Дражин исповједник и Христов мученик
БРАТУНАЧКИ СВЕТИТЕЉ – СВЕШТЕНОМУЧЕНИК БУДИМИР
Свештеномученик Будимир Соколовић некако стоји скрајнут у нашем заједничком сјећању. Мало је и података који су остали сачувани о овом свецу родом из нашег краја.
Будимир Соколовић рођен је 1910. у селу Тегаре код Братунца. Отац и дјед били су свештеници у Фочи и околним мјестима, а када су ови херцеговачки крајеви припојени Дабробосанској митрополији и Соколовићи су дошли на простор Братунца. Будимир ће ту провести рано дјетињство, а његови током Великог рата заједно са нашим прецима искусити глад и тамнице. Ћирилицу ће учити из очевог требника, генерацијама насљеђиваног, јер је ћирилица тих година први пут забрањена. Младићке дане провешће на Цетињу гдје ће 1931. завршити богословију. За ђакона, а недуго потом и у чин свештеника, рукоположио га је митрополит Петар Зимоњић (свештеномученик Петар Дабробосански). Затим се нижу мјеста службе: Горажде, Рудо, Вишеград, Добрун…
Подаци о Будимиру са наступајућим ратом, све су оскуднији и несигурнији. Године 1942. свештеник је на Златибору, негдје се помиње као „избеглица из Босне“, негдје да му је супруга Десанка са дјецом у усташком заробљеништву. Нова „држава“ прогони и убија свештенике СПЦ, уништава све ћирилично. Соколовићи су спас успјели пронаћи у горама Западне Србије. Фотографије Аце Симића свједоче будућим покољењима о прекаљеним борцима за слободу, дугим брадама и кокардама, али и о човјеку смиреног лика, који умјесто кокарде носи крст овјенчан ловоровим вјенцем. Овај символ страдања, славе и васкрсења, носио је вјерски референт Врховне команде ЈВуО. „Овим побјеђуј“, духовно је снажио чичу Дражу. Фотографије литургија, парастоса, спасавања америчких пилота, прослава Никољдана у Оровици код Љубовије…
Крај рата и слом нацизма затиче га у Аранђеловцу, али ту га затичу и партизани који га хапсе и одводе заједно са још неколико свештеника у Миљевину надомак Фоче. Без конкретне оптужнице и суђења, након звјерског мучења сви су побијени и бачени у јаму Понор. Јама је затрпана јаловином из оближњег рудника, која ће касније својом тежином пронаћи излаз у кањону Бистрице и показати мошти мученика. На једном требнику које су пронашле жене из Миљевине, егзекутори су оставили потпис: „Данас, 24. маја, убили смо попа издајника – 3. батаљон 10. херцеговачке бригаде.
Нова власт, ишчашеног погледа на свијет, тајила је гробно мјесто од породице. Протиница Десанка учила је синове да таје одакле су и ко им је отац. Поготово у војсци, надређени су Василија Соколовића знали да питају дође ли му какав род Будимир. Син Василије под лажним именом емигрирао је у Америку и тамо постао свештеник. Често је долазио по пропасти комунизма трагајући за очевим посмртним остацима. Након 64 године откривене су Будимирове мошти, његов требник и стари свештенички крст. ДНК анализа потврдила је наде Соколовића. Василије је у Житомислићу 2005. године са сузама у очима дочекао канонизацију свештеномученика дабросанских. Његово посљедње сјећење на оца било је из 1944. када је имао шест година. Будимир је дојахао на коњу у Милановац, зграбио њега и брата, чврсто их загрлио и рекао им: „Ви сте мој живот!“
Будимир је био 41. генерација свештеника у Соколовићима од патријарха Макарија. Данас почива у Миљевини, тамо гдје су његови ђедови и прађедови Богу служили. А његови потомци настављају свештеничку традицију у Америци и Аустралији, пред ликом свог светог претка. Његова фреска се однедавно налази и у храму у Факовићима, парохији његовог рођења.
Молитвама Светог Будимира и свих светих мученика, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!
Аутор: Драгомир Митровић
Извор: Светосавска Омладинска Заједница Братунац
