Владика Максим: Јеретик исповеда оно што је њему својствено
…Знате шта, ми знамо ко је он и знамо шта се у СПЦ дешава. Пуно се људи узнемирило, с правом, али не сасвим с правом. Зато што – да су слушали наш став, да су следили став наше епархије, њих уопште не би изненадило што јеретик екумениста исповеда јерес. Јеретик исповеда оно што је њему својствено. Ал нама нико не верује, просто да је врх СПЦ достигао такву дубину пада и удаљење од вере православне. Нисмо ми наивни, ни злонамерни, и у оном његовом неспретном анатемисању јереси, сигурно да у том неком психолошком смислу неко то може да протумачи као лапсус. Но чак и ако то допустимо, постоји један дубљи духовни смисао. О њему нам говори Свети Игњатије Брјанчанинов који каже да је један од најгорих грехова, то кажу сви Свети Оци, ал он детаљније појашњава – грех јереси. Грех јереси је грех ума, грех јереси оштећује сам ум, умну природу душе, доводи до тога да јеретицима бива толико помућено поимање вере да они више нису способни као Свети Оци да јасно недвосмислено и гласно исповеда шта је православље и анатемише шта је јерес, нису способни. И то видимо, по скромном мишљењу у тим догађајима везаним за буквално анатемисање православног исповедања вере.
И сада, неко би рекао, човек је, дешава се. У реду. То су крупне ствари. Патријарху, епископу то не сме да се деси. Допустимо, ајде, слабост људске природе. Дал се он извинио због тога? Дал је он рекао да је то његов лапсус! Не! Наставио је да се укопава још дубље и да оправдава неоправдиво. Просто, он је човек који није здрав у вери и њему се не да, да исповеди веру православно како треба, нити да анатемише јереси како треба, јер он лицемери у вери. Јеретике назива црквом, са јеретицима се моли, и њему се из тог разлога не да, да исповеди веру православно. Не да му се да иде насупрот себе насупрот свом поступању. Он поступа јеретички и екуменистички, јер општи молитвено са јеретицима, назива их црквом и зато му се просто не да, не допушта му се, нема дакле, те духовне капацитете, будући да није здрав у вери, да лицемери у вери, не да му се да исповеди веру православну и да анатемише јерес како треба. Дакле, екуменисти јесу заиста јеретици и немају здраво поимање вере. Самим тим, нису способни, понављамо, као Свети Оци да концизно и јасно исповеде веру православно и исто тако јасно анатемишу јерес. Јер Свети Оци су се само због једног термина и речи борили годинама и деценијама, и речи, кад су догмати у питању, речи нису шала. Нису шала.
На првом Васељенском сабору су се око једне речи и термина свађали, али заправо није око једне речи, него о смислу те речи. Јер исповедати omousios и omiusios, једносуштан и сличносушан, зависило је, дакле о тог исповедања зависило је да ли је неко православан или јеретик. Тако да кад су ствари вере у питању ту човек мора да приступа са пуном пажњом, да буде јасан и недвосмислен, никаква двосмисленост и нејасноћа ту није допуштена. Свети Оци су се годинама и месецима трудили и радили на Васељенским саборима да што јасније и концизније, недвосмисленије утврде догмате вере православне. И ту православну догматску терминологију. Борили су се до крви за њу. И оно што је још горе од тог преступа патријарховог јесу сви ти његови оправдачи – адвокати дрвени, адепти, који покушавају да оправдају неоправдиво. И сутра кад би склопили унију са папом и причестио се заједно са њим, исти ти људи би и то оправдали, јер су у духовном јединству са њим. Попримили су тај дух њуејџа, знате, дух глобализма, који има главни догмат да је све релативно, не постоји апсолутна истина. Значи, нама православнима се одузима право да исповедамо своју веру, да је она апсолутна и једина истинита вера која приводи Богу. То њуејџ не допушта. То је просто недопустиво за њих. Нажалост, екуменисти су прихватили правила те игре, прихватили ту релативизацију Истине, и допустили, па онда тврде: ”нисмо само ми црква, нећемо се само ми спасити”, и тако даље,и тако даље. Допуштају себи да газе те границе цркве које су исцртане православним догматским светоотачким исповедањем вере. И ко прекорачује те границе он престаје да буде православан, не иде путем спасења.
Дакле тај релативизам је врло опасна ствар, а он се код екумениста пројављује у томе што су потпуно равнодушни према вери. Свако ревновање за веру они називају зилотизмом. И то вам је исто како кад би погледали како ствари стоје на медијском и политичком плану у Србији а верујем и шире. За сваког елементарно патриотски настројеног човека, ултра либерални новинари и политичари ће рећи: он је ултра десничар. А са које позиције они њега посматрају? Управо са ултра левичарске позиције. Е, тако и екуменисти. Они су упали у тај крајњи релативизам:”вера није битна, знате ти јеретици, јереси кроз историју, то је неки људски терминолошки неспоразум “. Није него. Свети Оци су се дакле, Свети Оци су се због тих термина, православних дефиниција догматски борили до крви. И оставили ту терминологију која јасно и недвосмислено нас учи о Богу. Јер, православна вера је откривенска вера. Вера откривења. Нама је Бог открио истину о себи, и Свети апостоли и Свети Оци су дефинисали одговарајућом терминологијом те тајне вере. Ко год не усваја саму ту светоотачку терминологију већ је на путу јереси. То да знате. Тако да, јереси кроз историју никако нису неки међуљудски неспоразуми, па по екуменистима релативистима, Свети Оци су били тако несавршени људи, гневљиви, па се посвадили тамо око неких ствари па нису суштински. То је демонска релативизација вере.
Свети Оци су због једног термина главу своју полагали. Једног термина, који понављамо, одлучује да ли смо православни или смо јеретици. Тако да није се играти са вером. Православни догмати су врло јасно и концизно дефинисани од православних Светих Отаца. И одрицати се саме њихове терминологије, светоотачке, значи одрицати се и од истине вере коју ти термини нама појашњавају и преносе.
Зато, насупрот тој релативизацији екуменисте који отприлике кажу: веруј како хоћеш није битно, браћа смо. Ми ћемо се држати светоотачке вере, светоотачке терминологије и пазићемо како исповедамо веру и пазићемо како анатемишемо јереси. Дакле Свети Оци су годинама и месецима бдили над сваким словом који су у одредницама, у оросима васељенских сабора записали о догматима вере, утврђујући догмате вере православне. Нису допуштали двосмисленост, нису допуштали ни најмању нејасноћу. То је одлика истинских православних пастира. А неко, што се каже, ко се фрља том терминологијом, жонглира како хоће, по своме, а не како Свети Оци су оставили, тај није православан. А знате, основна ствар да би неко био епископ јесте, да је он несумњиво православан, православне вере. Патријарх показује да није здрав у вери. Он није здрав у вери и његова вера није здрава и није способан да православно исповеди веру, да православно анатемише јереси. Он је показао да није здрав у вери и да није достојан трона на коме седи. Јер главна ствар пре хиротоније епископске јесте управо провера до танчина – Да ли тај кандидат за епископа до детаља исповеда на светоотачки начин и учи о вери Православној?. Значи, то је услов да неко буде епископ. Ко не испуњава тај услов, ко није здрав у вери ми такве не признајемо за пастире и да су епископи. А то његово фрљање са анатемама показује да он није здрав у вери и показује оправданост Егзила, оправданост нашег става, а то је : да ми њега не признајемо као свог патријарха. Јер не учи вери Православној него некој измишљеној својој вери, ружичастом православљу, широком путу о глобализованом православљу а ми то не прихватамо.
Не можемо прихватити никад. Ето то је.
Владика Максим, духовни разговори са верницима у Катакомби у Гринбаху (Беч)
Транскрипт урадио Хаџи Милан Перковић
