Историја показала Грци нам нису пријатељи, него…
Грци су одбили да обезбеде смештање српске војске на острво Крф.
Пре 108 година завршено је пребацивање српске војске на Крфу. Влада у Атини одмах је почетком марта те 1916. године протествовала због пребацивања српске војске због тога што се на њеној територији нашла маса људи међу којом владају многе заразне болести.
Одувек су се српским животима остваривали грчки интереси, још од далеког средњег века историја српско-грчких односа је само историја сукоба и ратова. Срби су се борили за своје територије на којима су били староседеоци, док су Грци покушавали да их поробе. Србима је наметнуто то братство са Грцима, као и то да све оно добро што су Срби покупили кроз историју, то су покупили од Грка. Наметнуто је да су Грци чувари православља иако су они кад год би „загустило” улазили у унију са Римом за разлику од Срба који нису ушли никад. Прва њихова унија била је 1204. године након пада Цариграда а онда су потписали и Лионску унију 1274. године. ХV век доноси чувени Фирентински сабор, док српски патријарх није ни отишао на исти, где су Грци потписали унију са папом.
Након османских освајања Срби су одмах препознати као главни непријатељи царства док су им Грци постали главни савезници и чувари империје. Управо током османске владавине показала се права природа српско-грчких односа када су најбогатије грчке породице радиле против Пећке патријаршије која је и укинута са падом српске деспотовине.
Данас је несхватљиво колики простор својом јурисдикцијом је у то време заузимала Пећка патријаршија.
Она се простирала од Скопља па надомак Будимпеште, улазила је и у територију данашње Словачке, на западу је ишла до данашње границе са Словенијом а на истоку доста даље од Темишвара. Најтрагичнија последица укидања Пећке патријаршије је промена структуре становништва на КиМ. Баш у ово време, Србе побуњенике, Османлије замењују шћиптарима који се тад први пут у већем броју спуштају из врлети данашње Албаније.
Срби су од почетка XVII века покренули највеће буне против Османлија. Грчке владике одмах су код турских власти постали редовни гости и Србе су пријавили као реметилачки фактор а то им је био и најлакши начин да им преотму епархије. Грк Јанићије Караџа у то време успева да преотме власт над српском црквом. У наредном веку на Светој Гори сви српски манастири осим Хиландара падају под власт грчког свештенства. Са многих манастира нестале су фреске српских владара а настале су неке модерне, грчке. Из високих стена поникао је ланац манастира Метеори, и то за време краља Стефана Душана.
Многе манастире је подизао његов полубрат Симеон, а данас то све слови за грчко.
Део грчке елите који је избегао из османског царства, заслужан је за највеће фалсификовање историје које се десило у XVI веку и које се до данас учи по школама. Та елита је избегла у Рим а раширених руку је дочекана у папским круговима са многим црквеним списима покраденим из наших манастира. Називи насељених места у Грчкој, и данас, након масовних измена, терају на размишљање. Од скоро 9.000 насеља у континенталној Грчкој, чак 3.200 носе називе српског порекла, а многи и на Полопонезу и Криту. Тако код Халкидикија има место „Срби” а „Српско село” сместило се у округу Сер док Србатово лежи надомак Солуна. Град Србац нема само Република Српска већ и околина Епира, а овај округ краси и место Србиново као и место Његуши које нема само Ловћен. А, место Сервиа на грчком језику буквално значи Србија.
У данашњој северној Грчкој, Срби су до XIX века били апсолутна већина. Македонија је тад била само регија, а одлука за стварање македонске нације донесена је на Дрезденском конгресу 1928. године јер је Коминтерна проценила да ће Срби због израженог монархизма пружити велики отпор, те да морају бити поцепани на више народа да би лакше прихватили надолазећи комунизам. Када су Грци стекли независност 1830. године, одмах су донели Устав по коме су сви православци у Грчкој сматрани за Грке. Након потпуног ослобођења од Турака у 1. Балканском рату 1912. године и подручје Егејске Македоније припало је Грцима, иако је баш српска војска ослободила велики део северне Грчке. У место Лерин, које Грци данас зову Флорина, током Првог балканског рата ујахао је војвода Петар Бојовић на челу српске коњице. У Лерину су га клицањем дочекали Срби, јер у то време није било ниједног Грка. После разбијања турске војске на Битољу, војвода Бојовић креће према Солуну. И поред тога што је ове територије ослобађала српска војска, Лерин као и читава Егејска Македонија, припали су Грчкој.
Када је већ било јасно да ће Османско царство нестати, велике силе су се уплашиле да ће се Европа вратити на границе пре доласка Османлија. А, пре доласка Османлија било је Душаново царство. Србима је одмах забрањено да говоре својим језиком, због писања на ћирилици затварани су у тамнице. Бројне српске цркве су претворене у грчке, брисали су се српски светитељи и ктитори са фрески и дописивали грчки, а богослужбени језик је постао искључиво грчки. Ситуација се додатно погоршала 1921. године када је из Анадолије у Турској протерано преко милион Грка. Они су населили цео Халкидики, широко подручје око Солуна и целу данашњу северозападну Грчку, чиме је заокружен процес грцеизирања северне Грчке и трајно затрт српски идентитет. За само пар деценија је из северне Грчке протерано око 800.000 Срба, а њих 500.000 је грцеизирано. Посљедњи талас протеривања Срба са севера Грчке одиграо се након Другог светског рата и устанка који су тамошњи Срби подигли у покушају да се уједине са својом северном браћом из данашње Македоније.
Данас Срба староседелаца практично нема на подручју северне Грчке, осим оних који су насилно грцеизирани и више нису свесни свог старијег, српског идентитета. Због нетрпељивости Грка према српском идентитету, они који су остали тамо да живе као Срби, скончали по разним затворима где су и побијени. Од 1830. године систематски су брисани сви називи српског идентитета. Тако је Костур постао Касториа, Јањина-Јоанина, Борешница-Палаијатра, Церово-Клиди, Крстопоље-Кавале итд.
Грци су чак и мору променили име. Одувек је постојало Црно море и Бело море, али Грци су Бело море назвали Егејско. Понело је оно име по старогрчком краљу Егеју који је живио у њиховим античким легендама. Из места Сохос које се налази на педесетак километара од Солуна, данас креће велики ускршњи карневал. То место се некад звало Сухо, по попису из 1890. године имало је 6.500 становника, 5.000 Срба и 1.500 Османлија. Место Сер данас се зове Серез, а ово је место у коме је српски цар Душан прогласио допуну свог законика. А, законик се не никад не проглашава на туђим територијама…
Песма „Спрем’те се спремте четници” посвећена је војводи Јовану Стојковићу Бабунском који је 1920. године положио живот борећи се за Стару Србију. Његов унук је бивши фудбалер Бобан Бабунски, он је данас чисти „Македонац.” Ово је најбољи пример да време османске владавине на овим просторима, на Србе и није оставило толико огромну штету.
Колику штету је касније урадила бугаризација и македонизација становништва. Уочи Другог балканског рата, и након што су Срби ослободили 70% укупно ослобођених територија, Србија са Грчком, потписује војни савез 1. јуна 1913. године. Једна страна би морала прискочити у помоћ уколико се нека од чланица нађе у рату. Овај уговор Грци крше већ наредне 1914. године када Аустроугарска напада Србију и заправо почиње Први светски рат. Председник грчке Владе, Венизелос, обећава војничку помоћ Србији али за узврат тражи српске градове Битољ и Дорјан. Србија је, наравно, одбила овај уцењивачки предлог својих „савезника”. А, како то обично и бива, Елефтериос Венизелос данас у Београду има своју улицу, па чак и бисту.
Србима се кроз историју увек намећу некакви лажни братски савези. Никакви савези не постоје, могу постојати само симпатије као према Мариносу Рицудису као појединцу. Мада, и он на друштвеним мрежама говори како је Македонија стара грчка територија, а због мог коментара да је то зато што су Србе они протерали, још пре 5 година ме блокирао. Али чак је и он због свог потеза отпуштен из Грчке морнарице и осуђен на затворску казну, што је јасан став грчке државе према Србији.
Кад крену летовати на Бело море, Срби би требали да се запитају откуд толико Грка прича српски језик.
Као и то да је са њима могуће причати само о гиросу, а ако се загребе дубље у историју, доћи ће до осмеха или до проблема.
Срби су небројено пута доживели да им савезници и „браћа” забијају нож у леђа. Тако је настала и слика на којој Бугарин забија нож у леђа измученој Србији, годинама приказивана у скраћеној верзији. Приказивањем ове слике у целини, види се други, један врло важан детаљ, још једна особа на десној страни слике. То је Грк који гази један папир, то је поменути споразум Србије и Грчке, а величина грчке издаје овде је јасна сама по себи.
Точак историје се не може вратити уназад. Овај текст није позив на историјски ревизионизам, или не дај Боже на реваншизам. Ово је само подсетник да никакви савезници не постоје. Србима су једини савезници само Срби…
Аутор: Деки РС
