Срби и историјска перверзија
Хрватски кошаркаш Дино Рађа први се попео са Фрањом Туђманом на Книнску тврђаву, да би заједно уз јагњетину прославили етничко чишћење триста хиљада крајишких Срба. “Најежио сам се када се дизала хрватска застава, а ја сам понео и Хајдукову“, рекао је тим поводом Рађа. Тони Кукоч се, према причи, наљутио што на јагњетину није био позван и он.
Пошто се велики број прогнаних Срба населио у Београду, оправдано је претпоставити да је међу онима који су у београдској “Арени“ аплаудирали Рађи и Кукочу било и њихових потомака, од којих су неки можда као одојчад путовали ка Србији у тракторским приколицама. Но све да таквих и није било, аплаудирати у сред Београда онима који су са циничним осмехом испратили тракторске приколице пуне српске нејачи и то славили уз пиво и јагњетину, спада у оно што је психолог Драган Крстић назвао “историјском перверзијом“ (коју је детектовао и растумачио на низу друштвено-историјских појава српског ХХ века). Уколико је у публици било и “деце Олује“ историјска перверзија је тим већа и грозоморнија.
Други психолог, Јован Мирић, пензионисани професор развојне психологије на Филозофском факултету у Београду, у свом делу “Свлачење висине“ описује истинит догађај са простора Кордуна у току Другог светског рата. Ту кратку причу из његове књиге наводим у целости:
“Једна усташка сатнија под командом Мирка Радочаја упала је 7. маја 1942. године у српско село Машвина, на Кордуну. Усташе су носиле фесове са словом U, јер је у сатнији било доста муслимана. Одмах су запалили православну цркву и у школи поклали седамнаест жена, деце и стараца.
Мало касније ухватили су две сестре, Зорку и Драгицу Мандић из истог села. Драгица је на рукама носила сина од две године. Неки Антун, усташа из Бриња у Лици и чувени кољач, потерао је сестре да их закоље. Зорка је видела шта им се спрема па је застала и сагнула се, тобоже да завеже опанак, а Антун је прошао поред ње и наставио за Драгицом. Чим ју је обишао Зорка је скочила на њега с леђа, оборила га на земљу и заклала га његовом камом. Скинула му је усташку униформу и непримећено побегла са сестром и њеним дететом. Одмах потом отишла је у партизане.
Мирко Радочај је после капитулације Италије 1943. године прешао на партизанску територију и убрзо постао одборник у свом селу.
После рата, 1948. године, Мирко Радочај се оженио – Зорком Мандић. Њени српски познаници питали су је како је то могла учинити кад је знала да је њен муж некада командовао бојном која је починила покољ у њеној Машвини. Зорка је одговорила да је сада наступило братство и јединство и да не треба све Хрвате оптуживати за злочине.“
Последња реченица из ове приче неодољиво подсећа на објашњења која су се ових дана поводом аплауза у “Арени“ могла чути од многих Срба – да је током деведесетих било једно, а сад је наводно друго, те да се не треба “враћати у прошлост“ већ “гледати у будућност“, јер је “доста било ратова, време је да живимо у миру и слози“. Тумачећи бизарну удају Зорке Мандић за предводника усташких кољача, који су и њој замало дошли главе као што су њеним мештанима, професор Мирић каже да је “боравком у партизанима Зорка била изложена комесарској идеолошкој обради, па је постала нека друга Зорка од оне која је некад скочила на кољача и заклала га“. Та идеолошка обрада и даље живи у свом рециклираном облику, налазећи своје упориште у западним глобалистичким идеологемама, као некад у југо-комунистичким (које су такође западног порекла). Све у свему, једна површност и неозбиљност у односу према осведоченом непријатељу, која Србима у будућности не обећава ништа добро, јер су и “Бљесак“ и “Олуја“ постали могући због исте такве вишедеценијске површности и неозбиљности, какву показује пример Зорке Мандић. Историја се увек понавља онима који олако игноришу њене лекције и поуке, и који би само да “гледају у будућност“ наивно мислећи да она са прошлошћу нема баш никакве везе.
Ако би, на пример, Сабахудину Грухоњићу и његовима једном пошло за руком да отцепе Војводину и протерају војвођанске Србе, шта мислите кога би тада подржали Дино Рађа и Тони Кукоч? Да ли би се солидарисали са Србима и узнегодовали против даљег комадања Србије, да ли би их на то обавезали аплаузи и овације које су побрали у “Арени“? Или је вероватније да би и на Петроварадинској тврђави јели јагњетину из истих разлога због којих су то чинили на Книнској?
Аутор: Светислав Пушоњић
