Покушај уништења Цркве Христове преко литургије и причешћа

четвртак, 22. 02. 2024.среда, 21. 02. 2024. Kefalo

Сажетак: У овом раду јасно приказујемо какав приступ треба да има верник према светом Причешћу и на који начин треба да се опходи према овој Светој Тајни. Рад јасно показује да је усмена директива патријарха Порфирија, нецрквена поводом његовог учења и приступа светом Причешћу да се верник може причешћивати увек и у свако време само ако се у Цркви служи света Литургија. Сходно Речима Божијим из Светог Писма, а имајући у виду да се приликом светог Причешћа сусрећемо са безгрешним и савршеним Исусом Христом, неопходно је да се припремимо молитвом, постом, покајањем и исповешћу, пре него што постанемо сутелесници Његови.

Кључне речи: Свето Писмо, свето Причешће, света Литургија, Свети Оци, теологија, пракса Цркве Христове, патријарх Порфирије

УВОД

Молим се Богу,
Жалим се Правди…
Анђелима и Свецима…
По Србији ваздан вапим
И плачаем пред Олтаром
Небеске Цркве,
Да нам проклети легиони
Не подучавају Владике!

Теологија, између осталог, верујућем човеку пружа референтни оквир погледа на свет. У том смислу се теологија нужно јавља као својеврсна теорија свега. Она даје општу представу света и човека, одговарајући на питање смисла постојања свега с обзиром на откровење Бога у историји. Али, теологија не може да се задржи само на општостима већ мора да се посвети и сваком појединачном случају стварности, односно искуствима стварности. Никада теолошка објашњења верског становишта нису могла да буду одвојена од емпиријског искуства света, које подразумева његову ирационалну или рационалну интерпретацију, или обоје. Док су се у прошлости ирационална и рационална искуства значајно преплитала, у савремено доба је рационално сасвим преовладало и неаргуметовано је поистовећено са истином.

Православна Црква у својој верности апостолском учењу и јеванђеоском садржају, преко Светих Отаца чува темељ свог идентитета. Овај аксиом представља угаони камен православног богословља сваке епохе. Како се пак ово учење преноси из прошлости у садашњост, без обзира на историјске и културолошке промене и разлике, савремени човек може и доликује му да истрајава у предањској вери и Цркви Отаца. Задатак савременог православног теолога вишесложан је и огроман. Пре свега треба да схвати да је дужан обраћати се човечанству читаве васељене, напросто зато што је отачко предање предање васељенско. И треба да употреби сву своју умешност не би ли изразио васељенску поруку Отаца, како би сви народи света могли да чују Речи Божије. Али не по цену свега и свачега. Проповедник треба да тумачи Речи Божије и да их упућује целом свету, најпре у својој парохији, по принципу: ко има уши да чује, нека чује, и ко има очи да види нека види, па нека поверује у Христа и буде му веран.

За почетак ове наше задате теме треба се свакако подсетити ситуације када је на округлом столу, који је организован од стране Покрета за Србију, поводом заседања европске групе Трилатералне комисије у Београду од 31. октобра до 2. новембра 2014, проф. др Смиља Аврамов говорила о тајном споразуму и уништењу православља од стране Ватикана, САД и Немачке:

Проф. др Смиља Аврамов између осталог је рекла:

„Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света… Једна од тачака која је мене посебно погодила, кад сам читала тај споразум, била је – тотално уништење Православља.

Учесници тајног споразума су били кристално јасни – православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко да ће успети.

Отуда уништење Православља, али и продор у Православну Цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља и да би се на тај начин уништила срж теологије православне. Јер оно што су констатовали, а што нама православцима, који верујемо у Православље, што је врло значајно, и што је констатовано на једном од њихових састанака, – да је једина теолошка мисао – православна, која се може везивати са цивилним схватањем друштва и са оним што они зову глобализација, уз онај минимум социјалног момента.“[1]

Морамо рећи рећи да вера бива од проповеди а проповед се врши употребом Речи Божијих (Рим.10, 17), зато је потребно да проповедници – свештенослужитељи буду достојни свог звања јер се од пристава (епископа) не тражи ништа више него да се ко нађе веран у Христу (1.Кор. 4, 2), како вера наша не би била у мудрости људској, него у сили Божијој и по мери вере у Христа ((Рим.12 ,6), са једним мислима међу собом(Рим.12,16), у целокупној црквеној заједници.

Дакле, кад се наиђе на тешке посланице у Јеванђељу (2.Кор. 10, 10), проповедник никако не сме да их тумачи по свом слободумном разуму и својој мудрости (Рим.12,16), само зато што неко мисли да је баш он неко и нешто (Гал.6, 3), варајући на тај начин све вернике празним речима (Еф. 5,6), са позајмљеним фразама испразних људи из других религијских групација, које имају само ознаке хришћанске у својим називима. Упоредо са овим понашањима, која су присутна међу црквеним великодостојницима, такође није добро да било ко мисли , да му је дозвољено да тумачи Речи Божије само зато што носи мантију и што мисли да је он изабраник Божији, односно слуга Божији. Зато их морамо подсетити да смо и ми Христови (2. Кор. 2, 7), исто толико колико и они, и да по нешто знамо, а нешто и пророкујемо (1. Кор. 2, 7), а да се највише обраћамо молитвено Богу да нам домести верске мудрости и благодати Његове, сходно јеванђеоској чињеници и појави, како не би смо у Духу Светом погрешили, према Светим Тајнама. С тога је сасвим исправно, да вршимо сваку врсту опомене (2. Петр. 1, 13), како би сви верници били једнодушни у вери (Филиб.2, 2), јер је веома значајни и потребно да се проповеда чисто Јеванђеље, свака Реч Божија да се преноси и тумачи у оригиналу, као из Бога, пред Богом и у Господу Исусу Христу (2. Кор. 2, 17).

Имајући у виду да је Црква Христова вечна и да је ни сила паклена неће надвладати (Мат. 16, 18), која својим учењем одржава и чува своју јединственост заједнице (Јован, 10, 16; Рим.12, 5 – и док је на свету најмање двојице верника који исправно верују у Бога по Светом Писму, дотле ће Црква Христова постојати и имати могућност да продужи своје учење у будућности, јер је стадо Христово увек било мало али одабрано и вредно сваког поштовања), свакако да се сви безбожници труде да је што више гоне (Дела ап. 12, 1; 1. Кор. 15, 9; 1. Сол.2, 14 – 15), не би ли јој нашкодили и показали да не може бити славна, света, чиста и без било какве мрштине (Еф.1, 4; 5, 27), како иначе пише у Јеванђељу, јер са овим особинама она смета неким центрима моћи који владају светом у политичком, економском и сваком другом смислу речи.

Као што је Свето Предање саставни део Светог Писма, које се по своме учењу чува у непромењеном обиму и садржају, па се обелодањује у неким ретким тренуцима ради одбране од јеретизма и разних раскола, тако исто се и предање Цркве Христове чува, по питању начина припреме за свето Причешће, као вишевековна устаљена и неопходна пракса.

Ову црквену праксу око светог Причешћа потврђује и Учитељноје известије (Поучно упутство), у саставу руског Служебника из 1699. године: „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дана, или нека пости само један дан).“[2]

О мерама приправности приликом светог Причешћа, говори нам и спис Дидахи, у глави бр. 14, са следећим текстом:

„На дан Господњи саберите се и преломите хлеб и захвалите, прво признавши грехе своје, да би ваша жртва била чиста. Ко се посвађа са својим пријатељем нека не иде с тобом док се не измире265, да се твоја жртва266 не оскрнави; јер ово је реч Господња267: на сваком месту и у свако време принесите ми жртву чисту: јер сам ја велики Цар, говори Господ, и име моје дивно је међу народима.“[3]

[1]https://srbin.info/pocetna/aktuelno/avramov-sad-vatikana-i-nemacke-sklopili-tajni-sporazum/, приступљено 03.101.2023.

[2] Типик – Устав, издање Московска патријаршија Руске православне цркве, Москва, 2011,стр.

[3] https://azbyka.ru/otechnik/pravila/didahe_rus/

Наставиће се…

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић