Informisani pristanak vs. vrbovanje ljudi za učešće u biohemijskim i medicinskim eksperimentima
Propaganda sve više udara po oblikovanju svesti naroda, pa i mi, koji smo na drugom kraju te gnusne priče, moramo svi sve više uzvraćati i kontraofanzivno, ali činjenično i argumentovano „pucati“, tako da „oni drugi“ nema šta da zucnu, a kamoli da prosipaju „struka-nauka“ mantru. Dobro se dokazala poslednje 4 godine. IZNENADA se dokazala…
Tema dana – papirić, naslovljen sa „saglasnost“ ili „pristanak“ i sl. koji ljudima koji hrle da budu zamorci, uvaljuje medicinsko osoblje, računajući da se sa tim potpisom obezbedilo od krivice i odgovornosti.
Kako „mali Đokica“ zamišlja da to treba da funkcioniše i kako se taj, za pacijenta najvažniji korak, u praksi sprovodi:
- Dođe zaplašen, sluđen čovek u lokalni DZ da se informiše ili da se odmah preda.
- Ako ništa ne pita, već samo zavrće rukave, neće biti udostojen ničega, osim:“Sedi tu malo, pa ako ti se ne manta, ‘ajde zdravo.“
- Ako se odvaži da natukne neko pitanje, dobiće odgovor u stilu:“Ovo ti je ok, nema da brineš, prava odluka, dovedi familiju, komšije i kolege.“
- Biće mu poturen papir sa par praznih crta za popunu ličnih podataka i nekoliko generalizovanih, uopštajnih rečenica, kojima on svojim potpisom potvrđuje da je prethodno detaljno upoznat sa svim činjenicama o sastavu, učinkovitostima i kontraindikacijama leka itd.
Obavezni element je i odricanje od odgovornosti i medicinske ustanove i proizvođača, što će reći da će odgovorna biti crna sudbina ili zli Bog.
U praksi, niti lekar ima pojma šta preporučuje i šta sestra ubrizgava u rame, niti ima pojma šta je sastav, niti ima pojma o delotvornosti, niti ima pojma o kontraindikacijama, niti on pojma blagog ima o bilo čemu!
Noćna mora za pedijatrije je prijem pisanog zahteva roditelja kojim se traži informacija o svemu napred navedenom, da bi se donela odluka o špricijaciji deteta.
Zašto? Zato što su u obavezi da vam napismeno odgovore, a ne umeju i/ili ne smeju da odgovore.
Zbog toga neretko ove ustanove odbijaju da prime vaš pisani zahtev, što je brutalno kršenje vaših prava. Ali, kada zahtev pošaljete preporučenom poštom na adresu ustanove i to pedijatriji i zaštitniku prava pacijenata, te u rukama imate dokaz o prijemu zahteva u ustanovu, u vidu poštanske povratnice, imate i neoboriv dokaz da vi niste ništa odbili, već prethodno niste ni informisani šta se od vas očekuje da primi vaše dete ili vi, kako se to može odraziti na njegovo zdravlje kratkoročno i dugoročno i čime se garantuje odsustvo ikakvih alergena i supstanci koje će dete potencijalno primiti u sebe itd. itd. itd.
Da je pravne države u Srbiji, pristanak koji ste na napred opisan, namerno karikiran način dali, na sudu ne bi bio nikakav dokaz na strani trovača, jer je obezbeđen samo forme radi, a suštinski ne znači apsolutno ništa za donošenje validne odluke pacijenta.
Informisani pristanak, koji je zaista validan, znači da ste prethodno podrobno obavešteni o cilju, postupku, očekivanim rezultatima, utvrđenim rizicima i kontraindikacijama na kraći, srednji i duži rok, o sastavu eksperimentalnog preparata, kao i o tome ko i pod kojim uslovima garantuje i odgovara za sve informacije koje su vam date na uvid i sa kojima se saglašavate.
Još je 1966. godine, kada je informisani pristanak prvi put uveden u medicinu, dakle pre nego je medicina udavljena farmacijom i pre nego je sve postalo trka za parama i morbidna težnja za depopulacijom, ustanovljeno sveto pravilo, koje je u teoriji na snazi i danas:
„NI POD KAKVIM OKOLNOSTIMA LEKARIMA NIJE DOZVOLJENO MA ŠTA ŠTO BI OSLABILO MENTALNU I TELESNU OTPORNOST ČOVEKA. NE POSTOJI PRAVO DA SE RIZIKUJE NANOŠENJE ŠTETE NIJEDNOM ČOVEKU RADI KORISTI DRUGIH.“
Ustav naše zemlje, koji će jednom sigurno vaskrsnuti iz kome, u koju je bačen poslednje 23 godine, izričito kaže i to upamtite dobro:
„Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.“
Ne dajte nikome na sebe.
Ti, koji nam rade o glavama, najčešće su neznalice i površni izvođači radova, ali su upravo oni udarna pesnica onih nevidljivih i besni psi koje puštaju na ljude.
Odbrana protiv tih tv eksponenata je vaše znanje, oštro i mirno suprotstavljanje argumentima i činjenicama, samouvereno postavljanje pitanja i uživanje u gledanju kako se povlače i čerupaju one koji su se od straha ili neznanja već predali fingiranoj statistici.
Borba sa vetrenjačama – drugo dete, drugi deo, ista meta – isto odstojanje
PU u kojoj moje mlađe dete pohađa obavezni pripremni predškolski program, pola godine po početku predškolske nastave, ističe stari, dobri zahtev da roditelji dostave „vakcioni“ karton deteta, kako se izrazi vaspitačica.
Najpre sam inicirala „1 na 1“ usmeni dijalog sa njom, tokom koga sam istakla da ja, u svojstvu roditelja i zakonskog zastupnika svog deteta, nisam saglasna da predškolska ustanova ostvaruje uvid u zdravstveni karton mog deteta, tim pre što roditelj nema uvid u to u koje svrhe se posebno osetljivi podaci o detetu prikupljaju, ko ih i kako obrađuje, ko im i zašto pristupa, da li se ovi podaci izvoze u inostranstvo i u koje svrhe, na koji način je obezbeđena pravna, kadrovska i tehnička zaštita ovih podataka od upada trećih lica itd.
Vaspitačica se konsultuje sa pedijatrijskom sestrom iz PU koja, razumljivo, nema odgovor, i ne mora ona da ga ima uostalom, već iznosi svoje mišljenje, istakavši da ima smisla to što kažem, ali da to ne zavisi ni od vrtića, ni od nje…
Pet dana nakon toga, tj. danas, vaspitačica objavljuje na viber grupi svih roditelja, sa 25 učesnika, dopis kojim je Sekretarijat za dečiju zaštitu Grada Beograda odgovorio jednom ocu, koji se obratio Sekretarijatu sa zahtevom za mišljenje po kom osnovu PU traže uvid u zdravstvene podatke dece.
Odgovor Sekretarijata (ovde priložen), je bez spora tačan, ali i nepotpun. Naime, Sekretarijat ističe onu stranu „medalje“ koja odgovara sistemu, dok u celosti previđa i ne izjašnjava se o drugoj strani „medalje“ odnosno o onoj, koja odgovara savesnim roditeljima, koji o nečemu i razmišljaju, a ne jure bezglavo da ispunjavaju zahteve i naredbe.
Kako je vaspitačica stav Sekretarijata objavila javno, tj. na grupi, to sam i ja svoje mišljenje iznela i objavila javno, tj. takođe na grupi.
Svoj odgovor citiram ovde u celosti, ako ima roditelja kojima može biti od koristi, a ne sumnjam da takvih ima:
„Interesantno jednostrano viđenje, koje ističe samo jedan deo imperativnih propisa, u celosti zanemarujući drugi, daleko važniji deo: Poludnevni i dnevni predškolski program su u Srbiji OBAVEZNI po sili Ustava i zakona, odnosno, za razliku od jasli i vrtića, ne postoji pravo izbora roditelja, u smislu volje da se predškolski, kao i osnovnoškolski program pohađa ili ne pohađa.
Ustavom Republike Srbije, propisano je da je osnovno obrazovanje, pod kojim se podrazumeva i predškolski program, OBAVEZNO i besplatno, neuslovljeno bilo kakvim okolnostima vezanim za zdravstveni, socijalni, verski, nacionalni ili bilo koji drugi aspekt deteta.
Ustav je pravni akt najviše pravne snage u državi, pretežniji i „stariji“ kako od zakona, tako i od pojedinačnih pravnih akata, kao što su pravilnici i sl.
Drugim rečima, nijedna institucija Republike Srbije nema ustavno ovlašćenje, dakle ovlašćenje akta najviše pravne snage u zemlji, da isključi iz OBAVEZNOG predškolskog programa dete po bilo kom osnovu, pa ni po osnovu pitanja koja zadiru u sfere posebno osetljivih podataka o ličnosti deteta, u koja spada vakcinalni status deteta.
Tim više, što kao uslov za upis u predškolsku ustanovu, te samim tim ni u ugovorima koje roditelji potpusuju sa PU prilikom polaska deteta u PPP, ne postoji ugovorna klauzula koja vakcinalni status ili uvid u zdravstveni karton deteta pretpostavlja kao obavezan element upisa u ustanovu koja je po Ustavu i po zakonu obavezna za decu.
Zaključno, vakcinalni status deteta NIJE pravni osnov za isključenje deteta iz USTAVOM PROPISANE OBAVEZUJUĆE ustanove, jer je ovakav vid diskriminacije dece zasnovan na pravilniku, koji je tek treći pravni akt po pravnoj snazi u našem pravnom sistemu, a tim više kada je kontradiktoran i suprotan najvišem pravnom aktu, tj. Ustavu.
Eto, malo da se obrazujemo, sa formalno pravne strane, pošto u grupi imamo i najmanje jednog roditelja diplomiranog pravnika.
Veliki pozdrav svima,
Saška“
Autor: Saška Ljubičić, diplomirani pravnik
