су отпали од Срба, тј. о „народима-отпацима“, а чији су преци још крајем XIX века знали да су били народ. И о томе „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ оставило признање: „Знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски“ (Прва и пошљедња Херцеговачкијем Латинима. – Српски лист, Задар, Година VIII, број 7, 19 фебруара [2 Марта] 1887, 1). Посебно је у том спору занимљив навод који се „тиче тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације [1878] овђе никад чуло није“ и да „ми као ни ви не знамо ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали […], што ће и вама познато бити. Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.
Та је по[р]ука „херцеговачкијем Латинима“ посебно значајна по томе што се њоме оверава навод Лајоша Талоција (1857–1916) да су Беч и Ватикан 1836. створили „хрватску“ нацију, да се она педесетак година касније почела ширити по српским католичким просторима, крајем XIX века пре(с)писала Даничићево издање Вуковог Рјечника (1852) и на Католичком конгресу 1900. у Загребу наредила да никад није било Срба-католика, да до краја века у Хрватској мора бити истребљено и православље и да тамо не може бити друге вере осим католичке. И тај налог први пут био оверен већ 1902. уништавањем српске имовине у загребачким нередима, притврђен 1909 – на Велеиздајничком процесу, продужен 1914–1918, најтемељитије 1941–1945, 1991–1995, последње њихове представнике који су још памтили да су били народ пострељао је Броз 1945, а сећања на њих сачували нам Салко Селимовић у двема књигама о Србима-муслиманима и Никола Милованчев сведочећи о томе како је Броз по северној Далмацији и острвима „србосјечином“ последње Србе-католике уверавао у то да су погрешили што нису прихватили његову науку.
И све се то, драги мој Лука, неспорно може посматрати и са твојега становишта, али се ја питам за које се истине вреди заложити у покушају да се до њих дође путевима које ти предлажеш. Твоје мотиве, који се неспорно своде на саму суштину хришћанске идеје, ја ни по којој линији не могу оспоравати, али ми се чини нормалним да се макар запитам колико се „хришћанске истине“ налази у основи настојања да се Срби „макну с балканских простора“, да се то учини уз помоћ „народâ“ који су од Срба отпали током последњих деценија и да су као „народи-отпаци“ најзаслужнији за то што су, узгред, „успели“ да у ХХ веку над Србима изврше три геноцида, а после тога — по највишим мерама сопственога бешчашћа — жртве прогласили геноцидним. Ваља, при том, рећи да су они све то „постизали“ наступајући као кољачки ешалон за народом-окупатором који је, као велики злочинац — за разлику од својих брабоњак-пратилаца, заслуживао макар орден балега-народа (најчешће су то били Немци, али су и Енглези, као „савезници“, често умели српским главама подмири[ва]ти многе своје рачуне). И уверљиво ће о томе сведочити и једни и други.
Немци — тако што ће признати да су у Другом св. рату смакли 300.000 српских, јеврејских и циганских глава, а да је „за-који-милион“ других заслужан — неко други.
Позиција Енглеза у уређивању српске судбине мање је приметна, али се показује да ће она бити и „стратешка“ и — дугорочна. О томе је још Љуба Ненадовић записао Његошеву реч да Енглези „мртву турску руку држе под нашом гушом“, а кад је Првим балканским ратом та рука коначно уклоњена и Турци прогнати до Једрена, Енглези се „досетили“ да турску руку замене арнаутском и да Скадар као стару српску престоницу препусте Арнаутима, а ако Срби на то не пристану, Черчил им обећао да ће под Скадар довести енглеску ратну флоту — да подупре његову демократску реторику. Тако су Енглези над Србима извршили много темељитије злочине од оних немачких и много су заслужнији за онај „велики злочиначки орден“ који смо напред Немцима уписали. Тиме су Енглези приредили терен за многа каснија српска страдања, посебно за она којима је Броз обележио своју епоху: уништио „западне Србе“ по налозима Католичког конгреса 1900, превео у Србију усташке трупе и немачке и арнаутске Ханџар дивизије, на Сремском фронту и више година после рата побио макар милион „источних Срба“, разорио српски етнички простор и припремио дефинитиван полом пред којим су се Срби у наше дане нашли: припремио прогон Срба из Хрватске, Босне, с Косова и Метохије, из Македоније, из Црне Горе, а покренуо их и за исељавање из Србије, а ово што је од њих остало преузела актуелна корумпирана и пљачкашка власт која је призвала много десетина тровача који ће по правилима Рио Тинта, Зиђина, Дандија — разорити и потровати оно што је од Србије још остало — „зарад зелене Европе“.
Појављујући се као утемељитељ свих тих злочина, по свему судећи, Броз је први удар усмерио на Српску Цркву, пострељао много стотина свештенослужитеља, више владика него што су за време рата побили сви српски непријатељи, а додао им и неке патријархе који нису „разумели његову македонску државну стратегију“. И на тај начин разорио и Српску Цркву једнако као српски етнички простор. И приредио данашњи састав Српског Епископата, за који је, још пре тридесетак година, познавалац прилика сведочио потписнику ових редова да у њему има тек четири или пет духовника, да су сви остали „комунисти и педери“, а после се међу њима почели ројити бискупи, носачи напрсних крстова, кардиналских прстенова, папољупци и представници сличног отпада од Срба и православља, а у овом тренутку друга Порфирија запало да најпре „македонској“, а убрзо потом и арнаутској духовној сиротињи испоручи векове, миленијуме, српске културне историје и градитељског генија.
Тако се он најпре одрекао својих предшасника и зато му је после било лако да се одрекне и своје Пећке Престонице.
Да није, изабрао би начин на који ће за њу — пострадати. Својим каснијим поступцима, међутим, он је једино успео да потврди да је није достојан: „сетио“ се да прича да свој народ неће оставити ни на Косову и Метохији ни у Велици не примећујући да се одрекао и једних и других. По обрасцима које је усвојио од Броза.
И ту се ваља присетити првога великог Брозовог злочина над српским народом: пошто је масакром мале немачке санитетске јединице у Љуљацима изазвао немачку „једначину“ 1 = 100 (примењену у Краљеву, Крагујевцу и другде), он се преселио у НДХ, да би се измакао од Немаца и са усташким савезницима надгледао покоље Срба у Јасеновцу, а приређивао их и у хиљадама других западних српских страдалишта. И тамо издао („строго пов.“) наредбу 27. дец. 1941. да ће ратовати једино против Срба, да ће чекати да Руси својим тенковима прегазе Србију и да његови комунисти и усташе морају „чувати снаге“ да је иза Руса окупирају, после успоставио „Сремски фронт“, пола године сатирао тамо српску децу чекајући да се немачке трупе из Грчке и с Блиског Истока извуку до Аустрије и тамо пред „својим“ западним савезницима положе оружје. А за то време, под Бакарићевим надзором, Јасеновац „функционисао као у најбољим данима“ и у време кад су сви Хитлерови логори били затворени и њихови крематоријуми погашени.
Истичем овде ту Брозову наредбу зато што се она, колико знам, први пут помиње пет недеља касније у вези с „наводном“ (?) наредбом Вл. Мартиновића-Бајице и Ђиласа о нападу на Васојевиће, а други пут 27. јула 1944. кад су припадници једне велике крајишке јединице оставили потврду да су повучени из Велике и плавске околине, а сутрадан СС Ханџар дивизије „Принц Еуген“ и „Скендербег“ тамо поклале много стотина српске нејачи и спалили све што је могло горети и да су све то обавили уз подршку „вулнетара (волонтера?) с Космета и муслиманске милиције из Плава, Гусиња и подручја Бихора“. (Обично се вели да су то биле „СС дивизије“, а нигде се [још!] не говори о томе које је све такве дивизије Броз већ био превео под своју заставу и која је од њих, рецимо, била она у којој је рахметли Алија Изетбеговић ратовао за Хитлера или она која је „помагала“ Десетој херцеговачкој да у јаме око Фоче, од 13. до 18. маја и првих дана августа 1945. убаци 55.000 српске деце (од којих је 25.000 имало 7–15 година).
Помињем све те појединости и бројке које их прате зато што је Броз од 2. јула 1943. до 6. апр. 1944. под својом командом већ имао 80.000 народноослободилачких усташа, а нико да нам каже колико их је још „стекао“ до тренутка кад се срео с Русима и да ли је већ у Велици 28. јула 1944. одредио да усташка рука почне с покољима „источних Срба“. И које су све његове усташке пуковније, уз подршку остатака оне чувене „стаљинградске“ Марка Месиоћа, успеле да српским телесима оките сваку бандеру од Зап. Мораве и Колубаре до Београда.
*
Тада је Броз, уз сатирање Српске Цркве и њених духовника, почео да „школује“ владике-комунисте, владике-педере, владике-трговце и сличне „духовничке сојеве“ који данас куљају из патријаршијских подрума и коридора и најављују дефинитивни тријумф брозовске разарачке стратегије: комунистички олош Србима је неопозиво разорио Цркву и убио душу бирајући за патријарха личност која је српско име једино успешно могла — осрамотити.
Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста
